22. no­vem­bra 1918. go­di­ne N.N. ofi­cir, na svo­ju ini­ci­ja­ti­vu, pri­ja­vio se u Je­ka­te­rin­burg kod mog pret­hod­ni­ka, čla­na su­da Ser­ge­je­va i dao mu sle­de­ću iz­ja­vu: „Kad sam sa­znao da Vi vo­di­te is­tra­gu o ubi­stvu ca­ra Ni­ko­la­ja Alek­san­dro­vi­ča i čla­no­va nje­go­ve po­ro­di­ce, ja sam od­lu­čio da Vam se ja­vim i is­pri­čam sle­de­će či­nje­ni­ce. Kao ofi­cir pu­ka, ko­ji je bio pod ko­man­dom ca­ri­ce Alek­san­dre Fjo­do­rov­ne, ja i još ne­ki ofi­ci­ri, ko­ji su bi­li oda­ni car­skoj po­ro­di­ci, po­sta­vi­li smo se­bi za cilj da pru­ži­mo naj­ve­ću mo­gu­ću po­moć uhap­še­nom ca­ru i nje­go­voj po­ro­di­ci. Ci­je­lu pro­šlu zi­mu sam pro­veo u Tju­me­nu, gdje sam upo­znao Bo­ri­sa Ni­ko­la­je­vi­ča So­lo­vje­va, ko­ji je bio ože­njen sa kćer­kom ču­ve­nog Gri­go­ri­ja Ras­pu­ti­na. So­lo­vjev je ne­ka­ko sa­znao za moj do­la­zak u Tju­men i od­mah mi sa­op­štio da je on za­du­žen za or­ga­ni­za­ci­ju, ko­ja ima za cilj svo­ga ra­da da ču­va in­te­re­se uhap­še­ne car­ske po­ro­di­ce u To­bolj­sku, ta­ko što će stal­no pra­ti­ti uslo­ve ži­vo­ta ca­ra, ca­ri­ce i nji­ho­ve dje­ce, što će vo­di­ti ra­ču­na o snab­di­je­va­nju po­ro­di­ce ra­znim stva­ri­ma i na­mir­ni­ca­ma, ko­je se od­no­se na po­bolj­ša­nje is­hra­ne i smje­šta­ja i na kra­ju da pre­du­zme mje­re za od­stra­nji­va­nje lju­di, ko­ji šte­te ostva­re­nju ci­lja. Pre­ma ri­je­či­ma So­lo­vje­va, svi ko­ji su sa­gla­sni sa ci­lje­vi­ma i za­da­ci­ma na­ve­de­ne or­ga­ni­za­ci­je, mo­ra­ju se ja­vi­ti nje­mu, pri­je ne­go što po­ku­ša­ju da pru­že po­moć car­skoj po­ro­di­ci u ne­kom ob­li­ku, u su­prot­nom, ta­ko mi je go­vo­rio So­lo­vjev, on će sta­vi­ti `veto` na ta­kve od­lu­ke i rad­nje li­ca, ko­ja to ra­de bez nje­go­vog zna­nja. Sta­vlja­ju­ći `veto` So­lo­vjev je isto­vre­me­no te ne­po­slu­šne pre­da­vao so­vjet­skim vla­sti­ma, ta­ko je jed­nom pri­li­kom pre­dao bolj­še­vi­ci­ma dva gar­dij­ska ko­njič­ka ofi­ci­ra i jed­nu da­mu. Ime­na i pre­zi­me­na tih lju­di ni­je­sam sa­znao, a ove či­nje­ni­ce iz­no­sim na osno­vu pri­če So­lo­vje­va“.
Iako ka­sno, N.N. ofi­cir je uspio da se oslo­bo­di So­lo­vje­va i nje­go­vog pri­ti­ska i nad­zo­ra. On ni­je do­šao od­mah kod su­di­je Ser­ge­je­va. Sve lo­še što je pre­ži­vio u Tju­me­nu pri­čao je ne­kim dru­gim lju­di­ma.
U ma­ju 1918. go­di­ne u To­boljsk je sti­gao ofi­cir Melj­nik. On je bio ože­njen Ta­tja­nom, kćer­kom dok­to­ra Bot­ki­na. N.N. ofi­cir se upo­znao sa mla­dim brač­nim pa­rom Melj­nik i on im je mno­go šta is­pri­čao.
