PI­ŠE: DR BRAN­KO BA­BIĆ


Bar­jak je sim­bol slo­bo­de, po­nos i naj­ve­ća čast za po­ro­di­cu ko­ja ga je ima­la i po sva­ku ci­je­nu ču­va­la. „Po etič­kim nor­ma­ma čast i bar­jak sta­vlja­ni su iz­nad imo­vi­ne i ži­vo­ta”. Ka­da je bar­jak „iz­la­zio” iz po­ro­di­ce ili brat­stva? To je bi­lo, iz­u­zev ve­ćih po­gre­ša­ka, je­di­no on­da „ka­da vi­še ne­ma mu­ških gla­va, ko­je bi ga no­si­le”. Ni­je ne­po­zna­to da su bar­jak­ta­ri rje­đe umi­ra­li pri­rod­nom smr­ću, „ne­go na boj­nom po­lju, pod naj­ljep­šim po­kro­vom – voj­nič­kim bar­ja­kom”.
Bar­jak je imao vr­lo va­žnu i zna­čaj­nu ulo­gu u bo­je­vi­ma i ra­to­vi­ma Cr­no­go­ra­ca i Br­đa­na. Bar­ja­ke su po­sje­do­va­le kneževine i ple­me­na. Mo­glo je bi­ti vi­še bar­ja­ka u ple­me­nu. Voj­ne for­ma­ci­je če­te ima­le su naj­če­šće čet­ne bar­ja­ke. Bar­jak je iz­raz od­go­va­ra­ju­će pri­pad­no­sti nje­go­vih ima­la­ca, sim­bol „sna­ge, ča­sti i slo­bo­de”. On je u bo­ju pod­sti­cao i hra­brio, oba­ve­zi­vao da se ču­va, idu­ći s njim na­pri­jed. Iza bar­ja­ka se ni­je uz­mi­ca­lo. Kad se s bar­ja­kom jur­ne u ne­pri­ja­telj­ski cen­tar, ili ša­nac (utvr­đe­nje) to je bio znak voj­sci da se ju­ri­ša na­pri­jed u že­sto­ki po­bje­do­no­sni okr­šaj. Ko je no­sio bar­jak? „Naj­hra­bri­ji, ugled­ni i po­što­va­ni”.
Ne­ma si­gur­ni­jih iz­vo­ra o bar­ja­ci­ma Bal­ši­ća i Cr­no­je­vi­ća. O nji­ma su sa­ču­va­na pre­da­nja i ne­ki po­da­ci za­bi­lje­že­ni u na­rod­nim pje­sma­ma. Ta pre­da­nja i le­gen­de vje­ro­vat­no po­ti­ču iz pe­ri­o­da bor­be za na­ci­o­nal­no oslo­bo­đe­nje od Tu­ra­ka; ona ima­ju i vjer­sku di­men­zi­ju – „za Krst ča­sni i slo­bo­du zlat­nu”. To po­sta­je „bor­be­ni po­klič” i pra­te­ća kom­po­nen­ta ovog pro­ce­sa, iz­lo­že­nog u na­sta­ja­nju i po­sto­ja­nju na­ci­o­nal­nih sim­bo­la (am­ble­ma) gr­ba i za­sta­ve. Bli­sko je vje­ro­va­nju da se u Mo­rej­skom ra­tu 1683–1699. g., for­mi­ra na­ci­o­nal­ni sim­bol – lik kr­sta na cr­no­gor­skim za­sta­va­ma. Do­kaz je ci­ti­ra­no pi­smo vla­di­ke Vi­sa­ri­o­na.
`Krstaš barjak` kao `sveobšć­i` cr­no­gor­ski bar­jak na­zvan alaj­bar­jak „ukla­pa se u osnov­ni ka­rak­ter oslo­bo­di­lač­ke bor­be, a pri­su­tan je u pre­da­nji­ma i ju­nač­kim pje­sma­ma. U do­ba Pe­tra I je­di­ni sim­bol na za­sta­va­ma je krst, a u do­ba knja­za Da­ni­la po­ja­vlju­je se dvo­gla­vi orao, a alaj­bar­jak će uoči Bal­kan­skih ra­to­va do­bi­ti i tre­ću ver­zi­ju cr­ve­no-pla­vu-bi­je­lu tro­boj­ku. Kra­jem XIX vi­je­ka, od­no­sno osam­de­se­tih go­di­na, uvo­de se no­ve za­sta­ve: ba­ta­ljon­ska, bri­gad­na i tvr­đav­ska.
U Ve­ljem ra­tu 1876-78. bar­ja­ci su bi­li sa­mo alaj­bar­jak i čet­ni bar­ja­ci. Kao što je već re­če­no taj čet­ni bar­jak, zva­ni „kr­staš”, sa­sto­jao se od kva­drat­nog cr­ve­nog po­lja sa bi­je­lim kr­stom u sre­di­ni i ini­ci­ja­li­ma „NI” na nje­mu.
