PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Za­ni­mlji­vo je na­po­me­nu­ti da je Pe­tro­ni­je­vić, ka­ko is­ti­če u svo­jim sje­ća­nji­ma, mno­ge pi­sa­ne ra­do­ve, po­seb­no udž­be­nič­kog i po­pu­lar­nog ka­rak­te­ra, sa­sta­vio i ob­ja­vio ka­ko bi po­pu­nio svoj uvi­jek si­ro­ma­šan bu­džet. On kon­kret­no na­vo­di, kao iz­ra­zit pri­mjer, da je svo­ju Isto­ri­ju no­vi­je fi­lo­zo­fi­je na­pi­sao (za sve­ga tri mje­se­ca) ka­ko bi obez­bi­je­dio fi­nan­sij­ska sred­stva ko­ja su mu bi­la neo­p­hod­na za­to što se u me­đu­vre­me­nu mno­go is­tro­šio, ka­ko pu­to­va­njem u ino­stran­stvo (po­čet­kom XX vi­je­ka je pr­vi put bo­ra­vio u Ber­li­nu), ta­ko i pla­ća­njem vi­so­kih tro­ško­va štam­pa­nja sop­stve­nih dje­la. U sa­ču­va­nim pi­smi­ma, ko­ja se od­no­se na ko­re­spo­den­ci­ju sa ured­ni­kom Ma­ti­ce srp­ske, kao i sa ured­ni­ci­ma dru­gih ča­so­pi­sa, ja­sno se vi­di da je Pe­tro­ni­je­vić če­sto go­vo­rio o svo­jim ho­no­ra­ri­ma. Ina­če, u tim pi­smi­ma se ta­ko­đe go­vo­ri i o ne­kim po­je­di­no­sti­ma ve­za­nim za sa­dr­ži­nu po­je­di­nih pi­sa­nih ra­do­va. Ne­ki nje­go­vi ra­do­vi su ob­ja­vlje­ni bez bit­nih iz­mje­na, ali je bi­lo slu­ča­je­va da su ured­ni­ci tra­ži­li ma­nje ili ve­će in­ter­ven­ci­je i re­dak­tu­re po­nu­đe­nih tek­sto­va. Me­đu­tim, de­ša­va­lo se i da po­je­di­ni nje­go­vi pri­lo­zi bu­du od­bi­je­ni za pu­bli­ko­va­nje. Ipak, Pe­tro­ni­je­vić se do­sta do­bro sna­la­zio u toj obla­sti svo­ga ra­da; kao is­ku­san pi­sac, znao je na ka­kav na­čin mo­že da is­tro­še­ni ili is­pra­žnje­ni bu­džet bar do­ne­kle po­pu­ni autor­skim ho­no­ra­ri­ma.
Pe­tro­ni­je­vić je uvi­jek, ja­sno i ne­dvo­smi­sle­no, se­be sma­trao za iz­ra­zi­tog ili, ka­ko je imao obi­čaj da ka­že, “ro­đe­nog me­ta­fi­zi­ča­ra”. To je za­i­sta bi­lo osnov­no pod­ruč­je nje­go­vog ba­vlje­nja te­o­rij­skom fi­lo­zo­fi­jom, a ti­me i ži­vot­no opre­dje­lje­nje ko­je se u pr­vom re­du od­no­si­lo na nje­go­ve ve­o­ma si­ste­mat­ske i ra­zno­vr­sne stu­di­je pro­ble­ma bi­ća i svi­je­ta kao cje­li­ne. U tom smi­slu je iz­gra­dio či­tav ko­he­rent­no po­ve­za­ni me­ta­fi­zič­ki si­stem otje­lo­tvo­ren u ni­zu ra­do­va, ali naj­pot­pu­ni­je, naj­cje­lo­vi­ti­je