Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Ša­ro­li­ka et­nič­ka struk­tu­ra Kor­di­ska uslo­vi­la je od­re­đe­nu spe­ci­fič­nost ka­da su u pi­ta­nju i po­što­va­na bo­žan­stva. Za­to se lo­gič­no mo­že pret­po­sta­vi­ti da ni­su obo­ža­va­li za­jed­nič­ke ido­le, bo­go­ve, već da je sva­ka za­jed­ni­ca po­što­va­la svo­je.
Me­đu­tim, po­što je kelt­ska et­nič­ka kom­po­nen­ta u ovom sa­ve­zu bi­la su­per­i­or­na, či­ni se da je u ovom smi­slu na­met­nu­la od­re­đe­ni uti­caj, pa je vje­ro­vat­no da su bo­žan­stva iz po­ro­di­ce bo­gi­nje Da­ne po­što­va­na kod svih čla­no­va za­jed­ni­ce.
Po­što su sti­gli u Pa­no­ni­ju Kel­ti do­no­se sa so­bom svo­je na­či­ne sa­hra­nji­va­nja mr­tvih, pa se ta­ko po­ja­vlju­je spa­lji­va­nje kao ri­tu­al­na ma­ni­fe­sta­ci­ja. Oko ur­ni re­đa­ju grob­ne pri­lo­ge. Sa­hra­ne su vr­še­ne u kru­žnim ili pra­vo­u­ga­o­nim ja­ma­ma du­bi­ne do 50 sm.
Osim oruž­ja Skor­di­sci su od me­ta­la iz­ra­đi­va­li i ukra­sne pred­me­te, ko­ji pred­sta­vlja­ju vr­stu ma­te­ri­ja­la pod­lo­žnog stal­nim pro­mje­na­ma, i zbog to­ga je na­kit u ar­he­o­lo­škom smi­slu vr­lo dra­go­cjen.
Kel­ti u po­du­na­vlje do­no­se raz­ne vr­ste na­ki­ta, fi­bu­le, na­ru­kvi­ce, na­no­žni­ce, na­u­šni­ce, ali iz­gle­da da su ko­ri­sti­li i po­ja­se­ve ko­ji po­ti­ču iz po­zne fa­ze sta­ri­jeg gvo­zde­nog do­ba pa­non­skog ba­se­na. O to­me svje­do­če pri­mjer­ci ko­ji se na­la­ze u be­o­grad­skom mu­ze­ju.
U srp­sko po­du­na­vlje do­no­se i krat­ke no­že­ve, ma­če­ve, ši­to­ko ko­plje. Skor­di­sci, ka­sni­je, mač pro­du­žu­ju i oštri­ca do­sti­že do 80 sm. U dru­goj po­lo­vi­ni II vi­je­ka pri­je na­še ere do­sti­že i do me­tar i de­set cen­ti­me­ta­ra.
Ovo je si­gur­no bi­la po­sle­di­ca pro­mje­ne dok­tri­ne i na­či­na ra­to­va­nja. Na kra­ju, ka­da Skor­di­sci do­la­ze u kon­takt sa rim­skom ci­vi­li­za­ci­jom, po­ja­vlju­je se krat­ko ko­plje za ba­ca­nje, kao i krat­ki mač. De­fan­ziv­no oruž­je Skor­di­sca je bio štit. Pra­vljen je od čvr­sto uple­te­nog pru­ća pre­svu­če­nog ko­žom, a u sre­di­ni se na­la­zio Um­bo, ve­ća me­tal­na apli­ka­ci­ja. Nji­me su na­no­si­li ne­pri­ja­te­lju smr­to­no­san uda­rac, ali i ne­pri­ja­telj­ski ma­če­vi su se za­gla­vlji­va­li u unu­tra­šnjost Um­ba.
Ipak, ni­je­su mo­gli da se su­prot­sta­ve na­do­la­ze­ćoj rim­skoj voj­sci, či­ji je voj­nič­ki po­re­dak i na­čin ra­to­va­nja pred­sta­vljao re­vo­lu­ci­o­nar­nu ma­ši­nu za ubi­ja­nje, pot­či­nja­va­nje i po­ro­blja­va­nje.
Do­la­zak Ri­mlja­na u Sin­gi­dum ubr­za­va asi­mi­la­ci­ju Skor­di­ska, či­je ime Sin­gi­dum ro­ma­ni­za­ci­jom po­sta­je Sin­gi­du­num.
