PRE­VEO SA RU­SKOG I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Još pri­je od­la­ska Mar­ko­va iz Si­bi­ra i So­ko­lov je raz­mi­šljao o od­la­sku u ino­stran­stvo.
U dnev­ni­ku nje­go­ve že­ne pi­še: 9.maj 1918.go­di­ne: „ U po­sled­nje vri­je­me je Bor­ja po­stao uz­ne­mi­ren i ner­vo­zan. Stvar­no mu je lo­še. Ma­šta­mo da ide­mo u ino­stran­stvo, pi­ta­nje je ho­će li nam se že­lja is­pu­ni­ti. Bog će da­ti i hva­la mu“. Ta­da So­lo­vjev ni­je uspio da ode van gra­ni­ca ze­mlje. Ostao je u Si­bi­ru.
Či­tav svi­jet je znao šta se ta­da de­ša­va­lo u Si­bi­ru. Ta­mo su ru­ski ofi­ci­ri hra­bro i po­žr­tvo­va­no pro­li­va­li svo­ju krv za op­sta­nak i čast svo­je do­mo­vi­ne.
A So­lo­vjev?
U dnev­ni­ku nje­go­ve su­pru­ge pi­še: 13.av­gust 1918.go­di­ne: „ Sve ofi­ci­re od­vo­de, pa se bo­jim da i Bor­ju ne po­ve­du, a i on se pla­ši to­ga.
28.sep­tem­bar iste go­di­ne: „ Kad će Bor­ja već jed­nom do­ći, stra­šno sam se za­bri­nu­la za nje­ga. Ja­dan on, mno­go mu je te­ško... Mo­gu ga od­ve­sti da ra­tu­je, a on se bo­ji sve­ga to­ga“.
Ta­da je So­lo­vjev vo­dio ve­o­ma ču­dan ži­vot. On se kre­tao svu­da po slo­bod­noj bolj­še­vič­koj te­ri­to­ri­ji od Sim­bir­ska do Vla­di­vo­sto­ka, a po­ne­kad se za­dr­ža­vao i u To­bolj­sku.
De­ša­va­lo se da ne­ma nov­ca , ali kad ga je imao tro­šio ga je ne­mi­li­ce.
On je po­ju­rio u To­boljsk onog istog da­na kad su ca­re­va dje­ca pro­šla kroz Tju­men. Ta­mo je vi­dio Anu Ro­ma­no­vu i sa­znao od nje gdje se na­la­zi dio na­ki­ta car­ske po­ro­di­ce u tom gra­du, ko­ji su osta­vlje­ni ta­mo. Ka­sni­je je on pro­dao pri­ve­zak od bri­li­jan­ta mi­lje­ni­ci ata­ma­na Se­mjo­no­va za 50.000 ru­ba­lja.
Kad su voj­ne vla­sti iz­vr­ši­le pre­tres kod nje­ga u Vla­di­vo­sto­ku, na­šle su dva nov­ča­na če­ka is­pi­sa­na na en­gle­skom je­zi­ku. Ne­po­zna­to li­ce da­lo je na­log da Ru­sko-azij­ska ban­ka is­pla­ti po „ naj­bo­ljem kur­su“ , lič­no So­lo­vje­vu, 15.000 ru­ba­lja , kao i nje­go­voj že­ni 5.000 ru­ba­lja.
Ja sam pi­tao So­lo­vje­va ko mu je dao te če­ko­ve i za­što. On mi je re­kao da mu ih je dao ne­po­zna­ti čo­vjek , sa ko­jim se on sreo pr­vi put u vo­zu i on se zvao „Gans Van der Dur“.
Ima pe­ri­od ži­vo­ta So­lo­vje­va o ko­jem smo sa­zna­li vr­lo ma­lo.