Po­zna­to je da je cr­no­gor­ski bar­jak bio istin­ska sve­ti­nja ne sa­mo za bar­jak­ta­ra već i za sva­kog bor­ca. Uz ovo on je bio sim­bol po­zna­tog cr­no­gor­skog ju­na­štva, ne­u­stra­ši­vo­sti i sla­vo­lju­blja ka­ko za sva­kog po­je­din­ca, ta­ko i za sva brat­stva i ple­me­na. On se vi­jo­rio na če­lu sva­ke voj­ne je­di­ni­ce. Pod njim se oku­plja­la ci­je­la je­di­ni­ca. U Ve­ljem ra­tu to je če­ta – biv­ša sto­ti­na. Bar­jak­tar sa bar­ja­kom na če­lu voj­ne for­ma­ci­je ne­za­dr­ži­vo, smje­lo i hra­bro, ju­ri­šao je na ne­pri­ja­te­lja i ta­ko ula­zio u le­gen­du. Ina­če, i sam ve­li­ki broj rat­nih za­sta­va hra­brio je nje­go­ve no­si­o­ce i pri­pad­ni­ke voj­nih for­ma­ci­ja cr­no­gor­ske voj­ske, a ta im­po­zant­na sli­ka mo­ra za­sta­va uli­va­la je strah i zbu­nje­nost kod ne­pri­ja­te­lja.
Ina­če, bar­jak­ta­ri su bi­ra­ni, od­no­sno ime­no­va­ni su uvi­jek naj­hra­bri­ji, naj­i­stak­nu­ti­ji i mo­ral­no bes­pre­kor­ni voj­ni­ci. Bar­jak­ta­ri su u dej­stvu­ju­ćem rat­nom okr­ša­ju uvi­jek bi­li u cen­tru naj­že­šćih bo­je­va, smje­lo ju­ri­ša­ju­ći na­pri­jed, oni su fak­tič­ki vo­di­li, od­no­sno pred­vo­di­li, je­di­ni­ce u naj­že­šćim su­ko­bi­ma. Za­to su pro­cen­tu­al­no naj­vi­še gi­nu­li, jer su bi­va­li bli­ska i krup­na me­ta za ne­pri­ja­te­lja.
Cr­no­gor­ska voj­ska ima­la je alaj­bar­jak­ta­ra, bri­gad­ne, ba­ta­ljon­ske, čet­ne bar­jak­ta­re, kao i za­stav­ne bar­jak­ta­re (uglav­nom bar­jak­ta­re vo­da). Po­re­đa­ni su po ran­gu, od naj­vi­ših do naj­ni­žih bar­jak­tar­skih zva­nja. Bar­jak­ta­ri su bi­li ak­tiv­ni, re­zer­vni i bez svo­jih je­di­ni­ca.
Pra­vo na no­še­nje bar­ja­ka u je­din­stve­noj Cr­noj Go­ri pri­pa­da­lo je uglav­nom na­sled­nim bar­jak­ta­ri­ma. Vuk Ka­ra­džić ka­že da sva­ka na­hi­ja ima ser­da­ra, a sva­ko ple­me po jed­nog voj­vo­du, kne­za i bar­jak­ta­ra. Iako u do­ku­men­ti­ma o lo­kal­nim za­sta­va­ma u pr­voj po­lo­vi­ni XIX vi­je­ka ne­ma po­da­ta­ka, one su isto­vjet­ne sa sto­ti­na­škim, od­no­sno čet­nim ka­kve su bi­le u do­ba knja­za Da­ni­la (1851-1860). One su ima­le cr­ve­no po­lje, kat­kad bi­je­lo ob­ru­blje­no „sa bi­je­lim kr­stom po sre­di­ni”.
Na­kon stra­nih, po­seb­no mle­tač­kih i uglav­nom tur­skih za­sta­va, da se pra­ti­ti pro­ces upo­tre­be vla­sti­tih bar­ja­ka. Ovo na­ro­či­to od epo­hal­ne 1796. g., ka­da po­či­nje dru­ga vi­ša fa­za tog pro­ce­sa. Dvi­je su vr­ste i po ran­gu tih za­sta­va. Alaj­bar­jak, cr­ve­ni krst na bi­je­lom po­lju,kao glav­na voj­na cr­no­gor­ska za­sta­va, ko­ja će još u pr­voj po­lo­vi­ni XIX vi­je­ka po­sta­ti na­ci­o­nal­na, dr­žav­na za­sta­va. Dru­gi tip (vr­sta) su lo­kal­ne za­sta­ve: kne­žin­ske, za­tim ple­men­ske (pre­te­žno voj­nog ka­rak­te­ra), sa obr­nu­tim ras­po­re­dom bo­ja u od­no­su na alaj­bar­jak (bi­je­li krst na cr­ve­nom po­lju). Sa ova­kvim za­sta­va­ma se do­če­ku­ju or­ga­ni­za­ci­o­ne voj­ne i dr­žav­ne re­for­me knja­za Da­ni­la.
(NA­STA­VI­ĆE SE)