Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Vin­čan­ska kul­tu­ra je oko 4000 go­di­na pri­je Hri­sta bi­la ra­ši­re­na na ogrom­noj te­ri­to­ri­ji od Tran­sil­va­ni­je do skop­ske ko­tli­ne i po­sje­do­va­la je te­ri­to­ri­ju ve­ću od bi­lo ko­je neo­lit­ske kul­tu­re u Evro­pi.
Po­je­di­na na­se­lja, po­put Vin­če, pre­ma­ši­va­la su svo­jom ve­li­či­nom i bro­jem ži­te­lja, ne sa­mo sva pre­o­sta­la neo­lit­ska na­se­lja, već i pr­ve gra­do­ve ko­ji su znat­no ka­sni­je na­sta­ja­li u Me­so­po­ta­mi­ji, Ege­ju i Egip­tu.
Vin­čan­ski svi­jet je imao raz­vi­je­nu ze­mljo­rad­nju, sto­čar­stvo, grn­čar­stvo, tkač­ku dje­lat­nost i tr­go­vi­nu. Te­ri­to­ri­ja joj je ob­u­hva­ta­la rud­ni­ke so­li, na­la­zi­šta ok­si­di­ja­na. Pr­vi rud­nik ba­kra na svi­je­tu, Rud­na gla­va u oko­li­ni da­na­šnjeg Maj­dan­pe­ka, kao i rud­nik ci­no­ba­ri­ta u Šu­pljoj Sti­je­ni, is­pod pla­ni­ne Ava­la, u ne­po­sred­noj bli­zi­ni Be­o­gra­da.
La­ko je za­klju­či­ti da je lo­ka­li­tet glav­nog gra­da Sr­bi­je od dav­ni­na po­pu­lar­no mje­sto za ži­vot. Ov­dje se nje­go­va­la me­ta­lur­gi­ja uz sna­žan kul­tur­ni uti­caj, a tra­go­vi on­da­šnjeg pi­sma, po­e­zi­je i re­li­gi­je i da­nas oče­ku­ju svo­je ana­li­ze i po­tvr­de.
Pa, ipak, Be­o­grad nas la­ko ma­mi i po­vla­či du­bo­ko u svo­ju pro­šlost, ot­kri­va­ju­ći nam svoj neo­do­ljiv šarm, ko­ji ima ri­jet­ko ko­ji grad u svi­je­tu.
Skor­di­sti su kelt­sko, od­no­sno gal­sko ple­me ko­je je u ve­li­kim gru­pa­ma pra­ti­lo to­ko­ve Du­na­va, na­se­lja­va­ju­ći ove pro­sto­re iz pra­do­mo­vi­ne, da­na­šnje za­pad­ne Evro­pe.
Kel­ti u Pa­no­ni­ji na­se­lja­va­ju te­ri­to­ri­je ne­sta­le vin­čan­ske kul­tu­re, za­ti­ču­ći na­ma ma­lo po­zna­ta do­mo­ro­dač­ka pa­non­ska ple­me­na, Bre­u­ke i Aman­ti­je. Isto­ri­ča­ri pret­po­sta­vlja­ju da je ubr­zo do­šlo do stva­ra­nja za­jed­nič­ke mje­šo­vi­te kul­tu­re ko­ju na­zi­va­mo Kul­tu­rom Skor­di­ska.
Kel­ti su la­ko usva­ja­li tu­đe obi­ča­je i za­te­če­ne kul­tur­ne obra­sce, ali se ne za­dr­ža­va­ju na oba­la­ma Du­na­va. Skor­di­ski se di­je­le u dvi­je gru­pe, i je­dan se dio, za­gle­dan u plod­ne sli­vo­ve ri­je­ka na ju­gu, spu­šta ka Ege­ju, ohra­bre­ni ve­li­kim he­len­skim bo­gat­stvom.
Voj­ni po­hod po­du­nav­skih Skor­di­ska za­vr­šen je ne­u­spje­hom, na­kon bit­ke u bli­zi­ni Del­fa, drev­nog grč­kog pro­ro­či­šta. Na­kom ovog ne­u­spje­ha po­vla­če se na­zad, na oba­le Sa­ve i Du­na­va. Udru­žu­ju se sa srod­ni­ci­ma ko­ji su osta­li na ovom pro­sto­ru, i za­jed­no sa sta­ro­sje­de­lač­kim pa­non­skim ple­me­ni­ma, osni­va­ju no­vu za­jed­ni­cu Skor­di­ska.
