Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Be­o­grad po­sta­je pre­sto­ni­ca de­spo­to­vi­ne, što je sa­da­šnji ekvi­va­lent za kra­lje­vi­nu. Be­o­grad će u tom vre­me­nu za­pam­ti­ti svo­je mir­ne da­ne...
Me­đu­tim, po­no­vo po­či­nju ra­to­vi i ru­še­nja. Be­o­grad bje­so­muč­no bom­bar­du­je, ali bez­u­spje­šno op­si­je­da tur­ski sul­tan Mu­rat dru­gi. U ha­re­mu od 300 že­na, sul­tan ti­tu­lom iz­dva­ja Ma­ru Bran­ko­vić. Že­ne i ma­će­he dvo­ji­ce sul­ta­na. Muž i po­si­nak su na­pa­da­li Be­o­grad. Sul­ta­ni su go­vo­ri­li srp­ski, a Ma­rin uti­caj ni­je bio ma­li. Od vjen­ča­nja sa sul­ta­nom Mu­ra­tom, pa do smr­ti, Ma­ra uti­če na ubla­ža­va­nje tur­ske po­li­ti­ke pre­ma Sr­bi­ji i Sr­bi­ma. U tur­skoj bo­ra­vi sve do smr­ti Mu­ra­ta II 1451. go­di­ne.
Od sul­ta­na Meh­me­da II, svog po­sin­ka, do­bi­ja oblast oko Du­bo­či­ce i Le­skov­ca za svo­je iz­dr­ža­va­nje. Po­sle smr­ti svog oca Đu­ra­đa Bran­ko­vi­ća, Ma­ra po­sta­je naj­re­al­ni­ji po­li­tič­ki fak­tor u Sr­bi­ji. Zbog su­ko­ba sa pro­u­gar­ski na­stro­je­nim bra­tom, de­spo­tom La­za­rom, bje­ži kod sul­ta­na Meh­me­da II... U Je­že­vu je umr­la 1487. go­di­ne.
Me­đu­tim, isto­ri­ju Be­o­gra­da je ne­pra­ved­no pre­pri­ča­ti bez po­mi­nja­nja naj­ve­ćeg ugar­skog vi­te­za i ple­mi­ća Ja­no­ša Hu­nja­di­ja. Ta­ko­đe je isto­ri­ju Be­o­gra­da ne­mo­gu­će do­ča­ra­ti bez opi­sa bar jed­ne od pre­ko sto­tu­nu bi­ta­ka ko­je su, po pe­dant­nim bri­tan­skim isto­ri­ča­ri­ma, vo­đe­ne za ovaj grad. I da­nas za­stra­šu­ju­će dje­lu­ju dje­lo­vi iz­vje­šta­ja ko­je je hra­bri rat­nik, Ja­noš Hu­nja­di, vr­lo vje­ro­vat­no, po­ri­je­klom Sr­bin, pi­sao uoči bit­ke za Be­o­grad. Ja­noš opo­su­je stra­šnu i do­bro na­o­ru­ža­nu tur­sku ar­ma­du ko­ju pred­vo­di sam sul­tan Meh­med II. Ovaj opis, sro­čen na la­tin­skom je­zi­ku, de­talj­no opi­su­je cen­tral­ni dio sul­ta­no­ve ar­mi­je, smje­šten na vra­čar­skom pla­tou, baš gdje se da­nas na­la­zi Hram Sve­tog Sa­ve.
U tre­nut­ku pi­sa­nja iz­vje­šta­ja, Hu­nja­di je bio svje­stan da su ma­le šan­se da za­dr­ži Be­o­grad, što zbog gla­di, raz­ru­še­no­sti, i ne­sa­gle­di­ve tur­ske si­le. U po­moć mu pri­sti­žu 4.000 kr­sta­ša, ali ne­sprem­nih, sa Ka­pi­stra­nom na če­lu. Ova voj­ska se pr­vo oku­pi­la u Pe­tro­va­ra­di­nu, a za­tim u Ze­mu­nu...
