Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Sar­ma­ti, na­rod ko­ji je na­se­lja­vao da­na­šnju Ukra­ji­nu i Za­kav­ka­zje, uspje­šno po­ti­sku­ju Ski­te. Sin­gi­du­num, po­tom, osva­ja­ju Go­ti. Is­toč­no ger­man­sko ple­me po­ri­je­klom iz Skan­di­na­vi­je, rat­ni­ci drev­ne ze­mlje Go­tland.
U 5. i 6. vi­je­ku po­di­je­li­li su se na Vi­zi­go­te i Ostro­go­te, i us­po­sta­vi­li dvi­je moć­ne dr­ža­ve na te­ri­to­ri­ji Rim­skog car­stva. Vi­zi­go­ti na Ibe­rij­skom, a Ostro­go­ti na Ape­nin­skom po­lu­o­str­vu. Ge­pi­ti, ta­ko­đe osva­ja­či Be­o­gra­da bi­li su ger­man­sko ple­me ko­je je je po­ra­zi­lo Hu­ne, na­kon smr­ti Ati­le. Pre­ma na­uč­ni­ci­ma, ime Ge­pi­di po­ti­če od got­ske ri­je­či Ge­pan­ta, što zna­či spor, jer su za­o­sta­ja­li u se­o­bi iz Skan­di­na­vi­je. Sin­gi­du­num ra­za­ra­ju i Ava­ri, na­rod tur­skog po­ri­je­kla, sa po­stoj­bi­nom u cen­tral­noj Aziji. Pa­non­ski Ava­ri su bi­li sa­mo dio avar­skog na­ro­da či­ja je glav­ni­na ži­vje­la u Ha­za­ri­ji na Kav­ka­zu, gdje su se po­mi­je­še­li sa sta­ro­sje­di­o­ci­ma.
Ako po­gle­da­mo ma­pe, vidjećemo da je Sin­gi­du­num bio kraj­nja tač­ka ve­ćeg bro­ja or­ga­ni­zo­va­nih dr­ža­va. Baš zbog svog is­tu­re­nog po­lo­ža­ja na gra­ni­ci bio je me­ta če­stih na­pa­da i ra­za­ra­nja. Gra­da je kra­jem 4. i po­čet­kom 5. vi­je­ka iz­gu­bio do­ta­da­šnje rim­sko sta­nov­ni­štvo.
Po­sli­je pro­pa­sti Hu­na po­no­vo je u sa­sta­vu Vi­zan­ti­je. Po­čet­kom 6. vi­je­ka Vi­zan­tij­ski car Ana­sta­si­je, u ne­po­sred­nu oko­li­nu gra­da, na­se­lja­va ger­man­ska ple­me­na He­ru­la. Nji­ho­va funk­ci­ja je tre­ba­lo da bu­de od­bra­na Vi­zan­ti­je od ra­to­bor­nih Ge­pi­da.
U ru­še­vi­na­ma ra­ni­jeg rim­skog grad, na za­pad­noj stra­ni do­njeg gra­da, na­đe­ni su tra­go­vi ma­te­ri­jal­ne kul­tu­re Ger­ma­na. U vri­je­me vla­da­vi­ne vi­zan­tij­skog ca­ra Ju­sti­ni­ja­na I grad je iz­no­va po­dig­nut i opa­san moć­nim be­de­mi­ma. Kra­jem 6. vi­je­ka, pred zi­di­na­ma Sin­gi­du­nu­ma po­ja­vlju­ju se pr­ve slo­ven­ske gru­pe. Slo­ve­ni, po­sli­je dvi­je op­sa­de, ula­ze u raz­ru­šen i na­pu­šten grad.
Broj­ni su Vi­zan­tij­ski iz­vo­ri o tim op­sa­da­ma i ko­nač­noj pro­pa­sti Sin­gi­du­nu­ma. Ru­še­njem je ne­stao i na­ziv Sin­gi­du­num, ko­ji se vi­še ni­ka­da u isto­ri­ji ni­je po­ja­vio. Ujed­no, to je bio po­če­tak slo­ve­ni­za­ci­je ovo­ga gra­da.
Oko 630. go­di­ne na ovom pod­ruč­ju se do­se­lja­va srp­ski ži­valj. Avar­ski i slo­ven­ski rat­ni­ci, če­sto u ne­ja­snim sa­ve­zi­ma, ni­je­su ma­ri­li za ovaj grad, jer vi­še ni­je imao po­lo­žaj po­gra­nič­nog utvr­đe­nja. Sa­da se na­la­zio unu­tar ši­reg bal­kan­skog pro­sto­ra, ko­je su Slo­ve­ni već osvo­ji­li. No­vo po­mi­nja­nje gra­da, i to pod slo­ven­skim ime­nom, Be­o­grad (za mno­ge naj­ljep­ša ri­ječ na srp­skom je­zi­ku) sre­će­mo tek u 9. vi­je­ku, 16. apri­la 888. go­di­ne u jed­nom pi­smu pa­pe Jo­va­na bu­gar­skom kne­zu Bo­ri­su Mi­haj­lu. Grad se ubr­zo pre­pu­šta va­ri­ja­ci­ja­ma svog ime­na. Al­ba Gre­ka, Vaj­sen­burg, Nan­do­ral­ba, Nan­dor­te­her­var, Ka­stel­bjan­ko, Al­ba Bul­ga­ri­ka.