Svje­dok Melj­nik iz­ja­vlju­je: „ Kra­jem sep­tem­bra 1918.go­di­ne ( po sta­rom ka­len­da­ru) NN ofi­cir je do­šao kod me­ne u To­boljsk, a u tom vre­me­nu se po­ja­vio i So­lo­vjev , ko­je­ga sam do ta­da vi­dio sa­mo jed­nom u pro­la­zu na ulu­ci. Ja sam za­mo­lio NN ofi­ci­ra da sa­zna zbog če­ga je So­lo­vjev ov­dje i za­što ni­je mo­bi­li­zo­van. Na pr­vo pi­ta­nje So­lo­vjev je od­go­vo­rio neo­d­re­đe­no, a za­tim re­kao da po­ku­ša­va da iz­bjeg­ne voj­nu slu­žbu, ta­ko što kri­je svo­je zva­nje ofi­ci­ra. Za­mo­lio sa NN ofi­ci­ra da ga u sto­pu pra­ti. Kroz dva ili tri da­na oba­vi­je­stio me je da je bio kod So­lo­vje­va u ho­tel­skoj so­bi i da su kod nje­ga bi­la tri ne­po­zna­ta čo­vje­ka. Tim ne­znan­ci­ma So­lo­vjev je pret­sta­vio NN ofi­ci­ra kao svog pri­ja­te­lja. Sum­njiv iz­gled tih lju­di i po­se­ban na­gla­sak u go­vo­ru kod jed­nog od njih na­tje­ra­li su NN ofi­ci­ra da bu­de opre­zan. Mno­go su pi­li, ali je NN ofi­cir bio od­mje­ren i pa­žlji­vo ih je slu­šao. Kad su bi­li u do­sta pri­pi­tom sta­nju, dok je NN ofi­cir raz­go­va­rao sa So­lo­vje­vim, čuo je ne­ka­kav ču­dan raz­go­vor me­đu onom tro­ji­com. Pri­ča­li su o ne­ka­kvoj pri­pre­mi i ne­ka­kvim pu­to­va­nji­ma, ali , pri­mi­je­tiv­ši da su skre­nu­li pa­žnju NN ofi­ci­ru na se­be, od­mah su pre­ki­nu­li raz­go­vor. Pred od­la­zak NN ofi­ci­ra , So­lo­vjev ga je po­sa­vje­to­vao da od­mah ot­pu­tu­je, jer je pri­lič­no opa­sno u To­bolj­sku. Kad sam pi­tao NN ofi­ci­ra u pri­su­stvu So­lo­vje­va da mi ob­ja­sni , za­što sma­tra­ju da je bo­ra­vak ov­dje opa­san, So­lo­vjev se pra­vio da o to­me ni­šta ne zna. Mi ni­je­smo obra­ti­li du­žnu pa­žnju na sve to, ali kroz pet-šest da­na u to­bolj­skom za­tvo­ru je, u ko­jem je bi­lo vi­še od 2000 cr­ve­no­ar­me­ja­ca i oko 30 cr­ve­nih ofi­ci­ra, buk­nuo usta­nak i za­ma­lo grad ni­je pao, jer je u gar­ni­zo­nu bi­lo sve­ga 120 ba­jo­ne­ta.
Slič­ni na­pa­di bolj­še­vi­ka su se de­si­li isto­vre­me­no i u dru­gim gra­do­vi­ma. Dan ili dva pri­je ustan­ka po­ruč­nik So­lo­vjev je ne­stao iz gra­da. Nje­go­vi pri­ja­te­lji, ko­ji su na osno­vu sa­ku­plje­nih in­for­ma­ci­ja ima­li ve­zu sa ne­ka­kvim šved­skim po­slan­stvom, ta­ko­đe su ne­sta­li. Tu gru­pi­cu su sa­či­nja­va­li Njem­ci ( sa­mo je­dan je bio Šve­đa­nin, ali ni­je znao šved­ski je­zik, već je go­vo­rio sa­mo nje­mač­ki).
Još pri­je do­la­ska So­lo­vje­va u To­boljsk, čuo sam od mno­gih lju­di da mu je sve­šte­nik Va­si­ljev, ko­ji je bio u za­va­di sa So­lo­vje­vim, pri­je­tio da će ga str­pa­ti u za­tvor, jer je nje­mač­ki špi­jun“.
(Na­sta­vi­će se)