Vo­ji­slav Bu­do Gle­dić


Sve svo­je zna­čaj­ni­je ra­do­ve, po­seb­no svo­je ka­pi­tal­no dje­lo iz me­ta­fi­zi­ke, Pe­tro­ni­je­vić je na­pi­sao i ob­ja­vio na stra­nim je­zi­ci­ma, ve­ći­nom na nje­mač­kom. Sma­trao je da je u to vri­je­me Be­o­grad bio ma­la kul­tur­na sre­di­na u ko­joj još ni­je bi­lo va­lja­nih struč­nih i na­uč­no obra­zo­va­nih lju­di ko­ji bi mo­gli nje­go­vo dje­lo da pra­vil­no ra­zu­mi­ju i da ga ade­kvat­no vred­nu­ju. Osim to­ga, bio je ve­o­ma am­bi­ci­o­zan mla­di čo­vjek ko­ji je, s pra­vom, na­sto­jao da stek­ne evrop­sku re­pu­ta­ci­ju. Ta­kav sta­tus, na­rav­no, on ni­je mo­gao da po­stig­ne i obez­bi­je­di ob­ja­vlji­va­njem dje­la na srp­skom je­zi­ku ko­ji ni­ko ni­je ra­zu­mio. Pe­tro­ni­je­vić je od­lič­no vla­dao nje­mač­kim je­zi­kom, na­ro­či­to struč­nom fi­lo­zof­skom i na­uč­nom ter­mi­no­lo­gi­jom, ta­ko da mu je du­hov­ni (mi­sa­o­ni) rad na tom je­zi­ku pri­či­nja­vao i od­re­đe­no za­do­volj­stvo. Me­đu­tim, naj­ve­ći dio svog spi­sa­telj­skog ra­da, ma­nje zna­čaj­ne fi­lo­zof­ske spi­se, udž­be­ni­ke, po­pu­lar­na dje­la i mno­ge stu­di­je, Pe­tro­ni­je­vić je na­pi­sao i ob­ja­vio na srp­skom je­zi­ku i nji­ma umno­go­me uti­cao na po­di­za­nju op­šte dru­štve­ne kul­tu­re na fi­lo­zof­skom i na­uč­nom pla­nu. Nje­go­ve stu­di­je i član­ci ob­ja­vlje­ni u ra­znim pe­ri­od­nič­nim pu­bli­ka­ci­ja­ma ili u dnev­noj štam­pi su ,ta­ko­đe, ima­li ve­li­ki uti­caj na po­di­za­nje struč­nog i obra­zov­nog ni­voa u na­šoj sre­di­ni.
Je­dan dio sve­stra­ne fi­lo­zof­ske i na­uč­ne dje­lat­no­sti, na­ro­či­to u po­znim go­di­na­ma, Pe­tro­ni­je­vić je oba­vio u okvi­ru i pod po­kro­vi­telj­stvom Srp­ske kra­ljev­ske aka­de­mi­je na­u­ka, ka­sni­je SA­NU. Ka­da je pr­vi put bio iza­bran 3. fe­bru­a­ra 1906. go­di­ne za do­pi­snog čla­na Srp­ske kra­ljev­ske aka­de­mi­je, on je to od­bio ali se ipak sve­srd­no za­hva­lio na uka­za­nom po­vje­re­nju. Za re­dov­nog čla­na je pri­mljen 2. ja­nu­a­ra 1921. go­di­ne na osno­vu re­fe­ra­ta Lju­be Sto­ja­no­vi­ća, Alek­san­dra Be­li­ća i Jo­va­na Žu­jo­vi­ća (pod­ni­je­tog 16. fe­bru­a­ra 1920). Tom pri­li­kom je pred­sjed­nik sjed­ni­ce SKA Jo­van Žu­jo­vić go­vo­rio o po­je­di­nim zna­čaj­nim Pe­tro­ni­je­vi­će­vim do­pri­no­si­ma na­u­ci i fi­lo­zo­fi­ji. Sla­vlje­nik je, na­kon is­ka­za­nog po­što­va­nja, pred­sje­da­va­ju­ćem na­gla­sio da je on, ipak, pri­je sve­ga me­ta­fi­zi­čar ko­ji je na tom pod­ruč­ju