PRE­VEO SA RU­SKOG I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


16.av­gust 1918.go­di­ne: „ Oh, ka­ko bih vo­lje­la da vi­dim Var­ju. Sa­da shva­tam da mi ni­je ni­ko bli­ži od nje. Ve­če­ras ne­mam gdje da spa­vam, a Bor­ja me ne zo­ve, jer mu je ne­pri­jat­no što me je oša­ma­rio. A zar bi Var­ja ta­ko ne­što ura­di­la? Na­rav­no, ni­ka­da! Iako bi joj bi­lo ti­je­sno, ona bi me po­zva­la“.
19.av­gust iste go­di­ne: „ Či­ni mi se da ne­će­mo ži­vje­ti du­go za­jed­no, raz­ve­šće­mo se“.
28.av­gust iste go­di­ne: „ Ne sla­že­mo se ni u če­mu, a on to i ne že­li“.
2.sep­tem­bar iste go­di­ne: „ Da­nas sam na­lju­ti­la Bor­ju i on se raz­lju­tio ta­ko, kao ni­kad do sad. Tje­rao me je iz ku­će i na­zvao glu­pa­čom i olo­šem“.
8.ok­to­bar iste go­di­ne: „ Ka­ko vi­dim, Bor­ju je stid od me­ne, u stva­ri ne od me­ne, ne­go od mo­je po­ro­di­ce i pla­ši se da mu šta ne ka­žu“.
18.ok­to­bar iste go­di­ne: „ Ve­o­ma mi je lo­še i osje­ćam ne­iz­mjer­nu tu­gu. Ima­la bih šta da na­pi­šem u dnev­nik, ali, či­ni mi se da mi je ja­stuk je­di­ni vjer­ni pri­ja­telj sa kim mo­gu da raz­go­va­ram. Sa­mo se bo­jim raz­vo­da“.
25.no­vem­bar iste go­di­ne: „ Oh, ka­ko bih vo­lje­la da imam bli­skog pri­ja­te­lja. Bor­ja je po­ne­kad ta­ko grub i dr­zak da se ne mo­že opi­sa­ti i ja ta­da po­ka­zu­jem otvo­re­nu mr­žnju pre­ma nje­mu. Ta­da bih po­že­lje­la da za­gr­lim ne­kog dru­gog i da za­bo­ra­vim na tu­gu“.
2.de­cem­bar iste go­di­ne: „ Mno­go bih vo­lje­la da vi­dim Var­ju... Za­što se ja i Bor­ja sva­đa­mo? On me če­sto ša­ma­ra. Čak po­ne­kad i su­vi­še ja­ko. Ne mo­gu vi­še da pod­no­sim uvre­de“.
13.apri­la 1918.go­di­ne i So­lo­vjev je za­pi­sao u svom dnev­ni­ku: „ Da bih na­sta­vio da ži­vim sa njom, ona bi mo­ra­la da ima bar li­je­po ti­je­lo, sa či­me se ne mo­že po­hva­li­ti mo­ja su­pru­ga, što zna­či da mi ona ni­je po­treb­na sa­mo za sek­su­al­no za­do­vo­lje­nje, jer po­sto­ji ne­što i mno­go bo­lje i pu­no ljep­še“.
Ova­ko je Ma­tre­na So­lo­vje­va za­vr­ši­la svoj dnev­nik za 1918.go­di­nu: „ Moj dra­gi otac ni­je bez raz­lo­ga go­vo­rio: „ Mo­ja Ma­tre­na, ti si mi zle sre­će“. To je i isti­na i vi­dim da se bu­kval­no ostva­ru­je sve šta je on go­vo­rio. Još ću mno­go da pro­pa­tim, ali se tre­ba Bo­gu mo­li­ti i ne tre­ba se pre­vi­še ža­li­ti, jer , na­rav­no , imam i li­je­pih tre­nu­ta­ka u mom ži­vo­tu, iako su oni ri­jet­ki. Bor­ja se po­ka­zao ne ona­kav ka­kvog sam ja za­mi­šlja­la i baš za­hva­lju­ju­ći to­me on me je i upro­pa­stio“.
