PRE­VEO SA RU­SKOG I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Čim se na­sta­nio u Tju­me­nu, So­lo­vjev je od­mah us­po­sta­vio kon­takt sa ca­ri­com. On je po­sre­do­vao iz­me­đu ca­ri­ce i Ras­pu­ti­no­vih pri­ja­te­lja ta­ko što je do­sta­vljao pi­sma u To­boljsk i u Pe­tro­grad.
Ra­ni­je sam na­po­me­nuo da su ži­vje­le u To­bolj­sku dvi­je ca­ri­či­ne so­ba­ri­ce: Ut­ki­na i Ro­ma­no­va. One ni­je­su vo­đe­ne u spi­sku po­slu­ge, jer su sti­gle na­knad­no u To­boljsk, od­mah po do­la­sku car­ske po­ro­di­ce i ži­vje­le su odvo­je­no u po­seb­nom sta­nu.
Obje su bi­le Ras­pu­ti­no­ve pri­ja­te­lji­ce, a ka­sni­je se jed­na od njih uda­la za bolj­še­vi­ka. Pre­ko njih je So­lo­vjev i us­po­sta­vljao ve­zu sa ca­ri­com.
Ka­rak­te­ri­stič­no je is­ta­ći da je sa nji­ma za­jed­no ži­vje­la i Za­no­ti, naj­o­da­ni­ja ca­ri­či­na či­nov­ni­ca. Ona ni­je zna­la za ve­zu iz­me­đu ca­ri­ce i So­lo­vje­va, one su to od nje kri­li.
Is­tra­ga je po­ka­za­la ko je bio taj „do­bri ru­ski čo­vjek”, ko­ji je la­gao ca­ri­cu i uli­je­vao joj la­žnu na­du da će ih spa­si­ti. To je bio So­lo­vjev. Su­vi­šno je do­ka­zi­va­ti za­što su mu vje­ro­va­li. On je bio Ras­pu­ti­nov zet.
Ali on je na­pra­vio ne­što ve­li­ko.
Bot­ki­na iz­ja­vlju­je: „Tre­ba po­šte­no pri­zna­ti da su na­ši mo­nar­hi­sti po­ku­ša­li da spa­se car­sku po­ro­di­cu i or­ga­ni­zo­va­no kre­nu­li u sve to, ali ni­je­su zna­li čak ni jed­nu je­di­nu po­je­di­nost o si­tu­a­ci­ji u To­bolj­sku i nje­go­vom ge­o­graf­skom po­lo­ža­ju. Or­ga­ni­za­ci­je iz Pe­tro­gra­da i Mo­skve su sla­le mno­ge svo­je čla­no­ve u To­boljsk i Tju­men i mno­gi od njih su ži­vje­li ta­mo čak i po ne­ko­li­ko mje­se­ci, sa­kri­va­ju­ći se pod tu­đim ime­ni­ma i tr­pe­ći osku­di­cu i bi­je­du u uža­snim uslo­vi­ma, ali su svi oni upa­da­li u jed­nu te istu klop­ku. Ta klop­ka je bi­la or­ga­ni­za­ci­ja na či­jem če­lu je bio po­ruč­nik So­lo­vjev, ko­ji je vje­što uli­zu­ju­ći se, ste­kao po­vje­re­nje krat­ko­vi­dih mo­nar­hi­sta i za­hva­lju­ju­ći to­me što je bio ože­njen kćer­kom jed­nog čo­vje­ka, ko­je­ga su ci­je­ni­li car i ca­ri­ca... So­lo­vjev je smi­šlje­no i plan­ski pri­pre­mao ubi­stvo car­ske po­ro­di­ce i zbog to­ga je Tju­men za nje­ga bio ve­o­ma va­žan punkt, gdje je kon­tro­li­sao sva­kog ko je tu do­šao i oba­vje­šta­vao o to­me Pe­tro­grad i Mo­skvu... Sve one ko­ji su že­lje­li da se pro­bi­ju do car­skog pa­ra, So­lo­vjev je za­dr­ža­vao u Tju­me­nu, a ne­ke od njih je pro­pu­štao do To­bolj­ska sa­mo na jed­nu noć, jer su ti bi­li ne­spo­sob­ni za ile­gal­ni rad. U slu­ča­ju ne­po­slu­šno­sti on ih je pre­da­vao mje­snim vla­sti­ma, sa ko­ji­ma je bio u do­brim od­no­si­ma. Što se ti­če or­ga­ni­za­ci­je i nje­nih 300 lju­di, o ko­ji­ma je vo­lio da pri­ča Va­si­ljev i za ko­je su ču­lu čak car­ski par, ona ni­je po­sto­ja­la i to je bi­la či­sta iz­mi­šljo­ti­na”.
