PRE­VEO SA RU­SKOG I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


U av­gu­stu 1917.go­di­ne , kad je car­ska po­ro­di­ca bi­la već u To­bolj­sku, So­lo­vjev od­la­zi ta­mo i po­ku­ša­va da se po­ve­že sa epi­sko­pom Ger­mo­ge­nom, ko­ji je imao do­bre od­no­se sa po­ro­di­com.
Ni­je uspio u to­me.
5.ok­to­bra 1917.go­di­ne on se ože­nio Ras­pu­ti­no­vom kćer­kom Ma­tre­nom i po­no­vo od­la­zi u Si­bir. Po­ro­di­ca po­koj­nog Ras­pu­ti­na je ži­vje­la u se­lu Po­krov­sko u To­bolj­skoj gu­ber­ni­ji. So­lo­vjev ni­je ži­vio kod njih. Ži­vje­li su u Tju­me­nu, u mje­stu ko­je se ni­je mo­glo ni­ka­ko za­o­bi­ći, kad se pu­tu­je u To­boljsk. On je ov­dje ži­vio pod ime­nom Sta­ni­sla­va Kor­že­njev­skog.
Pi­tao sam So­lo­vje­va ka­ko mo­že da ob­ja­sni nje­go­vu ulo­gu uče­šća u ne­re­di­ma i po­bu­ni i bli­skost sa Ras­pu­ti­nom.
On se stal­no po­zi­vao na du­hov­ne vri­jed­no­sti čo­vje­ka. To­kom sa­slu­ša­nja, o Ras­pu­ti­nu je go­vo­rio sve naj­ljep­še, a o se­bi, kao naj­mo­ral­ni­jem i ve­o­ma re­li­gi­o­znom čo­vje­ku.
No, mo­ral­ni lik So­lo­vje­va opi­san je ova­ko u „dnev­ni­ku“ nje­go­ve že­ne.
27.ja­nu­ar 1918.go­di­ne: „ Ve­o­ma če­sto vo­li da se po­ma­lo hva­li, to mi se ne do­pa­da, ali je čo­vje­ka te­ško pre­va­spi­ta­ti. Ja vo­lim is­kre­ne lju­de i to je za me­ne mno­go va­žno. Isti­na je sun­ce ko­je gri­je“.
13.fe­bru­ar iste go­di­ne: „ Shva­ti­la sam da ne mo­gu ni­ma­lo da vje­ru­jem Bor­ji. On me stal­no la­že. Ka­ko ga ni­je stid! Sra­mo­ta je da mu­ška­rac la­že. Ja mi­slim da ta­kvom mu­škar­cu ne tre­ba ni ru­ku pru­ži­ti, a ja sam mu još že­na. Od to­ga ga tre­ba od­vi­ka­va­ti, ali ka­ko? On je ta­ko vas­pi­ta­van još od ma­lih no­gu i ni­je ni­če­mu na­u­čen. Mno­go me je pu­ta sla­gao... Na­dam se da će ga Bog po­pra­vi­ti, iako po­slo­vi­ca ka­že „što se gr­ba­vo ro­di , vri­je­me ne is­pra­vi“.
30.sep­tem­bar iste go­di­ne: „ Ne znam šta da na­pi­šem, oda­kle da poč­nem, a bi­lo je mno­go ra­znih do­ga­đa­nja, ko­ja je te­ško opi­sa­ti i pre­ni­je­ti u pra­vom svi­je­tlu. Sa­mo jed­no mo­gu da ka­žem i na­pi­šem da je Bor­ja ne­pre­va­zi­đe­ni hva­li­sa­vac i la­žov“.
Re­li­gi­o­znost svo­ga mu­ža ona opi­su­je ova­ko u tom svom dnev­ni­ku.
22.april 1918.go­di­ne: „ Evo sti­gao je i Vas­krs. Na ju­tar­nju slu­žbu ni­je­smo ni išli, za­ka­sni­li smo. Stra­šno mi je do­sad­no. Na li­tur­gi­ji sam bi­la sa­ma. Bor­ja ni­je ni išao, spa­vao je“.
25.de­cem­bar te iste go­di­ne: „ U cr­kvi sam iz­ju­tra bi­la sa­ma, Bor­ja je ostao da spa­va“.
Pi­tao sam So­lo­vje­va na če­mu se za­sni­va nje­gov brak sa Ras­pu­ti­no­vom kćer­kom. Od­go­vo­rio mi je da se ože­nio iz lju­ba­vi. To isto je re­kla i ona.
Ali, evo šta se mo­že pro­či­ta­ti iz dnev­ni­ka nje­go­ve že­ne.
