PRE­VEO SA RU­SKOG I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Ser­gej Mar­kov, ofi­cir Krim­skog pu­ka, ko­ji je bio pod ca­ri­či­nom ko­man­dom, bio je pa­sto­rak ču­ve­nog gra­do­na­čel­ni­ka Jal­te ge­ne­ra­la Dum­bad­zea. On se po­ve­zao sa Ras­pu­ti­nom 1915.go­di­ne. Ras­pu­tin i nje­go­vi pri­ja­te­lji su ga sma­tra­li nji­ho­vim do­ma­ćim čo­vje­kom. Ma­tre­na So­lo­vje­va ga je u svom dnev­ni­ko uvi­jek oslo­vlja­va­la sa „Ser­jo­ža“. Dok je bio u Tju­me­nu pod ime­nom Ser­ge­ja So­lo­vje­va, Mar­kov je bio u slu­žbi kod bolj­še­vi­ka i kao cr­ve­ni ofi­cir ko­man­do­vao „ Ulan­skim re­vo­lu­ci­o­nar­nim eska­dro­nom“ .
Taj eska­dron je, po iz­bo­ru Ja­ko­vlje­va i spro­vo­dio ca­ra na nje­go­vo po­sled­nje pu­to­va­nje pre­ko Tju­me­na.
Mar­kov je bio pod pot­pu­nom kon­tro­lom So­lo­vje­va.
Po­što su od­ve­zli car­sku po­ro­di­cu iz To­bolj­ska, nji­ho­va se ulo­ga za­vr­ši­la u Tju­me­nu.
22. ma­ja ca­re­va dje­ca su pro­šla kroz Tju­men, upu­tiv­ši se u Je­ka­te­rin­burg.
Mar­kov ih je u sto­pu pra­tio i pre­ko Je­ka­te­rin­bur­ga sti­gao u Pe­tro­grad. Svje­do­ci su nam is­pri­ča­li da je on ovo sla­gao.
U av­gu­stu 1918. go­di­ne Mar­kov je u Ki­je­vu, ko­ji je bio u ru­ka­ma Nje­ma­ca. Nje­go­va ulo­ga je i ov­dje bi­la ista. U Pe­tro­gra­du je la­gao ru­ske mo­nar­hi­ste da je sve sprem­no za spa­sa­va­nje car­ske po­ro­di­ce. U Ki­je­vu ih je la­gao, go­vo­re­ći da su je već spa­si­li.
Čud­no se po­na­šao mla­di ru­ski ofi­cir. Ne­ki­ma je bio sum­njiv.
NN ge­ne­ral iz­ja­vlju­je: „ U nje­mač­koj ko­man­di u Ki­je­vu sreo sam se sa me­ni do ta­da ne­po­zna­tim go­spo­di­nom. On se pred­sta­vio da je ko­njič­ki za­stav­nik iz Krim­skog ko­njič­kog pu­ka, ko­ji je no­sio ime ca­ri­ce Alek­san­dre Fjo­do­rov­ne. Re­kao mi je da je pa­sto­rak ge­ne­ra­la-gu­ber­na­to­ra Dum­bad­zea i da mu je pre­zi­me Mar­kov. Dje­vo­jač­ko pre­zi­me nje­go­ve maj­ke je Kra­u­ze. Mar­kov je bio mo­nar­hi­sta sa ja­sno iz­ra­že­nim nje­mač­kim ma­ni­ri­ma. Mar­kov je pri­čao da je bio stal­no u bli­zi­ni car­ske po­ro­di­ce i da je bio u Car­skom, dok je po­ro­di­ca bi­la u pri­tvo­ru. Za­tim je, ka­ko on ka­že, ko­man­do­vao eska­dro­nom cr­ve­nih i ob­reo se u To­bolj­sku. On je pri­čao da je tek sa­znao u Mo­skvi da od­vo­ze car­sku po­ro­di­cu u Je­ka­te­rin­burg, po­što je oti­šao iz To­bolj­ska. Svi ko­ji su ga slu­ša­li, re­kli su mu da je car­ska po­ro­di­ca ubi­je­na. Mar­kov nas je ubje­đi­vao da je ci­je­la po­ro­di­ca ži­va i da se ne­gdje kri­je. On je pri­čao da on zna gdje se oni na­la­ze, ali ne že­li da ka­že baš na kom to mje­stu. Dok je bio u Ki­je­vu, taj isti Mar­kov se na­la­zio na zna­čaj­nom po­lo­ža­ju kod Nje­ma­ca. On je kon­tak­ti­rao sa nje­mač­kom ko­man­dom u Ber­li­nu pre­ko te­le­gra­ma. Njem­ci su ga do­bro ču­va­li. Iz Ki­je­va je iza­šao sa nje­mač­kom ko­man­dom, umje­sto sa na­šom voj­skom. Kad bi iz­la­zio u grad, uvi­jek su ga ču­va­la dva nje­mač­ka ka­pla­ra. Pri­čao je da je lič­no bi­vao svu­gdje i da je u so­vjet­skoj Ru­si­ji imao na sva­kom mje­stu pro­laz do bolj­še­vi­ka, na­rav­no, pre­ko Nje­ma­ca“.