Li­der ru­skih mo­nar­hi­sta i član dr­žav­ne Du­me Mar­kov je iz­ja­vio: „Još dok je car­ska po­ro­di­ca bi­la u pri­tvo­ru u Car­skom, ja sam po­ku­šao da stu­pim u kon­takt sa im­pe­ra­to­rom. Že­lio sam da na­pra­vim ne­što po pi­ta­nju bo­ljeg ži­vo­ta car­ske po­ro­di­ce, pa sam pi­sam­ce­tom, ko­je sam po­slao po jed­nom la­ke­ju sa dvo­ra i že­ni mor­na­rič­kog ofi­ci­ra Ju­li­ji Alek­san­drov­noj Den, ko­ja je bi­la ve­o­ma oda­na ca­ri­ci, oba­vi­je­stio ca­ra da sto­jim na uslu­zi car­skoj po­ro­di­ci i da že­lim da ura­dim sve što je mo­gu­će da ubla­žim nji­ho­ve pat­nje i spa­sim od zle sud­bi­ne ko­ja ih je za­de­si­la. Za­mo­lio sam ga da me oba­vi­je­sti pre­ko Den da li se sla­že sa mo­jim na­mje­ra­ma i ako pri­sta­je ne­ka mi po­ša­lje iko­nu. Car je pri­hva­tio to što sam ja že­lio i on mi je po Den po­slao iko­nu Ni­ko­la­ja Ugod­ni­ka. U je­sen se ja­vi­la ne­ka­kva mo­guć­nost i mi smo od­lu­či­li da po­ša­lje­mo svo­ga čo­vje­ka u To­boljsk da us­po­sta­vi ve­zu sa car­skom po­ro­di­com, da is­pi­ta i raz­ja­sni si­tu­a­ci­ju i uko­li­ko se uka­že pri­li­ka da po­ku­ša da spa­si po­ro­di­cu, ako joj bu­de pri­je­ti­la ne­ka­kva opa­snost. Naš je iz­bor pao na ofi­ci­ra N.N. iz Krim­skog pu­ka, ko­ji je bio pod ca­ri­či­nom ko­man­dom. To je bio po­šten i iskren čo­vjek i kraj­nje odan car­skom pa­ru. Ca­ri­ca ga je lič­no i ve­o­ma do­bro po­zna­va­la. Nje­ga je po­zna­vao i car. Pri­li­kom iz­bo­ra N.N. ofi­ci­ra ru­ko­vo­di­li smo se prin­ci­pi­ma da je čo­vjek vje­ran i po­u­zdan, a isto­vre­me­no da je ma­lo po­zna­ta lič­nost. N.N. je sa­svim za­do­vo­ljio na­še kri­te­ri­ju­me. Ja vas uvje­ra­vam da smo pri­je sla­nja N.N. ofi­ci­ra, zbog za­jed­nič­kog ci­lja, po­ku­ša­va­li da do­bi­je­mo sa­gla­snost Ane Alek­san­drov­ne Vi­ru­bo­ve, ali mi je ona da­la do zna­nja da ona že­li da dje­lu­je sa­mo­stal­no i ne­za­vi­sno od nas. Ona je zna­la za na­šu na­mje­ru da će­mo po­sla­ti na­šeg čo­vje­ka u To­boljsk, ali se ne sje­ćam da li sam joj re­kao ka­ko se zo­ve taj čo­vjek. Do­bio sam pi­smo od N.N. ofi­ci­ra, u ko­jem nas oba­vje­šta­va o svom do­la­sku u Tju­men. Sa ti­me se sve za­vr­ši­lo. N.N. ofi­cir se vi­še ni­je ja­vljao. Na­kon ne­kog vre­me­na po­sla­li smo u Si­bir ofi­ci­ra Ser­ge­ja Mar­ko­va. Taj Mar­kov je bio bli­zak sa Den, a vje­ro­vat­no i sa Vi­ru­bo­vom. On je pu­to­vao o tro­šku Vi­ru­bo­ve, a i po nje­noj že­lji. Po­što je na­ša or­ga­ni­za­ci­ja bi­la ogra­ni­če­na sa nov­ča­nim sred­stvi­ma, is­ko­ri­sti­li smo od­la­zak Mar­ko­va i za­du­ži­li ga da ta­mo pro­na­đe N.N. ofi­ci­ra, da stu­pi sa njim u ve­zu i da ga pod­sje­ti na nje­go­va za­du­že­nja i da nas oba­vi­je­sti šta se to ta­mo de­ša­va. U me­đu­vre­me­nu, dok je N.N. ofi­cir bio ta­mo, Vi­ru­bo­va i nje­ni pri­ja­te­lji su mi skre­nu­li pa­žnju da mi sa­svim ne­po­treb­no po­ku­ša­va­mo da us­po­sta­vi­mo ve­zu sa car­skom po­ro­di­com pre­ko na­ših lju­di. Re­kla mi je da ta­mo na li­cu mje­sta ra­de nje­ni lju­di, da se ne­po­treb­no upli­će­mo u te stva­ri, da pre­tje­ra­nim na­šim in­te­re­so­va­njem sa­mo ome­ta­mo do­bro or­ga­ni­zo­van po­sao”.
(Na­sta­vi­će se)