ostva­rio svo­ja naj­zna­čaj­ni­ja dje­la i do­stig­nu­ća. U okvi­ru mno­go­broj­nih ak­tiv­no­sti kao re­dov­ni (pra­vi) član SKA Pe­tro­ni­je­vić je do­bi­jao od­re­đe­na ma­te­ri­jal­na sred­stva kao pot­po­ru, što je bi­lo od ve­li­ke ko­ri­sti jer kao pen­zi­o­ner ni­je vi­še mo­gao pla­ća­ti tro­ško­ve pu­to­va­nja u ino­stran­stvo, ku­po­vi­nu knji­ga, ni­ti pod­no­si­ti iz­dat­ke za mno­ge dru­ge nu­žne po­tre­be. U mno­gim pri­li­ka­ma je pri­su­stvo­vao po­je­di­nim kon­gre­si­ma, fi­lo­zof­skim i na­uč­nim sku­po­vi­ma i me­đu­na­rod­nim sa­stan­ci­ma na ko­ji­ma je do­stoj­no pre­zen­to­vao Sr­bi­ju i Ju­go­sla­vi­ju. To­kom go­di­na je pred­lo­žio mno­ge na­še po­zna­te lič­no­sti za član­stvo u Aka­de­mi­ju na­u­ka zbog če­ga je ne­sum­nji­vo ste­kao od­re­đe­ne za­slu­ge i na po­pu­nja­va­nju i afir­mi­sa­nju te na­še naj­zna­čaj­ni­je na­uč­ne i kul­tur­ne usta­no­ve.
U to­ku Pr­vog svjet­skog ra­ta Pe­tro­ni­je­vić se, za­jed­no sa srp­skom voj­skom i ko­man­dom (kra­jem 1915), po­vu­kao iz Sr­bi­je i pre­ko Ko­so­va i Me­to­hi­je i Al­ba­ni­je ot­pu­to­vao u Ita­li­ju. Pri­je na­pu­šta­nja Be­o­gra­da, u po­čet­ku ra­ta je bio an­ga­žo­van u Pres-bi­rou Vr­hov­ne ko­man­de, gdje mu je bio šef po­zna­ti prav­nik i pro­fe­sor Slo­bo­dan Jo­va­no­vić (1869-1958), gdje se znao ša­li­ti i pro­vo­di­ti vri­je­me u za­ba­vi (igrao je kar­te i sa re­gen­tom Alek­san­drom Ka­ra­đor­đe­vi­ćem). Za­ni­mlji­vo je ov­dje na­ve­sti je­dan po­da­tak iz tog vre­me­na. Pe­tro­ni­je­vić je že­lio da se ne­po­sred­no an­ga­žu­je kao no­vi­nar i to kao do­pi­snik li­sta Pi­je­mont ko­ji je pred­sta­vljao gla­si­lo po­zna­te or­ga­ni­za­ci­je Uje­di­nje­nje ili smrt Dra­gu­ti­na Di­mi­tri­je­vi­ća - Api­sa. Sa ovim čo­vje­kom je, ina­če, Pe­tro­ni­je­vić bio do­bar pri­ja­telj još iz gim­na­zij­skih da­na a sa­da mu se uka­za­la pri­li­ka da se ogle­da i kao no­vi­nar i ko­men­ta­tor. Me­đu­tim, i po­red po­volj­ne pre­po­ru­ke nje­go­vog nad­re­đe­nog Slo­bo­da­na Jo­va­no­vi­ća, Pe­tro­ni­je­vić ni­je po­stao sa­rad­nik Api­so­vog li­sta. Uosta­lom, ubr­zo se to gla­si­lo uga­si­lo, ali je vri­jed­no ov­dje na­ve­sti pre­po­ru­ku S. Jo­va­no­vi­ća ko­ji iz­no­si svo­je za­pa­ža­nje da je Pe­tro­ni­je­vić, po­zna­ti me­ta­fi­zi­čar, afir­mi­san kao pi­sac te­o­rij­skih fi­lo­zof­skih ra­do­va, dok je, me­đu­tim, u ži­vo­tu ve­o­ma pro­nic­ljiv i sna­la­žljiv čo­vjek, kao i spo­so­ban no­vi­nar.