Ne­ko­li­ko vje­ko­va po­sli­je pr­vog po­me­na Be­o­gra­da kao slo­ven­skog gra­da, u nje­mu se smje­nju­ju raz­ne voj­ske i osva­ja­či. Naj­pri­je sti­žu Fran­ci ko­ji su pod Kar­lom Ve­li­kim uni­šti­li slo­ven­ske sa­ve­zni­ke Ava­re. Na ru­še­vi­na­ma Ta­u­ru­nu­ma osni­va­ju fra­nač­ko na­se­lje Ma­le­vi­la ko­je će, ka­sni­je, slo­ve­ni­za­ci­jom po­sta­ti Ze­mun. To­kom svo­jih po­ho­da Kar­lo Ve­li­ki ni­je za­o­bi­šao ni grad na ušću Sa­ve u Du­nav. Ra­za­ra Be­o­grad.
Fra­nač­ku vla­da­vi­nu za­mje­nju­ju Bu­ga­ri, a nji­ho­vu Ma­đa­ri. Kra­jem 10. vi­je­ka, u vri­je­me ve­li­ke Sa­mu­i­lo­ve dr­ža­ve, Be­o­grad je, po ko zna ko­ji put, pro­mi­je­nio go­spo­da­ra. Sa­mu­i­lo je bio slo­ven­ski car ko­ji je na pod­ruč­ju da­na­šnje Ma­ke­do­ni­je, Sr­bi­je, Cr­ne Go­re, Al­ba­ni­je, Ru­mun­ske Do­bru­dže, sje­ver­ne Bu­gar­ske, sje­ver­ne Grč­ke stvo­rio ve­li­ku dr­ža­vu Ju­žnih Slo­ve­na, u isto­ri­ji po­zna­tu kao Sa­mu­i­lo­vo car­stvo.
Po isto­ri­ča­ri­ma iz Bu­gar­ske, či­je gle­di­šte di­je­li ve­li­ki broj svjet­skih isto­ri­ča­ra i na­uč­ni­ka, Sa­mu­i­lo je bio Bu­gar­ski car, ko­ji je sa­mo po­mje­rio bu­gar­sko car­stvo na za­pad. Ko­na­čan ob­ra­čun iz­me­đu Sa­mu­i­la i Vi­zan­ti­je de­sio se na pla­ni­ni Be­la­si­ci, u bli­zi­ni Stru­mi­ce 1014. go­di­ne. Pod vođ­stvom ca­ra Va­si­li­ja II, Vi­zan­tin­ci su do no­gu po­tu­kli Sa­mu­i­lo­vu voj­sku. Na­kon če­ga je usli­je­di­la svi­re­pa od­ma­zda. Oko 14.000 Slo­ve­na je osli­je­plje­no, dok je sva­kom sto­tom osta­vlje­no po jed­no oko, da bi mo­gao da vo­di osta­le.
Vi­djev­ši svo­ju voj­sku, Sa­mu­i­lo je umro od sr­ča­ne ka­pi. Dr­ža­va pro­pa­da zbog di­na­stič­kih tr­ve­nja, a Be­o­grad po­no­vo po­sta­je zna­čaj­na po­gra­nič­na tvr­đa­va Vi­zan­ti­je. To­kom 11. i 12. vi­je­ka oko Be­o­gra­da se oti­ma­ju Ugar­ska, Vi­zan­ti­ja i Bu­gar­ska. U to vri­je­me, kroz Be­o­grad pro­la­ze broj­ni kr­sta­ški po­ho­di, osta­vlja­ju­ći za so­bom svoj ru­ši­lač­ki pe­čat.
Kr­sta­ški ra­to­vi pred­sta­vlja­ju niz ra­to­va ko­je su hri­šća­ni, za­pad­ne i sred­nje Evro­pe, pod uti­ca­jem pa­pa, vo­di­li pro­tiv Sel­džu­ka, Fa­ti­mi­da i dru­gih islam­skih di­na­sti­ja i dr­ža­va. Cilj je bio oslo­bo­đe­nje sve­tih mje­sta u Pa­le­sti­ni, po­seb­no Hri­sto­vog gro­ba u Je­ru­sa­li­mu. Vri­je­me je ka­da su rim­ske pa­pe že­lje­le da na­met­nu pre­vlast nad hri­šćan­skim svi­je­tom.
(Na­sta­vi­će se)