Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Be­o­grad je od­u­vi­jek bio cen­tral­no mje­sto sa ko­jeg je su­kob, naj­če­šće, po­či­njao ili se u nje­mu za­vr­ša­vao. Uz po­moć Cr­kve, na­rod je ipak op­sta­jao. Sr­bi, pri­želj­ku­ju­ći ko­nač­no uje­di­nje­nje hri­šća­na i za­vr­šni rat pro­tiv Tu­ra­ka, uče­stvu­ju u svim ustan­ci­ma pro­tiv Osman­lij­skog car­stva. I Cr­kva uče­stvu­je u ovim po­bu­na­ma.
Kao i na­rod, i cr­kve i ma­na­sti­ri ne­sta­ju u pla­me­nu. Do­la­zi do se­ri­ja se­o­ba. Pa­tri­jar­si, baš kao u bi­blij­skim sta­ro­za­vjet­nim do­ga­đa­ji­ma, pred­vo­de pre­stra­še­ni na­rod. Se­o­be na sje­ver pred­sta­vlja­ju bi­jeg od tur­skih od­ma­zdi. Sje­ver­ni su­sje­di su za uz­vrat uvi­jek tra­ži­li ne­što. Sem re­gru­to­va­nja Sr­ba u Austrij­sku voj­sku, tra­ži­lo se i po­ka­to­li­če­nje.
Se­o­be za Sr­be pred­sta­vlja­ju i spa­se­nje, ko­je su u vi­še na­vra­ta ko­ri­šće­ne, sve do da­na­šnjih da­na.
U to vri­je­me do­la­zi do po­ho­da sul­ta­na Mu­ra­ta IV, ko­ji že­li da pre­ki­ne 150-go­di­šnje mr­cva­re­nje sa Austri­jom. Sul­tan pred­vo­di do ta­da naj­ve­ći voj­ni po­hod sa oko 250.000 rat­ni­ka i ne­za­pam­će­nom ma­ši­ne­ri­jom. Mu­rat IV se za­u­sta­vio u Be­o­gra­du, a 100.000 naj­spo­sob­ni­jih rat­ni­ka je na­sta­vi­lo po­hod pre­ma Be­ču. Pred­vo­dio ih je su­ro­vi i kr­vo­loč­ni ve­zir Ka­ra­mu­sta­fa.
Na zi­di­na­ma Be­ča Tur­ke do­če­ku­je ma­li broj bra­ni­te­lja, ko­ji­ma je ko­man­do­vao Kar­lo Lo­ta­rin­ški, šu­rak ca­ra Le­o­pol­da. Ko­ji je po­bje­gao i če­kao is­hod da­le­ko od Be­ča. Pr­vo je bo­ra­vio u Lin­cu, po­tom u Pa­sa­vu.
Na­kon če­tr­de­se­to­dnev­ne op­sa­de umor­ni Beč je bio pred pa­dom. U po­sled­nji čas, 12. sep­tem­bra 1683. go­di­ne, austrij­ski sa­ve­zni­ci pod ko­man­dom kra­lja Polj­ske i ve­li­kog voj­vo­de Li­tva­ni­je Ja­na So­vje­skog, pro­bi­ja­ju op­sa­du. Tur­ci se po­vla­če i bje­že, osta­vlja­ju­ći oruž­je, no­vac i me­tve, na mi­lost i ne­mi­lost po­bjed­ni­ci­ma. Tur­ci se po­vla­če u Ma­đar­sku i vi­še ni­ka­da ne­će bi­ti opa­snost za cen­tral­nu Evro­pu.
Mno­gi isto­ri­ča­ri sma­tra­ju da je bit­ka za Beč bi­la jed­na od naj­va­žni­jih za isto­ri­ju Evro­pe. Tur­ska im­pe­ri­ja, umje­sto osva­jač­ke, po­sta­je im­pe­ri­ja u po­vla­če­nju. Evro­pa je pre­ži­vje­la, Be­o­grad ne. Po­raz je Ka­ra­mu­sta­fu ko­štao po­lo­ža­ja, ali i gla­ve. Po sul­ta­no­voj na­red­bi bi­va za­to­čen u Be­o­gra­du i po­gu­bljen. Na mje­stu po­gu­blje­nja po­sta­vljen je ne­u­gled­ni spo­me­nik, ko­ji je ka­sni­je iz Be­o­gra­da pre­ni­jet u Je­dre­ne. Be­o­grad je uknji­žio smrt još jed­nog ve­li­ka­ša.
