Na­kon po­mi­te­nja s pa­pom, Fri­drih Bar­ba­ro­sa, sa kru­nom rim­skog ca­ra, kre­će u Tre­ći kr­sta­ški rat 1189. go­di­ne. U ovom po­hu­du uče­stvu­ju i Fran­cu­zi pod vođ­stvom Fi­li­pa Av­gu­sta i En­gle­zi pod vođ­stvom Ri­čar­da La­vljeg Sr­ca.
Kre­ta­li su se po­mo­r­skim pu­tem, dok je nje­mač­ki car Bar­ba­ro­sa kre­nuo kop­ne­nim pu­tem kroz Ma­đar­sku u Sr­bi­ju. Kr­oz Be­o­grad pro­la­zi 190.000 rat­ni­ka. Fri­drih Bar­ba­ro­sa osta­vlja Be­o­grad u ru­še­vi­na­ma, sko­ro srav­nje­nog sa ze­mljom. Ko­li­ko je grad stra­dao vi­di­mo u za­pi­su arap­skog kar­to­gra­fa i bi­o­gra­fa Idri­zi­ja.
Hro­ni­ča­ri nas oba­vje­šta­va­ju da se Fri­drih Bar­ba­ro­sa za­u­sta­vio u Ni­šu 1189. go­di­ne. Kr­sta­še je sr­dač­no do­če­kao srp­ski vla­dar Ste­fan Ne­ma­nja, a pre­da­nje go­vo­ri da se o Bar­ba­ro­si­nom zdra­vlju lič­no bri­nuo Rast­ko, ka­sni­je Sve­ti Sa­va. Iz­li­je­čio ga je, pa je Bar­ba­ro­sa mo­gao da na­sta­vi svoj po­hod... Ipak, Bar­ba­ro­sa je tra­gič­no za­vr­šio, uda­viv­ši se u po­to­ku ri­je­či­ce Sa­le, 1190. go­di­ne, u Ki­ri­ki­ji...
Srp­ska vla­da­vi­na Be­o­gra­dom po­či­nje 1284. go­di­ne, ka­da srp­ski kralj Dra­gu­tin, kao zet i va­zal ma­đar­skog kra­lja Vla­di­sla­va IV, do­bi­ja na upra­vu Ma­čvu i Be­o­grad. To je bio pe­ri­od in­ten­ziv­nog na­se­lja­va­nja Sr­ba na tom pod­ruč­ju, i ja­ča­nja uti­ca­ja Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve. U Be­o­gra­du Mi­lu­tin po­sje­du­je dvor. No­vo­sa­gra­đe­na Sa­bor­na cr­kva bi­la je oli­če­nje sna­ge i bo­gat­stva mla­de srp­ske dr­ža­ve. Na­kon Dra­gu­ti­na, Be­o­gra­dom vla­da nje­gov brat Mi­lu­tin, ali krat­ko, jer grad 1319. go­di­ne po­no­vo osva­ja­ju i do te­me­lja ru­še Ma­đa­ri.
Po­ru­še­ni i opu­sto­še­ni grad po­sta­je po­gra­nič­na ba­za ugar­skom od­u­pi­ra­nju ši­re­nja srp­ske dr­ža­ve sa ju­ga. Srp­ska dr­ža­va je za Ma­đa­re pred­sta­vlja­la nu­žno zlo na ju­gu, po­go­dan štit za osva­ja­če, ali i ne­u­god­nog slo­ven­skog kom­ši­ju, uz to i pra­vo­slav­nog, sprem­nog da se pro­ši­ri, što za Ma­đa­re sva­ka­ko ni­je bi­lo po­želj­no.
De­ce­ni­ja­ma ka­sni­je, Ma­đa­ri pre­da­ju grad de­spo­tu Ste­fa­nu La­za­re­vi­ću, ko­ji ga ob­na­vlja. Ste­fan je Be­o­gra­dom vla­dao od 1403. do 1427. go­di­ne. To je vri­je­me pro­cva­ta gra­da. Be­o­grad je ne sa­mo pre­sto­ni­ca srp­ske dr­ža­ve, već i naj­va­žni­ji pri­vred­ni, kul­tur­ni i vjer­ski cen­tar.