Ka­da je pre­ko Al­ba­ni­je sti­gao u Brin­di­zi, Pe­tro­ni­je­vić se ni­je tu du­go za­dr­žao.Ubr­zo je pro­du­žio put u Rim i tu se su­sreo sa dvo­ji­com svo­jih pri­snih pri­ja­te­lja iz Be­o­gra­da, ger­ma­ni­stom Ger­har­dom Ge­ze­ma­nom i ge­o­gra­fom Jo­va­nom Cvi­ji­ćem, kao i sa ni­zom dru­gih uva­že­nih Sr­ba ko­ji su se ta­da na­šli, si­lom rat­nih pri­li­ka, u ita­li­jan­skoj pre­sto­ni­ci. Pe­tro­ni­je­vić je u ino­stran­stvu pro­veo oko tri go­di­ne i tri mje­se­ca, pri če­mu je bo­ra­vio u Ita­li­ji, Švaj­car­skoj, Fran­cu­skoj i En­gle­skoj. Ta­da je uspio i da so­lid­no sa­vla­da ita­li­jan­ski je­zik, ali i da is­ko­ri­sti vri­je­me ka­ko bi se po­sve­tio svo­jim omi­lje­nim na­uč­nim stu­di­ja­ma, po­seb­no iz pa­le­on­to­lo­gi­je. To je po­seb­no ra­dio za vri­je­me bo­rav­ka u Lon­do­nu gdje je pr­vi put upo­znao fo­sil­ne ostat­ke ar­he­op­te­rik­sa. U tom pe­ri­o­du je Pe­tro­ni­je­vić upo­znao ve­li­ki broj emi­nent­nih mi­sli­la­ca i na­uč­ni­ka sa ko­ji­ma se su­sre­tao i raz­mje­nji­vao mi­šlje­nje o mno­gim pi­ta­nji­ma i te­ma­ma. Na­ve­šće­mo sa­mo krat­ko i pre­gled­no naj­va­žni­ja ime­na is­tak­nu­tih lič­no­sti sa ko­ji­ma je Pe­tro­ni­je­vić, u tom vre­me­nu, kon­tak­ti­rao i vo­dio kon­struk­tiv­ne raz­go­vo­re. To su ita­li­jan­ski fi­lo­zo­fi Đa­ko­mo Bar­se­lo­ti, Er­min Tro­i­li i ma­te­ma­ti­čar Đu­ze­pe Ve­ro­ne­ze. U Švaj­car­skoj je upo­znao Ar­nol­da Re­mo­na i Šar­la Ver­nea, u Fran­cu­skoj Ga­sto­na Mi­joa i Le­o­na Ro­be­na, a u En­gle­skoj pri­rod­nja­ka Hen­ri­ja Ro­vor­ta, za­tim Ka­ra Dž. M. Čaj­dla i, po­seb­no, zna­me­ni­tog fi­lo­zo­fa i ma­te­ma­ti­ča­ra Ber­tran­da Ra­se­la (1872-1970), ko­ji je na­šeg mi­sli­o­ca oka­rak­te­ri­sao kao “je­di­nog ju­go­slo­ven­skog fi­lo­zo­fa na­še­ga vre­me­na” i ko­ji ga je fra­pi­rao “svo­jom pot­pu­nom ap­sor­bo­va­no­šću fi­lo­zo­fi­jom”
(NA­STA­VI­ĆE SE)