i naj­kon­se­kvent­ni­je u ka­pi­tal­nom dje­lu Prin­ci­pi me­ta­fi­zi­ke u dva obim­na to­ma, iz­me­đu či­jih ob­ja­vlji­va­nja je pro­te­klo osam go­di­na (1904. i 1912). Dje­lo je ob­ja­vlje­no na nje­mač­kom je­zi­ku u Haj­del­ber­gu, a kao mo­to su mu po­slu­ži­le sle­de­će dvi­je ja­sno i pre­ci­zno iz­ne­se­ne mi­sli: (1) “Tač­ni ma­te­ma­tič­ki poj­mo­vi je­su ključ za re­še­nje za­go­net­ke svi­je­ta” i (2) “Stvar­no je­ste mje­ri­lo za isti­ni­to”. Pe­tro­ni­je­vić je pla­ni­rao da na­pi­še u na­stav­ku još dva ta­ko­đe obim­na to­ma svo­ga glav­nog dje­la, ali mu je to, na­ža­lost, osta­la ne­is­pu­nje­na že­lja. U tre­ćem to­mu je na­mje­ra­vao da te­me­lji­to ob­ra­di fi­lo­zo­fi­ju pri­ro­de, pre­ma ko­joj je po­ka­zi­vao iz­ra­zi­tu na­klo­nost i od­lič­no po­zna­va­nje pro­ble­ma­ti­ke, a u če­tvr­tom - pro­ble­me fi­lo­zof­ske an­tro­po­lo­gi­je, da­kle, pi­ta­nja čo­vje­ka i dru­štva. Me­đu­tim, iako ni­je uspio da re­a­li­zu­je na­ve­de­nu na­mje­ru, po­red svog ka­pi­tal­nog dje­la Prin­ci­pi me­ta­fi­zi­ke (I-II), ovaj zna­me­ni­ti mi­sllac je ob­ja­vio či­tav niz dru­gih stu­di­ja, ras­pra­va, čla­na­ka i pri­ka­za u ko­ji­ma je ras­pra­vljao o me­ta­fi­zič­kim pro­ble­mi­ma.
Za­ni­mlji­vo je ov­dje na­po­me­nu­ti da je nje­go­va knji­ga Osno­vi te­o­ri­je sa­zna­nja na­sta­la iz pre­da­va­nja ko­ja je Pe­tro­ni­je­vić dr­žao sa­mo to­kom jed­nog ci­klu­sa iz­la­ga­nja na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu.
Du­go­go­di­šnje Pe­tro­ni­je­vi­će­vo ba­vlje­nje lo­gi­kom i me­to­do­lo­gi­jom, ka­ko u okvi­ru ori­gi­nal­nih fi­lo­zof­skih is­tra­ži­va­nja ta­ko i kao auto­ri­ta­tiv­nog pro­fe­so­ra na Ve­li­koj ško­li i Uni­ver­zi­te­tu, re­zul­ti­ra­lo je ob­ja­vlji­va­njem nje­go­vog udž­be­ni­ka iz tog pred­me­ta. Pe­tro­ni­je­vi­će­va knji­ga Osno­vi lo­gi­ke. For­mal­na lo­gi­ka i me­to­do­lo­gi­ja ob­ja­vlje­na je 1932. go­di­ne, da­kle ka­da je već pet go­di­na bio u pen­zi­ji, za­hva­lju­ju­ći fi­nan­sij­skoj po­mo­ći za­du­žbi­ne “Ve­li­mi­ri­ja­num”. U tom svom stan­dard­nom, ve­o­ma ja­sno i si­ste­mat­ski na­pi­sa­nom udž­be­ni­ku, da­je se cje­lo­vit pri­kaz osnov­nih pod­ruč­ja lo­gi­ke i me­to­do­lo­gi­je .