Nji­ho­vo pri­su­stvo na ovom pro­sto­ru pra­ti­mo sve do sre­di­ne pr­vog vi­je­ka na­še ere, ka­da su po­li­tič­ki i kul­tur­no pot­pu­no asi­mi­lo­va­ni. Za­ni­mlji­vo dje­lu­je po­da­tak da su Kel­ti i Skor­di­sci ra­no usta­no­vi­li in­sti­tu­ci­ju nov­ca, a či­nje­ni­cu da je po­sto­jao jak he­len­ski uti­caj pot­kre­plju­ju po­da­ci da su pr­va ko­va­nja kelt­skog nov­ca in­spi­ri­sa­na he­len­skim de­ta­lji­ma.
Raz­li­ku­je­mo ne­ko­li­ko ti­po­va ko­va­nog nov­ca, onaj ko­ji da­nas na­zi­va­mo srp­ski tip, ko­van u tre­ćem vi­je­ku pri­je no­ve ere, koji pred­sta­vlja mo­ne­te ve­će de­blji­ne i na nje­mu se pri­mje­ću­je ko­pi­ra­nje ele­me­na­ta sa nov­ca ma­ke­don­skih vla­da­ra, Fi­li­pa Dru­gog i Alek­san­dra Ve­li­kog, či­ji su no­vac Kel­ti imi­ti­ra­li, od­no­sno fal­si­fi­ko­va­li.
U ovoj da­nas sim­pa­tič­noj či­nje­ni­ci, mo­žda mo­že­mo da pri­mi­je­ti­mo Kelt­sko di­vlje­nje pre­ma Alek­san­dru Ve­li­kom, či­ja je mo­ne­ta pred­sta­vlja­la lo­gič­no i po­god­no pla­te­žno sred­stvo u ve­ćem di­je­lu svi­je­ta.
Na ne­kim ka­sni­jim ko­va­ni­ca­ma pri­mje­ću­ju se ele­men­ti te­tra drah­mi Fi­li­pa Dru­gog i Alek­san­dra, a struč­nja­ci pre­po­zna­ju i ko­va­ni­ce s pod­ruč­ja ta­da­šnje Tran­sil­va­ni­je.
Ka­ko su Skor­di­sci bi­li ko­nja­nič­ki na­rod nje­go­va­li su spo­sob­nost stal­ne mo­bil­no­sti, ta­ko da su for­mi­ra­li pri­vre­me­na na­se­lja, ko­ja bi, po na­pu­šta­nju, br­zo pro­pa­da­la. U oko­li­ni da­na­šnjeg Be­o­gra­da, da­nas ne na­i­la­zi­mo na ostat­ke nji­ho­vegrad­nje, ali se mo­že pret­po­sta­vi­ti da su Skor­di­sci ži­vje­liu ku­ći­ca­ma, če­sto u okvi­ri­ma utvr­đe­nih na­se­lja, ali sa si­gur­no­šću zna­mo da su na­se­lja­va­li i otvo­re­ne pro­sto­re, na­lik na ma­nja se­la.
Ku­će su, naj­vje­ro­vat­ni­je, bi­le pra­vo­u­ga­o­ne sa kro­vom na dvi­je vo­de, ali se ži­vje­lo i u uko­pa­nim ko­li­ba­ma, ku­pa­ste i ša­to­ra­ste krov­ne kon­struk­ci­je po­kri­ve­ne ma­te­ri­ja­li­ma iz naj­bli­žeg okru­že­nja, gra­njem, sla­mom bu­se­njem i ko­žom.
Jak ple­men­ski sa­vez, kao što je to ne­sum­nji­vo bio sa­vez Skor­di­ska, sa­sta­vljen od ra­zno­rod­nih et­nič­kih struk­tu­ra mo­rao je ima­ti cen­tra­li­zo­va­no ustroj­stvo, u ko­je je glav­nu ri­ječ vo­dio vr­hov­ni ple­men­ski po­gla­var. Svje­tov­na vlast bi­la je u ru­ka­ma ovih kne­zo­va, ali du­hov­na se, u kelt­skom dru­štvu, ni­je mo­gla za­mi­sli­ti bez ri­tu­al­nih re­li­gij­skih i fi­lo­zof­skih zna­nja Dru­i­da, sve­šte­ni­ka, fi­lo­zo­fa i sa­vje­to­da­va­ca. Po­što su Skor­di­sci bi­li i mje­ša­vi­na ra­znih et­nič­kih gru­pa iz­vje­sna je raz­li­či­tost so­ci­jal­nih gru­pa Dru­i­da, ali je nji­ho­va moć bi­la ve­li­ka.
(Na­sta­vi­će se)