Melj­nik iz­ja­vlju­je: „O to­me šta je ra­dio So­lo­vjev u Tju­me­nu čuo sam mno­go od N.N. ofi­ci­ra, ko­je­ga je po­sla­la pe­tro­grad­ska or­ga­ni­za­ci­ja u To­boljsk, no on je bio pri­si­ljen da osta­ne tu u Tju­me­nu vi­še od če­ti­ri mje­se­ca, gdje je ta­da bio i So­lo­vjev. Sa­mo je jed­nom So­lo­vjev do­zvo­lio N.N. ofi­ci­ru da ode u To­boljsk na je­dan dan, a to se de­si­lo istog da­na, ka­da je car­ska po­ro­di­ca od­ve­ze­na iz To­bolj­ska u Je­ka­te­rin­burg pod prat­njom bolj­še­vi­ka. Na mo­je pi­ta­nje za­što je N.N. ofi­cir slu­šao ta­ko sli­je­po So­lo­vje­va, N.N. ofi­cir mi je re­kao da mu je So­lo­vjev is­pri­čao ka­ko je pre­dao dva ofi­ci­ra voj­nim vla­sti­ma u Tju­me­nu, za­to što su oni išli u To­boljsk bez nje­go­ve do­zvo­le, sa či­me je So­lo­vjev mo­rao lič­no bi­ti upo­znat. So­lo­vjev je re­kao N.N. ofi­ci­ru da će sve ofi­ci­re ko­ji pu­tu­ju u To­boljsk bez nje­go­vog odo­bre­nja, pre­da­ti vla­sti­ma“.
Pu­kov­nik Bot­kin, brat dok­to­ra Bot­ki­na, iz­ja­vlju­je: „N.N. ofi­cir mi je pri­čao da su do­la­zi­li ofi­ci­ri iz ra­znih or­ga­ni­zo­va­nih udru­že­nja kod So­lo­vje­va u Tju­men i pre­da­va­li mu no­vac za go­re na­ve­de­nu na­mje­nu, jer So­lo­vjev ni­je do­zvo­lja­vao tim ofi­ci­ri­ma da pro­đu u To­boljsk, a do­bi­je­ni no­vac je za­dr­ža­vao za se­be. Te ofi­ci­re, ko­ji su po­ku­ša­va­li da pro­đu u To­boljsk bez nje­go­vog odo­bre­nja, So­lo­vjev je pre­da­vao bolj­še­vi­ci­ma“.
On je do­zvo­lio N.N. ofi­ci­ru da ode u To­boljsk sa­mo je­dan dan. Ka­rak­te­ri­stič­no je da je to bio dan kad je Ja­ko­vljev od­vo­dio ca­ra. N.N. ofi­cir se sreo sa nji­ma na pu­tu.
Vi­dje­li smo da je ca­ri­ca ra­ču­na­la na Tju­men kao na glav­nu ba­zu, u ko­joj „do­bri ru­ski čo­vjek“ vr­ši svo­je pri­pre­me za spa­sa­va­nje po­ro­di­ce. No, ona je po­ve­zi­va­la i ob­je­di­nja­va­la u jed­nu cje­li­nu i Tju­men, u ko­jem je bio So­lo­vjev, i Omsk, oda­kle je do­šao De­mja­nov.
Bez ima­lo dvo­u­mlje­nja, i So­lo­vjev i De­mja­nov su bi­li po­ve­za­ni i ra­di­li na za­jed­nič­kom za­dat­ku.
Ali ulo­ga De­mja­no­va je bi­la do­pun­ska, on je po­ma­gao Ja­ko­vlje­vu da spro­ve­de ca­ra, što je i bio glav­ni cilj.
Je­su li bi­li po­ve­za­ni Ja­ko­vljev i So­lo­vjev?
Car ni­je znao ra­ni­je da će ga od­ve­sti iz To­bolj­ska. On to ni­je ni že­lio. Baš ni­ko ni­šta ni­je za­nao o to­me u To­bolj­sku. Ali, So­lo­vjev je znao za sve to pri­je pu­ne dvi­je sed­mi­ce. 12. apri­la 1918. go­di­ne (po no­vom ka­len­da­ru) on upi­su­je u svoj dnev­nik pred­sto­je­će pre­mje­šta­nje po­ro­di­ce iz To­bolj­ska.
(Na­sta­vi­će se)

PRE­VEO SA RU­SKOG I PRI­RE­DIO:
VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