Po­ruč­nik Lo­gi­nov, ko­ji je pra­tio So­lo­vje­va i ži­vio u za­jed­nič­kom sta­nu sa brač­nim pa­rom So­lo­vjev u Vla­di­vo­sto­ku, dao je ova­kvu iz­ja­vu: „ Ma­tre­na So­lo­vje­va ni­je vo­lje­la svo­ga mu­ža sve do sa­me smr­ti svo­ga oca i ka­ko je ona pri­ča­la, kod nje se do­go­dio neo­če­ki­va­ni pre­o­kret. Ona je neo­bra­zo­va­na, za­o­sta­la, pre­vi­še zbu­nje­na i bez­volj­na. On ma­ni­pu­li­še sa njom ka­ko že­li. Tu­če je. On nju hip­no­ti­še. U nje­go­vom pri­su­stvu ona ne mo­že ni­šta da ka­že što on ne že­li. Ja i mo­ja že­na smo bi­li pri­sut­ni kad ju je uspa­vlji­vao na Ru­skom Ostr­vu. Vi­dje­li smo tu sce­nu uspa­vlji­va­nja. Po­spa­nost je bi­la ne­nor­mal­na, odje­ća je bi­la u ne­re­du, usta su joj bi­la ne­pri­rod­no otvo­re­na, ima­la je zno­je­nje i gr­če­ve. Hi­ste­rič­no se smi­ja­la i vri­šta­la... Pod hip­no­zom je vi­dje­la voz, ko­ji se pre­vr­će i pa­da u pro­va­li­ju, a u nje­mu je bi­la nje­na se­stra. On joj je za­po­vi­je­dio da za­bo­ra­vi na se­stru i ona se vi­še ni­je sje­ća­la nje“.
Da je ova iz­ja­va tač­na po­tvr­đi­je i So­lo­vjev u svom dnev­ni­ku: „ Imam moć da pri­si­lim Ma­ru da ra­di ono što po­že­lim i da je na­tje­ram da to ra­di, čak i bez nje­ne vo­lje. Svje­stan sam da mi se ne mo­že su­prot­sta­vi­ti i da mi je pot­či­nje­na“.
Dnev­nik Ma­tre­ne So­lo­vje­ve ot­kri­va une­ko­li­ko taj­nu nje­nog bra­ka. Ta­mo pi­še: 15. mart 1918. go­di­ne: „ Go­spo­de Bo­že, pre­li­je­po je to što ra­diš! Pri­vi put sam osje­ti­la ta­ko bli­zu mog dra­gog ta­ti­cu i ta­ko mi je bi­lo li­je­po, a ujed­no sam se osje­ti­la i po­vri­je­đe­nom i bi­lo mi je te­ško što ni­je­sam ču­la ri­je­či iz ta­ti­hih usta, ma­da sam bi­la svje­sna da je bio sa mnom. Ja sam ga sa­nja­la i re­kao mi je: „ Ja ću bi­ti u 4 sa­ta kod RAI“ i baš smo se ta­mo na­šli i bi­li za­jed­no. Ol­ga Vla­di­mi­rov­na mi je pri­ča­la o ta­ti­nom uče­nju , ali ja sam ču­la sa­mo ta­ti­cu“ .
16.mart iste go­di­ne: „ Od ju­če sam još vi­še za­vo­lje­la Ol­gu Vla­di­mi­rov­nu. Ona mi je pri­ča­la da je bi­la u Go­ro­hov­skoj uli­ci, da je svra­ća­la u dvo­ri­šte i da joj se pri­vi­đao ta­tin duh. Ol­ga Vla­di­mi­rov­na mi je re­kla da mo­ram vo­lje­ti Bor­ju i to ta­ko mo­ra bi­ti“.
5.april iste go­di­ne: „ Bi­la sam kod Ol­ge Vla­di­mi­rov­ne... Zbog če­ga mi stal­no go­vo­ri da mo­ram vo­lje­ti Bor­ju, kad ga ja i ova­ko vo­lim“.
Iako ga ni­je vo­lje­la, Ras­pu­ti­no­va kćer­ka se uda­la za So­lo­vje­va po tu­đoj že­lji. Ne znam je ­li mu bi­la že­na ili ro­bi­nja, ali mu ona ni­je bi­la po­treb­na, ne­go Ras­pu­ti­no­vo ime.
Za­što?
Ras­pu­ti­na ni­je vi­še bi­lo, ali je na­sta­vio da ra­di nje­gov kru­žok i nje­go­vi sled­be­ni­ci. Isto kao i pri­je, me­đu nji­ma je vla­da­la ne­kon­tro­li­sa­na hi­ste­ri­ja. Isto kao i pri­je, u nji­ho­vom dru­štvu je bi­la Vi­ru­bo­va, nji­hov naj­po­gub­ni­ji član.
(Na­sta­vi­će se)