PRE­VEO SA RU­SKOG I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Du­go i upor­no je So­lo­vjev skri­vao svo­je ofi­cir­sko zva­nje. Ali, da­lje se ni­je mo­glo kri­ti. Za to se sa­zna­lo 26. no­vem­bra 1918. go­di­ne u Har­bi­nu i to je on lič­no obje­lo­da­nio, a taj grad je bio uda­ljen ne­ko­li­ko hi­lja­da vr­sta od fron­ta. Pi­tao sam ga za­što to ni­je ura­dio u Om­sku. Od­go­vo­rio mi je da mu to ni­je­su do­zvo­lja­va­la „mo­nar­hi­stič­ka” ubje­đe­nja.
To­kom pre­tre­sa, kod So­lo­vje­va su pro­na­đe­ne če­ti­ri knji­ge. To je bio taj­ni iz­vje­štaj šta­ba Pri­a­mur­skog voj­nog okru­ga o mo­ći Ki­ne i Ja­pa­na. Iz­vje­šta­jem je do­bro osvi­je­tljen i po­li­tič­ki ži­vot u tim dr­ža­va­ma. U tim knji­ga­ma, ko­je su pro­na­đe­ne kod So­lo­vje­va, pra­vlje­ne su za­bi­lje­ške i pod­vla­če­na od­re­đe­na mje­sta olov­kom. To je ura­đe­no na mje­sti­ma gdje se go­vo­ri o od­no­si­ma Ki­ne i Nje­mač­ke.
U dnev­ni­ku So­lo­vje­va pro­na­šao sam taj isti znak ko­ji je ko­ri­sti­la ca­ri­ca.
So­lo­vjev mi je re­kao da je to in­dij­ski sim­bol, ko­ji ozna­ča­va vječ­nost. Da­lja ob­ja­šnje­nja je iz­bje­gao.
Mar­kov je bio otvo­re­ni­ji i dao je ova­kvu iz­ja­vu: „Sim­bo­lič­ki znak na­še or­ga­ni­za­ci­je je bio +. Ca­ri­ca ga je zna­la”.
To­kom isle­đi­va­nja, So­lo­vjev je po­ku­ša­vao da se pre­sta­vi kao obi­čan sta­nov­nik Si­bi­ra. Mar­kov je iz­ja­vio da je So­lo­vjev pri­je ra­ta ži­vio ne­ko vri­je­me u Ber­li­nu, a za­tim u In­di­ji, gdje se ob­u­ča­vao pod ru­ko­vod­stvom ne­ka­kvog na­stav­ni­ka iz te­o­lo­ške ško­le.
So­lo­vjev je u To­bolj­sku pre­dao ca­ri­ci 35.000 ru­ba­lja od Vi­ru­bo­ve. To je, na­rav­no, osta­vi­lo do­bar uti­sak, iza­zva­lo po­vje­re­nje i osje­ćaj dir­lji­ve za­hval­no­sti.
Či­ji je to bio no­vac sa ko­jim je ras­po­la­ga­la Vi­ru­bo­va?
Vje­ro­vat­no je mno­gi­ma po­zna­to ime ban­ka­ra i vla­sni­ka fa­bri­ke še­će­ra K.I. Ja­ro­šin­skog.
Po­ruč­nik Lo­gi­nov, pra­te­ći So­lo­vje­va, iz­ja­vlju­je da je Ja­ro­šin­ski bio nje­mač­ki špi­jun, da je to­kom ra­ta od Nje­ma­ca do­bi­jao ogrom­ni no­vac i sa njim, po di­rek­ti­va­ma ne­pri­ja­te­lja, vo­dio bor­bu sa Ru­si­jom, a taj no­vac je sti­zao i do Vi­ru­bo­ve u Si­bi­ru.
Kao su­di­ja, mo­ram da pri­znam da je ulo­ga Ja­ro­šin­skog za me­ne osta­la po­kri­ve­na ta­mom.
Osta­la mi je oba­ve­za da uka­žem na či­nje­ni­ce do ko­jih sam do­šao i ko­je su do­ka­za­ne.
Ca­ri­ca je do­bro po­zna­va­la Ja­ro­šin­skog. On je bio fi­nan­si­jer voj­ne am­bu­lan­te, ko­ja je no­si­la ime Ve­li­kih knje­gi­nja Ma­ri­je i Ana­sta­si­je Ni­ko­la­jev­ne, a u isto vri­je­me je bio i po­moć­nik ko­man­dan­ta ca­ri­či­nog bol­nič­kog vo­za. Tač­no je da je bio po­ve­zan sa Ras­pu­ti­no­vim pri­ja­te­lji­ma i sa Ma­na­se­vi­čem-Ma­nuj­lo­vim, kao i sa Vi­ru­bo­vom.
Kad sam ga sa­slu­ša­vao, Ja­ro­šin­ski je iz­ja­vio da je da­vao no­vac Vi­ru­bo­voj za car­sku po­ro­di­cu, dok je bi­la u To­bolj­sku, i da je u tu svr­hu po­tro­šio 175.000 ru­ba­lja. Ta­da je ka­te­go­rič­no po­ri­cao bi­lo ka­kvu po­ve­za­nost sa So­lo­vje­vim, čak je iz­ja­vio da ga i ne po­zna­je.
Me­đu­tim, So­lo­vjev je iz­ja­vio da je on bio za­po­slen kod Ja­ro­šin­skog i da mu je bio lič­ni se­kre­tar za po­klo­ne i na­gra­de.
U dnev­ni­ku nje­go­ve že­ne od 2. mar­ta 1918.go­di­ne či­ta­mo: „Evo, sad je Bor­ja oti­šao kod Je­ro­ški­na. Znam ko­li­ko je Je­ro­šin­ski dao nov­ca Bor­ji, ali on mi ne da od to­ga ni­šta. On raz­mi­šlja ova­ko: nje­gov no­vac je sa­mo nje­gov, a moj je ta­ko­đe nje­gov”.
Bi­lo ka­ko bi­lo, ulo­ga So­lo­vje­va je ja­sna. Car­ska po­ro­di­ca je bi­la stal­no pod nje­go­vom kon­tro­lom i one­mo­gu­ća­vao je sva­ki po­ku­šaj ru­skih do­bro­tvo­ra da im po­mog­ne.
Ko­me je to bi­lo u in­te­re­su?
U pro­lje­će 1918.go­di­ne ru­ski mo­nar­hi­sti su vo­di­li pre­go­vo­re sa Njem­ci­ma o svr­ga­va­nju bolj­še­vič­ke vla­sti.
Jed­na od ta­kvih lič­no­sti, član dr­žav­nog Sa­vje­ta, Gur­ko je iz­ja­vio: „U to­ku tih pre­go­vo­ra je bi­la skre­nu­ta pa­žnja Njem­ci­ma na opa­snost, ko­ja je pri­je­ti­la car­skoj po­ro­di­ci, ako mi po­kre­ne­mo ne­mi­re sa svo­jim sna­ga­ma. Njem­ci su nam na to od­go­vo­ri­li: „Mo­že­te bi­ti pot­pu­no mir­ni. Car­sku po­ro­di­cu mi ču­va­mo i ona je pod na­šim nad­zo­rom”. Ni­je­sam si­gu­ran da li tač­no ci­ti­ram nji­ho­ve ri­je­či, ali smi­sao tih ri­je­či je bio upra­vo ova­kav”.
Mo­gu da kon­sta­tu­jem sa si­gur­no­šću da je So­lo­vjev ra­dio za Njem­ce.
KRAJ