PRE­VEO SA RU­SKOG I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Mar­kov na­sta­vlja da­lje: „Uop­šte se ne sje­ćam sa­da ko mi je to pre­nio od pri­ja­te­lja Ane Alek­san­drov­ne Vi­ru­bo­ve. Bio sam ubi­je­đen da je či­nje­nič­no sta­nje bi­lo ta­ko. Osim to­ga, ja vas uvje­ra­vam, oni su vr­ši­li pri­ti­sak na ca­ri­či­nu vo­lju, pa je naš rad iza­zi­vao za­bri­nu­tost kod nje. Ako se ne va­ram, re­kli su nam da je ca­ri­ca po­tvr­di­la sve ovo u svom pi­smu, ko­je je po­sla­la Vi­ru­bo­voj. U pro­lje­će 1918. go­di­ne Mar­kov je do­pu­to­vao u Pe­tro­grad. On nam je is­pri­čao da u Tju­me­nu (mo­žda je mi­slio i na To­boljsk) tom or­ga­ni­za­ci­jom upra­vlja Ras­pu­ti­nov zet So­lo­vjev i da će se spa­sa­va­nje car­ske po­ro­di­ce, ako bu­de po­tre­be, oba­vi­ti u or­ga­ni­za­ci­ji So­lo­vje­va, a što se ti­če tra­že­nja N.N. ofi­ci­ra, ili bi­lo kog dru­gog, ni­je po­želj­no. Ta­da ni­je­sam ni u šta po­sum­njao. Po­što ta­da ni­je­smo ima­li nov­ca, po­mi­slio sam da je bo­lje da sve pre­pu­sti­mo Vi­ru­bo­voj i nje­nim pri­ja­te­lji­ma, jer oni po­sje­du­ju nov­ča­na srad­stva i stvar­no, mo­gu­će je da sla­nje na­ših lju­di mo­že da na­ško­di za­jed­nič­kom ci­lju spa­sa­va­nja car­ske po­ro­di­ce. Što se ti­če Mar­ko­va lič­no, ko­ji se vra­tio iz Si­bi­ra, po­zna­vao sam ve­o­ma ma­lo i mi­šlje­nje, ko­je sam imao o nje­mu, bi­lo je na osno­vu pri­če go­spo­đe Den. Me­ni se pred­sta­vio u dru­gom svi­je­tlu. Nje­go­ve pri­če mi ni­je­su uli­va­le po­vje­re­nje, bi­le su ne­u­bje­dlji­ve, ali on je lič­no osta­vljao uti­sak mla­dog, su­vi­še hra­brog i ve­o­ma upor­nog čo­vje­ka, a i vr­lo pred­u­zi­mlji­vog po pi­ta­nju nov­ca.
Ka­sni­je je do­šao N.N. ofi­cir. Iz nje­go­vog iz­vje­šta­ja vi­dio sam da ap­so­lut­no ni­šta ni­je ura­dio po pi­ta­nju us­po­sta­vlja­nja kon­tak­ta sa car­skom po­ro­di­com, da ni­jed­nom ni­je bio u To­bolj­sku dok je car bio ta­mo , da se ta­mo po­ja­vio po­što su car­ski par i Ma­ri­ja Ni­ko­la­jev­na od­ve­ze­ni iz To­bolj­ska. Iz nje­go­ve pri­če mo­glo se za­klju­či­ti da ga je So­lo­vjev dr­žao pod svo­jom kon­tro­lom u Tju­me­nu, da mu ni­je do­zvo­lja­vao da ide u To­boljsk i da ga je pu­stio da ode tek ta­da, ka­da je car ot­pu­to­vao iz To­bolj­ska. Oči­gled­no je da je bio pot­či­njen So­lo­vje­vu, što se do­bro vi­dje­lo po nje­go­vom po­na­ša­nju. Osim to­ga, N.N. ofi­cir je to i sam pri­znao. Na ko­ji na­čin je to So­lo­vjev po­sti­gao, ni­je mi ja­sno.