Gra­de se Mi­tro­po­lit­ska cr­kva, no­va tvr­đa­va – ci­ta­de­la, de­spo­tov dvo­rac, bol­ni­ca, bi­bli­o­te­ka... Do­la­ze um­ni i bo­ga­ti lju­di ko­ji do­pri­no­se pro­spe­ri­te­tu gra­da. Pret­po­sta­vlja se da je Be­o­grad mo­gao ima­ti od 40 do50 hi­lja­da ži­te­lja. Na­sled­nik Ste­fa­na La­za­re­vi­ća, de­spot Đu­rađ Bran­ko­vić bio je pri­nu­đen da grad vra­ti Ma­đa­ri­ma, a on, po ugle­du na Be­o­grad, po­di­že sme­de­rev­sku tvr­đa­vu. U vri­je­me sto­go­di­šnje ugra­ske vla­da­vi­ne iz­mi­je­nje­na je cje­lo­kup­na struk­tu­ra sta­nov­ni­štva, i iz­gled gra­da, ko­ji po­či­nje na­glo da stag­ni­ra. Po­ti­snu­to srp­sko sta­nov­ni­štvo ži­vje­lo je u pred­gra­đu. Ugar­ski kralj Sig­mund sve vi­še na­se­lja­va ma­đar­sko sta­nov­ni­štvo i ši­ri uti­caj ka­to­lič­ke cr­kve. U ta­kvom sta­nju Be­o­grad do­če­ku­je 15. vi­jek, ka­da na isto­rij­skoj sce­ni stu­pa­ju Tur­ci, no­va osva­jač­ka si­la. Na Za­pa­du Be­o­grad do­bi­ja funk­ci­ju „Be­dem hri­šćan­stva“...
Ono što je za Is­tan­bul Bos­for, to je za Be­o­grad nje­go­vo Ušće, drev­no i mi­stič­no. Mno­gi su pi­sa­li isto­ri­ju Be­o­gra­da, ne­ki pe­rom, ne­ki ma­čem, a naj­vred­ni­ji za­pi­si iz­go­re­li su u na­ci­stič­kom bom­bar­do­va­nju u kom je stra­da­la i bi­bli­o­te­ka gra­da. Či­me Be­o­grad li­či na ne­sreć­nu Alek­san­dri­ju.
Be­o­gra­đa­ni, ko­ji se sje­ća­ju na­ci­stič­kog bom­bar­do­va­nja svo­ga gra­da 1941. go­di­ne, i da­nas za­zi­ru od pre­ci­znih pla­no­va za bu­duć­nost ko­ji­ma su sklo­ne ger­man­ske dr­ža­ve. Mno­gi ka­žu da je Be­o­grad naj­ljep­ša ri­ječ is­ko­va­na na slo­ven­skom-srp­skom je­zi­ku. Bri­tan­ska en­ci­klo­pe­di­ja gra­do­va bi­lje­ži da je Be­o­grad grad oko ko­jeg je vo­đe­no naj­vi­še bi­ta­ka, čak 114, ali Be­o­grad je i grad sa naj­vi­še sim­bo­lič­nih ime­na: Bri­jeg bor­be i sla­ve, Bri­jeg za raz­mi­šlja­nje, Ku­ća ra­to­va, Mi­sir Ru­me­li­je, Ku­ća slo­bo­de, Vra­ta Is­to­ka, Ka­pi­ja Za­pa­da, Be­dem hri­šćan­stva. Valj­da je sa­mo ime gra­da uvi­jek bi­lo ti­je­sno za opis nje­go­ve isto­ri­je...
De­spot Ste­fan La­za­re­vić do­bi­ja Be­o­grad od Ugar­skog ca­ra Zig­mun­da, iako je na va­zal­nom od­no­su sa Tur­ci­ma. Po­što­van je u hri­šćan­skom svi­je­tu. Utvr­đi­va­njem Be­o­gra­da, grad­njom dvo­ra, na­se­lja­va­njem i eko­nom­skim ja­ča­njem gra­da, či­ni po­go­dan ba­sti­on za na­di­ra­nje Tu­ra­ka. Kao va­zal Tur­ske, ali i Ugar­ske, Ste­fan pred­sta­vlja i sna­žnog pred­stav­ni­ka, mo­gu­ćeg sa­ve­zni­ka, po­što­va­nog dr­žav­ni­ka. Ta­ko je Be­o­grad sta­vljen pod srp­sku upra­vu, a po pr­vi put po­stao je pre­sto­ni grad ovog na­ci­o­na.
Ma­lo isto­rij­skih spi­sa za­o­bi­la­zi taj isto­rij­ski pe­ri­od. Upra­vo zbog na­glog pro­cva­ta tr­go­vi­ne, za­na­ta i svih pri­vi­le­gi­ja ko­je je Be­o­gra­du, kao gra­du, pru­žio Ste­fan La­za­re­vić. Po pr­vi put se pro­mo­vi­šu pra­va ko­ja grad svr­sta­va­ju u po­god­ne za ži­vot i tr­go­vi­nu.(Na­sta­vi­će se)


Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić