Pre­veo i pri­re­dio: Slav­ko Šće­pa­no­vić


Sreć­ni ži­vot su­pru­žni­ka ni­je tra­jao du­go. Je­dan od raz­lo­ga je bi­la bo­lest Ma­ri­je Mi­haj­lov­ne. Ali, ja sam sa­gla­san sa pr­vim bi­o­gra­fom slav­nog pje­sni­ka P.A. Vi­sko­va­tim da je... lju­bo­mor­na lju­bav maj­ke pre­ma kćer­ki, uz ne­do­bro­na­mjer­ni od­nos pre­ma nje­nom mu­žu, po­ja­ča­va­la ne­spo­ra­zu­me me­đu nji­ma. Ne­će­mo oprav­da­va­ti i bra­ni­ti oca: po­sli­je ma­njih sva­đa sa že­nom, u Tar­ha­na­ma, upra­vo na ima­nju, po­ja­vi­la se žen­ska oso­ba ko­ju je Ju­rij Pe­tro­vič ve­o­ma vo­lio. To je još vi­še usi­ja­lo at­mos­fe­ru u ku­ći. Či­sto eks­plo­ziv­ni ljer­mon­tov­ski ka­rak­ter bio je su­prot­sta­vljen či­ta­voj sta­bil­noj at­mos­fe­ri na ogrom­nom ima­nju Ar­se­ni­je­vih, ma­da se go­vo­ri­lo da su spa­hi­je Ju­ri­ja Pe­tro­vi­ča ve­o­ma uva­ža­va­li. Na­zi­va­li su ga do­brim, čak ve­o­ma do­brim go­spo­di­nom. Sto­li­pi­ni i Ar­se­ni­je­vi, pre­ma mo­ral­nim pa­ra­me­tri­ma to­ga vre­me­na, sma­tra­ni su spa­hi­ja­ma. Sve to je i do­ve­lo do to­ga da je, po­sli­je smr­ti od ga­lo­pi­ra­ju­će tu­ber­ku­lo­ze Ma­ri­je Mi­haj­lov­ne, 1817. go­di­ne u dva­de­set dru­goj go­di­ni ži­vo­ta, nje­nom mu­žu, Ju­ri­ju Pe­tro­vi­ču, ot­ka­za­no po­vje­re­nje da upra­vlja ima­njem. Da ži­vi sa ocem svog unu­ka de­spot­ska ba­ba ni­je že­lje­la.
Dva­de­set da­na po­sli­je smr­ti svo­je že­ne, Ju­rij Pe­tro­vič Ljer­mon­tov je ot­pu­to­vao u Tul­sko Kro­po­to­vo. Ta­ko je sin ostao bez oca. Mo­žda bi ga bi­lo mo­gu­će i pre­ko­ri­ti, ka­ko ne­ki to i či­ne, što je otac na­pu­stio si­na. Kriv je što ga je osta­vio sa­mog i ti­me ga osu­dio na usa­mlje­nost. Mo­že se ogo­va­ra­ti i po­vo­dom nje­go­vog očin­stva. Isti­na, pri­li­kom od­la­ska u Kro­po­to­vo, otac je tra­žio si­na da ga po­ve­de so­bom. Ni­ko dru­gi, ne­go grof Spe­ran­ski već 5. ju­na 1817. go­di­ne pi­še ba­bi­nom bra­tu Ar­ka­di­ju Alek­se­je­vi­ču Sto­li­pi­nu: „Je­li­sa­ve­tu Alek­se­jev­nu če­ka no­va mu­ka: Ju­rij Ljer­mon­tov tra­ži da uzme sa so­bom svog si­na. Je­dva se sa­gla­sio da ga osta­vi još dvi­je go­di­ne. Ču­dan – pri­ča se – i loš čo­vjek. Ta­kav, na kra­ju kra­je­va, mo­ra bi­ti sva­ko ko se od­lu­či da Je­li­sa­ve­ti Alek­se­jev­noj, ova­plo­će­nom krot­ko­šću i str­plje­njem, na­ne­se uvre­du.” Ta­kvi su ka­rak­te­ri ca­re­va­li u vi­šim dru­štve­nim kru­go­vi­ma to­ga vre­me­na. Uosta­lom, ca­ru­ju i do dan-da­nas. Po­ku­šaj­te da moć­noj go­spo­đi odu­zme­te ro­đe­nog si­na, od­mah će­te po­sta­ti ne­va­lja­lac u oči­ma či­ta­vog „svi­je­ta”. O to­me i pi­še ocu u svo­joj pje­smi 1831. go­di­ne Mi­ha­il Ljer­mon­tov.
Te­be je svi­jet osu­dio.
Ali šta je to svi­jet?
Ma­sa lju­di, i zlih
i bla­go­rod­nih,
Skup po­hva­la
ne­za­slu­že­nih
I to­li­ko kle­ve­ta
po­dru­glji­vih.
Ni­je valj­da da me
ni ma­lo ne vo­liš?
Ako je ta­ko, ja ne­ću
upo­re­di­ti ne­bo
Sa ze­mljom ko­jom
vu­čem svoj ži­vot;
Iako na njoj
bla­žen­stva ja ne znam,
Na kra­ju kra­je­va,
ja je vo­lim.
Ot­ku­da je še­sna­e­sto­go­di­šnji dje­čak mo­gao zna­ti da se Ju­rij Pe­tro­vič ni­je svo­je­volj­no odvo­jio od svog si­na i pre­se­lio se u Kro­po­to­vo. Ba­ba je sve re­kla od­luč­no i vi­še ne­go gru­bo. Ako otac od­ve­de si­na sa so­bom, on­da će Je­li­sa­ve­ta Alek­se­jev­na či­ta­vo svo­je bo­gat­stvo za­vje­šta­ti svom ro­du, po­ro­di­ci Sto­li­pi­no­vih, ta­ko da unu­ku ne­će osta­vi­ti ni­šta. I još će se u pot­pu­no­sti od­re­ći uče­šća u nje­go­vom po­di­za­nju, iz­dr­ža­va­nju, li­je­če­nju, vas­pi­ta­va­nju i obra­zo­va­nju. Je­li­sa­ve­ta Alek­se­jev­na je bi­la sprem­na da da­re­žlji­vo tro­ši na unu­ka, da ga bez­gra­nič­no ma­zi, da ni­za­što ne ža­li , ali pod uslo­vom da is­klju­či­vo ona upra­vlja nje­go­vim ži­vo­tom i nje­go­vom sud­bi­nom. Po nje­nom za­vje­štan­nju iz 1817. go­di­ne, unuk je, da bi po­stao na­sled­nik či­ta­vog nje­nog ima­nja i bo­gat­stva, oba­ve­zan bio osta­ti da ži­vi sa njom. Ju­rij Pe­tro­vič je bio pri­mo­ran da pri­hva­ti tu žr­tvu, jer sam ni­je mo­gao si­nu obez­bi­je­di­ti bu­duć­nost.
(Na­sta­vi­će se)