Če­ti­ri da­na na­kon Beč­ke bit­ke, evrop­ski dvo­ro­vi do­no­se od­lu­ku po ko­joj se ob­u­sta­vlja­ju sva me­đu­sob­na tr­vlje­nja i su­ko­bi. Sep­tem­bra mje­se­ca 1688. go­di­ne Austri­jan­ci su za­u­ze­li Be­o­grad, pod vođ­stvom Mak­si­mi­li­ja­na II Ema­nu­e­la Ba­var­skog. Pri­li­kom pr­ve vla­da­vi­ne Be­o­gra­dom, od 1688. do 1690. go­di­ne, Austri­ja ru­ši mno­ge dža­mi­je, a one pre­o­sta­le pre­tva­ra u hri­šćan­ske cr­kve.
Na­kon dvi­je go­di­ne, Tur­ci po­no­vo za­u­zi­ma­ju Be­o­grad, ovo­ga pu­ta ga dr­že 27 go­di­na. Već 1717. go­di­ne voj­ska austrij­skog car­stva, pod za­po­vjed­ni­štvom nad­voj­vo­de Euge­na Sa­voj­skog po­no­vo osva­ja Be­o­grad. Evro­pa, ali i Be­o­grad ni­ka­da ne­će za­bo­ra­vi­ti ime ovog čo­vje­ka.
Na­pa­da­ju­ći tur­ski dio Bal­ka­na, pred­vo­dio je voj­sku sa­či­nje­nu od ra­znih na­ci­o­nal­no­sti: Nje­ma­ca, Fran­cu­za, Ita­li­ja­na, Švaj­ca­ra­ca, Por­tu­ga­la­ca, Špa­na­ca, Ma­đa­ra... Princ Eugen je, po mno­gi­ma, naj­slav­ni­ji i naj­u­spje­šni­ji voj­ni ko­man­dant u isto­ri­ji Evro­pe. Ovaj ro­đe­ni Fran­cuz je stu­pio u austrij­sku voj­sku po za­vr­šet­ku voj­ne ško­le...
Kra­jem 17. vi­je­ka, austrij­ski car Le­o­pold II, u skla­du s ta­da­šnjim obi­ča­ji­ma, a za po­seb­ne za­slu­ge, Sa­voj­skom da­ru­je ima­nje u za­pad­noj Ba­ra­nji od 800 kva­drat­nik ki­lo­me­ta­ra. Sje­di­šte mu je bi­lo u Be­lju (da­na­šnja Hr­vat­ska) gdje je sa­gra­dio i ve­le­le­pan dvor.
Sa­voj­ski ne­pre­kid­no na­dah­nju­je Ger­ma­ne. Be­o­grad u vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta do­bi­ja ime Princ Oj­gen­štat i tre­ba­lo je da bu­de pre­sto­ni­ca Du­nav­skog raj­ha. Jed­na od di­vi­zi­ja sa­sta­vlje­na od sta­nov­ni­štva sa pod­ruč­ja gdje je nad­voj­vo­da ne­ka­da ra­to­vao, do­bi­la je na­dah­nu­to ime „Sed­ma SS do­bro­vo­ljač­ka brd­ska di­vi­zi­ja princ Oj­gen“.
Di­vi­zi­ja je, na tlu Sr­bi­je, pr­vi put an­ga­žo­va­na na Ko­pa­o­ni­ku da uni­šti čet­ni­ke Dra­gu­ti­na Ke­se­ro­vi­ća. Di­vi­zi­ja je uče­stvo­va­la i u rat­nim ope­ra­ci­ja­ma „Vajs“ (Bit­ka na Ne­re­tvi) i „Švarc“ (na Su­tje­sci)
Be­o­grad je bio naj­va­žni­ja tač­ka u Evro­pi u 17. i 18. vi­je­ku. Grad je u ovom pe­ri­o­du osje­tio to­po­ve svih ka­li­ba­ra i iz svih pra­va­ca. Austrij­ska voj­ska u tri na­vra­ta za­u­zi­ma pa na­pu­šta grad. Ko­man­dan­ti su bi­li Mak­si­mi­li­jan II Ba­var­ski u pr­vom, princ Eugen Sa­voj­ski u dru­gom i mar­šal fon La­u­don u tre­ćem osva­ja­nju Be­o­gra­da.
U sva tri osva­ja­nja, grad je pot­pu­no iz­mi­je­nio fi­zi­o­no­mi­ju, da ga je ne­mo­gu­će upo­re­di­ti sa gra­vu­ra­ma i cr­te­ži­ma iz vre­me­na pri­je nji­ho­vih na­pa­da. I tur­sko i austrij­sko car­stvo su ru­ši­li, pa gra­di­li po svom na­ho­đe­nju.(Na­sta­vi­će se)