27.ja­nu­ar 1918.go­di­ne: „ Ni­je­sam ni po­mi­sli­la da će mi bi­ti do­sad­no bez Bor­je, ali sam se pre­va­ri­la. Oči­gled­no ja ga vo­lim“.
24.fe­bru­ar iste go­di­ne: „ U ku­ći se de­sio pra­vi skan­dal. On je ba­cio vje­re­nič­ki pr­sten i re­kao mi da mu vi­še ni­je­sam že­na“.
25.fe­bru­ar iste go­di­ne: „ Osje­ćam se stra­šno. Od ju­če se sve pre­o­kre­nu­lo u mo­joj du­ši i ne vo­lim vi­še Bor­ju ta­ko va­tre­no, ali se na­dam da će to pro­ći. Ne mo­gu ni da ga gle­dam. Či­ni mi se da imam na le­đi­ma 100 pu­di ne­ka­kvog te­re­ta“.
26.fe­bru­ar iste go­di­ne: „ Bor­ju sam vi­dje­la ve­o­ma krat­ko. U po­sled­nje vri­je­me ma­lo je pri­su­tan u ku­ći , što mi je po­ma­lo i dra­go. Osje­ćam se ma­lo bo­lje, ali te­žak osje­ćaj od pre­kju­če ne do­zvo­lja­va mi da se smi­rim. Ka­da ću već jed­nom da uplo­vim u mir­nu lu­ku?“
27.fe­bru­ar iste go­di­ne: „ Sva­đe su sve če­šće. Ova­kav ži­vot je vi­še ne­i­dr­živ“.
3.mart iste go­di­ne: „ Žao mi je da se ra­sta­ne­mo“.
23.mart iste go­di­ne: „ Pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci on je za me­ne bio ni­ko i ni­šta, a sa­da ga lu­do vo­lim i zbog to­ga pa­tim ci­je­lim da­ni­ma“.
16.april iste go­di­ne: „ Sre­la sam se sa Bor­jom po­sli­je du­žeg vre­me­na i bi­lo mi je dra­go, ali Bor­ji ni­je. Ja mu ni­je­sam od­go­va­ra­la ni du­šom, ni ti­je­lom. Za­što sam se ja uda­la za nje­ga, zar sam ja baš ta­kva, ka­ko on ka­že?“
11.maj iste go­di­ne: „ Sva­đa­ma ne­ma kra­ja. Sva­kog da­na slu­šam jed­no te isto: „Imaš ru­žno li­ce i lo­še ti­je­lo“. Pa, zar ja mo­ram da slu­šam ta­kve pri­če. Ne znam šta se sa njim de­ša­va“.
30.jun iste go­di­ne: „ Da­nas mi je re­kao da tr­pi zbog me­ne. O, ka­ko mi je bi­lo ne­pri­jat­no ču­ti kad je re­kao da se ka­je što me je ože­nio. To­li­ko je bio bez­o­bra­zan da ga ni­je­sam mo­gla slu­ša­ti i sr­ce mi je pu­ca­lo“.
3.av­gust iste go­di­ne: „ Imam li ja ,uop­šte, li­je­pih i sreć­nih da­na? Či­ni mi se da ne, jer je svu­da oko me­ne sa­mo bol i če­mer zbog uvre­da. Bor­ja je ve­li­ki ego­i­sta, on vo­li sa­mo se­be i vi­še ni­ko­ga. Pre­ma me­ni je stra­šno i ne­vje­ro­vat­no grub i či­ni mi se da ne­će­mo ži­vje­ti još du­go za­jed­no i to me ne pla­ši mno­go, jer sam se na to na­vi­kla. Gdje je mo­ja sre­ća? Ja ne mo­gu da je vi­dim. Za ovih de­set mje­se­ci ja sam do­ži­vlja­va­la sa­mo bru­tal­no­sti i ne­pri­jat­no­sti“.
6.av­gust iste go­di­ne: „ Hva­la Bo­gu, mo­ra već jed­nom sta­ti ovaj užas. Bor­ja je od­lu­čio da me na­pu­sti, spa­ko­vao je svo­je stva­ri i ako ga ja ne bu­dem mo­li­la da osta­ne, on će da ode. Taj tre­nu­tak, ko­ji sam mo­ra­la da pre­ži­vim, za me­ne je pra­va tra­ge­di­ja. Na­rav­no, sad ga je stid i mno­go mu je ne­pri­jat­no da osta­ne ov­dje. Ma­ma ne zna ni­šta o to­me da me je Bor­ja oša­ma­rio, sa­mo je Var­ja sa tim upo­zna­ta. Bor­ja mr­zi sva­ko­ga mog i to ni­je te­ško vi­dje­ti“.
(Na­sta­vi­će se)