Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Ka­da je sul­tan Se­lim III za­da­vljen, po tur­skom obi­ča­ju, da­hi­je Agan­li­ja, Ku­čuk Ali­ja, Mu­la Ju­suf i Meh­med aga Fo­čić di­je­le Be­o­grad­ski pa­ša­luk na če­ti­ri zo­ne, vla­da­ju­ći ne­za­vi­sno od cen­tral­ne vla­sti. Zlo­či­ni nad na­ro­dom bi­li su ne­za­pam­će­ni...
Te­ror i vi­še­vje­kov­no rop­stvo ne­za­dr­ži­vo Sr­be do­vo­di do tran­sfor­mi­sa­nja i pre­o­bra­ža­ja, se­lja­ka i ora­ča u voj­ni­ke. Vi­đe­ni­ji lju­di su po­če­li da se do­go­va­ra­ju. Ko­nač­no je do­go­vo­ren ko­na­čan usta­nak, Ali, ne­ko je do­ja­vio da­hi­ja­ma, ko­je su iz­ve­le ne­za­pam­ćen te­ror po­znat kao „Se­ča kne­zo­va”. Bi­la je to po­sled­nja kap srp­skog str­plje­nja.
Srp­ski haj­du­ci pre­u­zi­ma­ju stvar u svo­je ru­ke. Vri­je­me za osve­tu i oslo­bo­đe­nje je sa­zre­lo. Ne­do­sta­jao je sa­mo vo­đa. Pr­vi srp­ski usta­nak je po mno­go če­mu bio re­vo­lu­ci­ja, a zna­mo da sva­ka re­vo­lu­ci­ja mo­ra ima­ti pred­vod­ni­ka. U ovom isto­rij­skom tre­nut­ku na­i­la­zi­mo na gran­di­o­znu fi­gu­ru, za mno­ge naj­ve­ću isto­rij­sku lič­nost Sr­bi­je. Đor­đe Pe­tro­vić, po ka­rak­te­ru, ali te­nu, pro­zvan Cr­ni, za Tur­ke Ka­ra­đor­đe, naj­vje­ro­vat­ni­je je bio po­ri­je­klom iz ču­ve­nog srp­skog ple­me­na Va­so­je­vi­ća.
Kroz do­sa­da­šnji tok do­ga­đa­ja pro­hu­ja­li su vje­ko­vi. Pra­te­ći isto­ri­ju gra­da Be­o­gra­da, na­ša pri­ča nas je do­ve­la na sam pre­laz iz 18. i 19. vi­je­ka. Isto­rij­ski po­da­ci nam go­vo­re da je Ka­ra­đor­đe u ra­noj mla­do­sti ubio Tur­či­na i da je, za­tim, na če­lu fa­mi­li­je kre­nuo u iz­bje­gli­štvo na te­ri­to­ri­ju Austri­je. Na ovom pu­to­va­nju Đor­đe je ubio svo­ga oca Pe­tra, ko­ji je ne­volj­no kre­nuo u iz­bje­gli­štvo, i ko­ji se u jed­nom tre­nut­ku od­lu­čio za po­vra­tak na po­ro­dič­no og­nji­šte. Oce­u­bi­stvo se de­si­lo u re­o­nu se­la Stoj­ni­ka.
Po­tom se Ka­ra­đor­đe pri­klju­ču­je srp­skim od­re­di­ma, zva­nim Fraj­ko­ra­či ko­ji su na stra­ni i za ra­čun Austri­je ra­to­va­li pro­tiv Tu­ra­ka… Za uslu­ge uči­nje­ne Austri­ji do­bi­ja pod­o­fi­cir­ski čin i Me­da­lju za hra­brost. Kao pri­pad­nik austrij­ske voj­ske pre­šao je sko­ro ci­je­lu Sr­bi­ju, upo­znao vi­đe­ni­je lju­de. Ti lju­di će bi­ti u nje­go­vom šta­bu za vri­je­me Pr­vog srp­skog ustan­ka.
U vri­je­me haj­du­ko­va­nja (pri­je ustan­ka) bio je ohol, pod pla­štom pra­ved­no­sti. Po­bio je mno­go su­na­rod­ni­ka, me­đu nji­ma i ro­đe­nog bra­ta, zbog raz­u­zda­nog ži­vo­ta i mal­tre­ti­ra­nja na­ro­da u nje­go­vom od­su­stvu. U ma­na­sti­ru Bla­go­ve­šte­nja tra­žio je oprost od ar­hi­man­dri­ta Gri­go­ri­ja Ra­doj­či­ća, i do­bi­ja ga. Ovo se de­si­lo 1796. go­di­ne na ma­na­stir­skoj sla­vi... Po­što je sko­ro sve po­zna­to iz nje­go­vog ži­vo­ta, pre­la­zi­mo na sle­de­će do­ga­đa­je.