Ri­mlja­ni su za­po­če­li sa osva­ja­njem oko­li­ne Sin­gi­du­ma to­kom Pr­vog vi­ja­ka pri­je na­še ere. Se­dam­de­set pe­te go­di­ne pri­je no­ve ere Gaj Skri­bo­ni­je Ku­ri­je, pro­kon­zul Ma­ke­do­ni­je, na­pao je unu­tra­šnjost Bal­ka­na, sve do Du­na­va, u po­ku­ša­ju da pro­tje­ra Skor­di­ske, Dar­dan­ce, Tra­ča­ne i dru­ga ple­me­na.
Ri­mlja­ni su ima­li uspje­ha to­kom ove kam­pa­nje, ali su osta­li na­krat­ko, osta­vlja­ju­ći ovo pod­ruč­je van rim­ske kon­tro­le.
Ma­lo to­ga zna­mo o ovim ope­ra­ci­ja­ma, i ni­je ja­sno ka­da je ovo pod­ruč­je or­ga­ni­zo­va­no u pro­vin­ci­ju Me­zi­ju. Re­gi­on ni­je sta­bi­li­zo­van sve do vre­me­na Ok­ta­vi­ja­na Av­gu­sta, ka­da je Mar­ko Li­ci­ni­je Kras, unuk Ce­za­ro­vog sa­ve­zni­ka i ta­da­šnjeg pro­kon­zu­la Ma­ke­do­ni­je, ko­nač­no sta­bi­li­zo­vao ovo pod­ruč­je. Kam­pa­njom ko­ju je ot­po­čeo 29. go­di­ne pri­je no­ve ere.
Rim­ski Sin­gi­du­num je po­stao stra­te­ško mje­sto, va­žna sta­ni­ca na Vi­ja Mi­li­ta­ri­su, rim­skom pu­tu ko­ji je po­ve­zi­vao tvr­đa­ve i na­se­lja duž du­nav­ske gra­ni­ce.
Rim­ski Sin­gi­du­num, u Pr­vom vi­je­ku pri­je na­še ere, po­sta­je i sje­di­šte dvi­je le­gi­je. Če­tvr­te skit­ske i Pe­te ma­ke­don­ske, a Sem Plo­te na­se­lje na­sta­nju­ju mno­gi tr­gov­ci i za­na­tli­je.
Sa ža­lje­njem kon­sta­tu­je­mo da go­to­vo či­ta­vo grad­sko je­zgro Be­o­gra­da po­či­va na rim­skim gra­đe­vi­na­ma, ko­je su ne­mar­no za­tr­pa­ne, i nad ko­ji­ma da­nas ko­ra­ča­mo ne slu­te­ći da ho­da­mo nad rim­skim Be­o­gra­dom. Ri­mlja­ni gra­de most pre­ko Sa­ve, a iz oko­li­ne da­na­šnjeg Ma­log Mo­krog Lu­ga, kod Be­o­gra­da, sve do Ka­le­meg­da­na je sa­zdan akva­dukt ko­ji je imao za cilj do­pre­ma­nje svje­že vo­de u grad.
Ri­mlja­ni zi­da­ju i ku­pa­ti­la, a u hek­sa­me­tri­ma se sa­sta­vlja­ju nat­pi­si o li­je­pim vo­da­ma ko­je hra­ne okol­ne ba­nje.
Zna­mo da je u oko­li­ni da­na­šnje zgra­de Srp­ske pa­tri­jar­ši­je, sko­ro u sa­mom cen­tru Be­o­gra­da, po­sto­ja­lo jed­no od ku­pa­ti­la.
Kroz Sin­gi­du­num pro­la­ze, ili se u nje­mu za­dr­ža­va­ju mno­gi rim­ski ca­re­vi, Ti­be­ri­je, Sep­ti­mi­je Se­ver, Va­le­ri­jan, Kla­u­di­je Dru­gi, Di­o­kle­ci­jan, či­ja je pre­sto­ni­ca bi­la u Sir­mi­ju­mu, da­na­šnjoj Srem­skom Mi­tro­vi­ci. Iz tog do­ba Be­o­grad pam­ti stra­šne po­gro­me pr­vih hri­šća­na, či­ja su ti­je­la naj­če­šće za­vr­ša­va­la u vo­da­ma Du­na­va.(Na­sta­vi­će se)