Pr­ve zna­čaj­ni­je ra­do­ve iz isto­ri­je fi­lo­zo­fi­je Pe­tro­ni­je­vić je po­čeo da pi­še i ob­ja­vlju­je još kra­jem XIX vi­je­ka, da­kle, na sa­mom po­čet­ku svo­je pro­fe­si­o­nal­ne ka­ri­je­re. Go­di­ne 1899. na­pi­sao je rad o Šo­pen­ha­u­e­ru, a po­tom (1900) o spi­ri­ti­zmu, da bi od­mah na­kon to­ga (1902) ob­ja­vio i po­se­ban rad o Fri­dri­hu Ni­čeu. Bio je to, ipak, sa­mo po­če­tak nje­go­vog du­go­traj­nog i iz­u­zet­no plod­nog an­ga­žo­va­nja na po­lju isto­ri­je fi­lo­zo­fi­je, da bi upra­vo u to vri­je­me, za sve­ga tri mje­se­ca 1903. go­di­ne, na­pi­sao svoj naj­zna­čaj­ni­ji rad iz te obla­sti, svo­ju ču­ve­nu Isto­ri­ju no­vi­je fi­lo­zo­fi­je. Ta knji­ga i da­nas slu­ži kao naj­bo­lje ogle­da­lo iz ko­ga se vi­di ni­vo, struč­nost i na­čin ob­ra­de glav­nih pred­stav­ni­ka fi­lo­zof­ske i na­uč­ne mi­sli na po­čet­ku no­vo­ga do­ba. Ujed­no, tom knji­gom je po­ka­zao na ka­kav na­čin tre­ba ob­ra­đi­va­ti fi­lo­zof­sku pro­ble­ma­ti­ku i du­hov­no na­sle­đe na ko­jom su se obra­zo­va­le ta­da­šnje mla­de ge­ne­ra­ci­je u Sr­bi­ji i u ši­rem okru­že­nju. Pri­ka­za­ni por­tre­ti zna­me­ni­tih stva­ra­la­ca no­ve evrop­ske fi­lo­zof­ske kul­tu­re su da­ti iz­van­red­no cje­lo­vi­to, pla­stič­no i pro­mi­šlje­no ta­ko da i da­nas pli­je­ne či­ta­o­ca iz­van­red­nom pi­šče­vom mi­sa­o­nom sna­gom i su­ge­stiv­no­šću.
Pe­tro­ni­je­vi­će­va spi­sa­telj­ska dje­lat­nost se pro­te­že i na osta­le fi­lo­zof­ske di­sci­pli­ne ko­je su bi­le od zna­ča­ja u nje­go­vo vri­je­me i iza­zi­va­le pa­žnju ne sa­mo struč­nih kru­go­va i pro­fe­si­o­nal­nih fi­lo­zo­fa, ne­go su ima­le i ve­li­ku ne­po­sred­nu dje­lo­tvor­nost u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu. Po­je­di­ni od nje­go­vih ob­ja­vlje­nih tek­sto­va su bi­li ve­za­ni za od­re­đe­ne ak­tu­el­ne te­ku­će te­me i pro­ble­me.
Tre­ba is­ta­ći da je Pe­tro­ni­je­vić, iako je za se­be go­vo­rio da je “ro­đe­ni me­ta­fi­zi­čar”, bio jed­no vri­je­me po­li­tič­ki an­ga­žo­va­ni gra­đa­nin što se, me­đu­tim, ni­je ne­ga­tiv­no od­ra­ža­va­lo na sla­blje­nje nje­go­vog neo­bič­no ve­li­kog in­te­re­so­va­nja za ba­vlje­nje ra­znim obla­sti­ma flo­zo­fi­je i na­u­ke. Ovaj mi­sli­lac je kao ve­li­ki i pro­vje­re­ni ro­do­ljub bio za raz­vi­ja­nje de­mo­krat­skih i hu­ma­nih dru­štve­nih od­no­sa i to­ko­va, pa, po­red osta­log, ni­ka­ko ni­je mo­gao bi­ti pot­pu­no apo­li­tič­na oso­ba, da­kle, po stra­ni te­ku­ćih dru­štve­nih, po­li­tič­kih i sva­ko­dnev­nih de­ša­va­nja. (NASTAVIĆE SE)