Na moj za­htjev Mar­kov je slu­žbe­no do­sta­vio svo­ju pi­sme­nu iz­ja­vu i mo­rao je lič­no da pro­či­ta.
„ U pe­ri­o­du od 19. ju­la do 15. av­gu­sta ( na­kon mog od­la­ska iz Pe­tro­gra­da u Ki­jev), na osno­vu oba­vje­šte­nja, ko­ja sam do­bi­jao od Nje­ma­ca, a oni su ta­da ima­li ve­zu sa Smolj­nim, znao sam da je po­ro­di­ca bi­la ži­va. Oba­vje­šte­nja sam do­bi­jao od či­nov­ni­ka ge­ne­ral­nog nje­mač­kog kon­zu­la­ta Ger­ma­na Ši­la u Pi­te­ru, dru­gih se ne sje­ćam. Njem­ci su stal­no go­vo­ri­li: „ Da, car je, vje­ro­vat­no, stri­je­ljan, ali je po­ro­di­ca ži­va“. Tač­no je, ja sam raz­go­va­rao o to­me sa Ši­lom, dok se osta­lih ne sje­ćam“.
U ok­to­bru 1918. go­di­ne u Ki­je­vu do­la­zi do su­sre­ta Mar­ko­va sa ne­ka­kvim go­spo­di­nom Ma­ge­ne­rom: „ Po­lo­vi­nom ok­to­bra Ma­ge­ner je do­pu­to­vao u Ki­jev. Oči­gled­no, on je bio či­nov­nik nje­mač­kog Mi­ni­star­stva ino­stra­nih po­slo­va. Imao je 53 go­di­ne. Od­lič­no je go­vo­rio ru­ski, 23 go­di­ne pri­je ra­ta je ži­vio u Ode­si i ba­vio se ne­ka­kvim tr­go­vač­kim po­slo­vi­ma. Pred po­če­tak ra­ta ot­pu­to­vao je u Nje­mač­ku. Ma­ge­ner je ka­te­go­rič­ki tvr­dio da je car­ska po­ro­di­ca ži­va, ali o ca­ru ni­šta ni­je znao, no, u sva­kom slu­ča­ju car ni­je bio sa po­ro­di­com. To je on čuo od nje­mač­ke oba­vje­štaj­ne slu­žbe u Perm­skoj gu­ber­ni­ji. On je raz­go­va­rao sa Jo­fe­om i Ra­de­kom i oba su po­tvr­di­la da je car­ska po­ro­di­ca ži­va“.
„Kra­jem 1918. go­di­ne ja sam se upo­znao sa nje­mač­kim voj­nim špi­ju­nom, pre­zi­me­na se ne sje­ćam, ali znam da je ra­dio dvi­je i po go­di­ne u to­ku ra­ta, kao te­le­gra­fi­sta u Mo­skvi. Re­kao mi je da je nje­gov si­no­vac u po­sljed­nje vri­je­me ra­dio u Perm­skoj gu­ber­ni­ji, da mu je pri­čao da je car­ska po­ro­di­ca si­gur­no ži­va i da se stal­no pre­mje­šta iz mje­sta u mje­sto po toj gu­ber­ni­ji“.
Ta­ko pri­ča „do­bri ru­ski čo­vjek“, od ko­je­ga je im­pe­ra­to­ri­ca oče­ki­va­la svo­je spa­se­nje. Tre­ba re­ći da je ču­dan krug po­zna­ni­ka, u ko­jem se kre­tao je­dan ru­ski ofi­cir...
Kra­jem 1918. go­di­ne Mar­kov je ot­pu­to­vao u Ber­lin.
(Na­sta­vi­će se)