Ja sam sa­slu­ša­vao i So­ko­lo­va, naj­ak­tiv­ni­jeg čla­na iz te gru­pe ru­skih mo­nar­hi­sta. On je iz­ja­vio: „Za­bri­nuo nas je po­lo­žaj car­ske po­ro­di­ce dok je bi­la pri­tvo­re­na u Car­skom, ali mi ni­je­smo mo­gli ni­šta da pre­du­zme­mo pr­vih mje­se­ci na­kon ca­re­ve ab­di­ka­ci­je zbog pri­ti­ska sve­u­kup­nih do­ga­đa­nja, jer smo baš mi – pra­vi mo­nar­hi­sti bi­li pod­vrg­nu­ti pro­go­ni­ma. U je­sen 1917. go­di­ne ja­vi­la se mo­guć­nost da se ne­što ura­di po pi­ta­nju oku­plja­nja na­ših sna­ga. Od­lu­če­no je da se po­bri­ne­mo za sud­bi­nu car­ske po­ro­di­ce i po­ku­ša­mo da sa­zna­mo u ka­kvoj se si­tu­a­ci­ji na­la­zi, us­po­sta­vi­mo bi­lo ka­kav kon­takt sa njom, ka­ko bi­smo mo­gli pri­te­ći u po­moć, u slu­ča­ju ne­ke opa­sno­sti. Sa na­šim lju­di­ma iz ra­znih kru­go­va je kon­tak­ti­ra­la Ju­li­ja Alek­san­drov­na Den, ko­ja je bi­la ve­o­ma bli­ska ca­ri­ci. Kad smo od­lu­či­li da po­ša­lje­mo svo­je lju­de u To­boljsk, Den nam je skre­nu­la pa­žnju na dva ofi­ci­ra: N.N. i Mar­ko­va. N.N. ofi­cir je osta­vljao mno­go bo­li uti­sak u od­no­su na Mar­ko­va. On je bio ozbilj­ni­ji, spo­sob­ni­ji i po­u­zda­ni­ji čo­vjek, uz to ga je bo­lje po­zna­vao car­ski par. Or­ga­ni­za­ci­ja je vi­še vo­lje­la da po­ša­lje nje­ga i on je ot­pu­to­vao, či­ni mi se, u sep­tem­bru 1917. go­di­ne. Oba­vi­je­stio nas je o svom do­la­sku u Tju­men. O nje­mu ka­sni­je ni­je bi­lo ni­ka­kvih vi­je­sti i ni­šta ni­je­smo zna­li gdje se na­la­zi i šta ra­di. Ova si­tu­a­ci­ja nas je uz­ne­mi­ra­va­la i po­če­la da iza­zi­va sum­nju, pa smo raz­mi­šlja­li da po­ša­lje­mo dru­gog ofi­ci­ra u To­boljsk. Po­sla­li smo Mar­ko­va, o ko­jem sam već go­vo­ri­jo ra­ni­je. Ja ni­je­sam si­gu­ran o či­jem je tro­šku ta­da pu­to­vao Mar­kov u To­boljsk. Vje­ro­vat­no, to bo­lje zna od me­ne Ni­ko­laj Jev­ge­nje­vič Mar­kov. Mar­kov je, či­ni mi se, ot­pu­to­vao u ja­nu­a­ru 1918. go­di­ne. On je bio za­du­žen da pro­na­đe N.N. ofi­ci­ra, da mu skre­ne pa­žnju da mo­ra da ću­ti, a ubu­du­će da iz­vr­ša­va nje­go­va na­re­đe­nja i da mu bu­de po­ko­ran. Ni­je­sam si­gu­ran kad je to baš bi­lo, pri­je sla­nja Mar­ko­va, ili po­sli­je to­ga, ali nam je da­to do zna­nja od A. A. Vi­ru­bo­ve i nje­nih pri­ja­te­lja da mi ne­po­treb­no ša­lje­mo lju­de u To­boljsk, da je to