Ipak, hri­šćan­ska rječ­na flo­ta je po­tu­kla Tur­sku 14. ju­la, na­kon če­ga je grad spa­sen pot­pu­ne blo­ka­de. U hro­ni­ka­ma na­i­la­zi­mo da su grad bra­ni­le i že­ne, po­red ugra­skih i srp­skih voj­ni­ka. U naj­že­šćem to­ku bor­be, tur­ski bar­jak­tra je po­ku­šao da is­tak­ne tur­sku za­sta­vu na Ka­le­meg­da­nu, že­le­ći da ozna­či po­bje­du. Ti­tus Du­go­vić je, do­gra­biv­ši bar­jak, po­vu­kao za so­bom u po­nor i tur­ski bar­jak i bar­jak­ta­ra. Pred sa­mo za­u­zi­ma­nje gra­da, bra­ni­o­ci su ba­ca­li ka­tran, sum­por, ši­blje. Neo­bi­na va­tra za­lo­že­na he­roj­stvom pre­tvo­ri­la se u oganj ko­ji je no­šen vje­trom za­hva­tio re­do­ve osva­ja­ča. Voj­ni po­re­dak na­pa­da­ča je raz­bi­jen. Na­sta­lo je ra­su­lo. Slom tur­ske voj­ske je bio pot­pun... O hri­šćan­skoj po­bje­di se na­da­le­ko ču­lo.
Pa­pa Ka­list III je, te 1453. go­di­ne na­re­dio da zvo­na svih hri­šćan­skih cr­ka­va u svi­je­tu zvo­ne tač­no u pod­ne. Pa­pa ni­ka­da ni­je po­vu­kao ovu na­red­bu, pa se i da­nas sa svih ka­to­lič­kih zda­nja ogla­ša­va­ju zvo­na u pod­ne. Mno­gi i ne slu­te da su ta zvo­na na­mi­je­nje­na be­o­grad­skim po­bjed­ni­ci­ma...
Go­to­vo či­tav je­dan vi­jek Be­o­grad je odo­li­je­vao tur­skim na­pa­di­ma. Grad se ši­rio...
Be­o­grad je tri pu­ta, od Tu­ra­ka, osva­ja­la Austri­ja, a Osman­li­je su ga po­no­vo za­u­zi­ma­le uz ve­li­ka ra­za­ra­nja. Ne­ka­da­šnji „An­te mu­ra­les hri­stjan in ta­pis“ (Be­dem hri­šćan­stva), do­bio je tur­sko ime „Dar Al Ji­had“ (Mje­sto ra­to­va). Be­o­grad će po­sta­ti te­ren za kr­va­vo pot­ku­su­ri­va­nje dva car­stva, Oto­man­skog i Austro­u­gar­skog.
Na­iz­mje­nič­no ga osva­ja­ju­ći, obje stra­ne ga te­melj­no ra­za­ra­ju, pre­pra­vlja­ju i zi­da­ju no­ve zi­di­ne i ku­le, a da­na­šnji osta­ci da­ju nam pre­gled uža­sne ka­me­ne mje­ša­vi­ne. Grad po­red ova­kvih stra­da­nja, ko­je će se pro­du­ži­ti sve do kra­ja 20. vi­je­ka, uz uni­šta­va­nje sve­ga ur­ba­nog, jed­no­stav­no ni­je mo­gao da sa­ču­va ni ori­jen­tal­nu lje­po­tu, ni od­li­ke evrop­ske ar­hi­tek­tu­re.
U 16. i 17. vi­je­ku kroz Be­o­grad su pro­la­zi­li broj­ne di­plo­ma­te, ali i pu­to­pi­sci, osta­vlja­ju­ći nam dra­go­cje­ne po­dat­ke. Mi­šel Bu­di­je nam je opi­sao grad u vri­je­me vla­da­vi­ne Su­lej­ma­na Ve­li­čan­stve­nog. Iz­me­đu osta­log, ka­že da je pri­li­kom pre­u­zi­ma­nja pre­sto­la od stra­ne prin­ca Se­li­ma II, ko­ji je u Be­o­gra­du do­če­kao mr­tvo ti­je­lo oca Su­lej­ma­na na Ka­le­meg­da­nu, či­ta­vih če­tvrt sa­ta za­vla­da­la ču­de­sna ti­ši­na, na­vod­no, sve dok no­vi vla­dar ni­je pro­mi­je­nio ko­nja.
Pu­to­pi­sac Pu­len nam ot­kri­va da je Be­o­grad 1658. go­di­ne naj­zna­čaj­ni­ji grad ko­ji sul­tan ima u Evro­pi, iz­u­zev Ca­ri­gra­da. Žan De­la­brin je bio svje­dok austrij­skog osva­ja­nja 1688. go­di­ne, dok ano­nim­ni Fran­cuz osta­vlja opi­se po­nov­nog tur­skog za­u­ze­ća Be­o­gra­da, dvi­je go­di­ne ka­sni­je, ka­da je eks­plo­di­rao ba­rut i u be­o­grad­skoj tvr­đa­vi uni­štio dvo­rac De­spo­ta Ste­fa­na i otvo­rio be­de­me osva­ja­či­ma...
(Na­sta­vi­će se)