ne­po­želj­no, jer ome­ta­mo već po­kre­nu­te ak­tiv­no­sti za spa­sa­va­nje car­ske po­ro­di­ce, ko­je je or­ga­li­zo­va­la Vi­ru­bo­va i nje­na dru­ži­na. Či­ni mi se da su ta­da re­kli da je baš So­lo­vjev bio or­ga­ni­za­tor tih ak­tiv­no­sti. Ot­pri­li­ke kra­jem mar­ta ili po­čet­kom apri­la Mar­kov se vra­tio sa pu­ta. On nam je is­pri­čao ne­što ne­ču­ve­no. Pri­čao nam je da su u To­bolj­sku i oko gra­da oku­plje­ne ve­li­ke sna­ge, po­mi­njao je ci­je­le ko­njič­ke pu­ko­ve, ko­ji su u sva­kom tre­nut­ku pot­pu­no sprem­ni da spa­se ca­ra sa po­ro­di­com i na­la­ze se na glav­nim punk­to­vi­ma, a ci­je­lom ope­ra­ci­jom ru­ko­vo­di So­lo­vjev. Iz pri­ča Mar­ko­va od­mah smo shva­ti­li da on lič­no ni­je ni bio u To­bolj­sku, i ne sa­mo da ni­je us­po­sta­vio ve­zu sa N.N. ofi­ci­rom, ne­go, či­ni mi se, da ga ni­je čak ni vi­dio. Umje­sto da na­đe N.N. ofi­ci­ra i da mu se od­mah sta­vi na ras­po­la­ga­nje, on se na­šao pod pot­pu­nim nad­zo­rom So­lo­vje­va i od nje­ga do­bio već go­re na­ve­de­ne in­for­ma­ci­je. Svo nje­go­vo dje­lo­va­nje So­lo­vjev je kon­tro­li­sao i usmje­ra­vao. Mo­ram da pri­znam da sam se sa ne­po­vje­re­njem od­nio pre­ma tim pri­ča­ma Mar­ko­va, jer sve to što nam je pri­čao, ni­je li­či­lo na isti­nu. Ot­pri­li­ke kra­jem apri­la se vra­tio N.N. ofi­cir. Iz nje­go­vog iz­vje­šta­ja se vi­dje­lo da ap­so­lut­no ni­šta ni­je ura­dio, da ni­je­dan za­da­tak ni­je iz­vr­šio sa ko­jim je bio za­du­žen, ko­ji se od­no­sio na car­sku po­ro­di­cu. Čim je sti­gao u Tju­men, on se ne­ka­ko su­sreo sa So­lo­vje­vim, pao pod nje­gov uti­caj i iz­vr­ša­vao nje­go­va na­re­đe­nja. So­lo­vjev ga je ubje­đi­vao da ne ide u To­boljsk i da ni­šta ne pred­u­zi­ma, uvje­ra­va­ju­ći ga da je sve pod kon­tro­lom, da je on u kon­tak­tu sa car­skom po­ro­di­com i da do­la­zak N.N. ofi­ci­ra u To­boljsk mo­že sa­mo da na­ne­se šte­tu svim ovim ak­tiv­no­sti­ma. Ne sje­ćam se da je N.N. ofi­cir pri­čao da mu je pri­je­ti­la opa­snost od So­lo­vje­va, ako ga ne bu­de slu­šao, ali je is­pa­lo ta­ko da je N.N. ofi­cir slu­šao sa­mo So­lo­vje­va, a ne nas. Mi smo N.N. ofi­ci­ru da­li do zna­nja da ni­je iz­vr­šio na­lo­že­ne za­dat­ke i on se zbog to­ga osje­ćao kraj­nje ne­pri­jat­no i do­sta zbu­nje­no”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)