Be­o­grad, po­sle slo­ma Pr­vog srp­skog ustan­ka, po­sta­je kr­va­vo stra­ti­šte. Sta­nov­ni­štvo je do­vo­đe­no u Ku­lu Ne­boj­ša oda­kle je iz­vo­đe­no na stra­ti­šte, a naj­vi­še kod ta­ko­zva­ne Stam­bol ka­pi­je... Za Mi­lo­ša Obre­no­vi­ća se ne zna šta je isti­na, a šta pre­da­nje i le­gen­da. Naj­kon­tro­verz­ni­ji vla­dar Sr­bi­je po­ma­lo pod­sje­ća na isto­ri­ju Be­o­gra­da. Zna­mo da se lju­di i gra­do­vi ne mo­gu po­re­di­ti, ali ne­ke se te­me ne mo­gu ba­na­li­zo­va­ti i de­val­vi­ra­ti. Ni Mi­lo­ša isto­ri­ča­ri još ni­je­su do­bro pro­tu­ma­či­li, ali po­što zva­nič­na isto­ri­ja ima o nje­mu kao ute­me­lji­va­ču kne­že­vi­ne Sr­bi­je, već po­zna­to mi­šlje­nje, pre­sko­či­će­mo i slo­vo o nje­mu, jer je, ipak, ovo felj­ton o Be­o­gra­du kao ba­sti­o­nu hri­šćan­stva...
Re­ći će­mo sa­mo da je Mi­loš iz­dej­stvo­vao, 1830. go­di­ne, sul­ta­nov akt o dje­li­mič­noj unu­tra­šnjoj sa­mo­u­pra­vi i slo­bod­noj ško­li, ta­ko­zva­ni „Ha­ti­še­rif”. Pri­zna­to mu je i na­sled­no kne­žev­sko do­sto­jan­stvo.
Ov­dje već mo­li­mo isto­ri­ju da ma­lo za­sta­ne, i kre­ne­mo u su­sret sle­de­ćim do­ga­đa­ji­ma. Ta­ko do­la­zi­mo do Ka­ra­đor­đe­vog naj­mla­đeg si­na Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, ko­ji je iza­bran za kne­za Sr­bi­je na sve­na­rod­noj skup­šti­ni odr­ža­noj na Vra­ča­ru 14. sep­tem­bra 1842. go­di­ne. Ubr­zo je do­šlo do pri­zna­va­nja kne­žev­ske ti­tu­le od stra­ne Ru­si­je i Tur­ske. Knez do­no­si „Ko­deks gra­đan­skog pra­va”, osni­va sta­ja­ću voj­sku, to­po­liv­ni­cu. Ob­na­vlja ško­le i bi­bli­o­te­ke. Kao na­sta­vak na­ci­o­nal­no­po­li­tič­kog po­kre­ta iz 1848. raz­vi­la se pal­fa­li­stič­ka ide­ja o ju­go­slo­ven­skoj kra­lja­vi­ni, ko­ja je pod­sta­kla svi­jest o oslo­bo­đe­nju svih ju­žno­slo­ven­skih kra­je­va od austrij­ske i tur­ske vla­sti. Zna­mo re­zul­ta­te ovog pro­gra­ma. Go­di­ne 1862. do­la­zi do in­ci­den­ta na Ču­kur če­smi iz­me­đu srp­skih dje­ča­ka i tur­skih ni­za­ma. Su­kob se za­vr­šio ta­ko što je je­dan od dje­ča­ka ubi­jen. Srp­ski žan­dar­mi su uhap­si­li ubi­ce, ko­ji­ma sti­že po­moć dru­gih tur­skih voj­ni­ka, što pre­ra­sta u že­stok okr­šaj ko­ji je tra­jao ci­je­lu noć. Glav­ni okr­šaj od­i­grao se na Ve­li­koj pi­ja­ci, i od­nio je ne­ko­li­ko ži­vo­ta. Sr­bi su na ju­riš za­u­ze­li Va­roš ka­pi­ju, a Sa­va i Stam­bol ka­pi­ju po­ru­ši­li. Na in­ter­ven­ci­ju stra­nih kon­zu­la, pri­je sve­ga bri­tan­skog, Lan­gvor­ta, us­po­sta­vlje­no je pri­mir­je ko­je su pot­pi­sa­li Ašir-pa­ša i mi­ni­star Ga­ra­ša­nin, kao i pred­stav­ni­ci stra­nih si­la. Srp­skim sna­ga­ma je ko­man­do­vao Ran­ko Alim­pić. Po­sle pot­pi­sa­nog pri­mir­ja, iz­gle­da­lo je da je stvar za­vr­še­na. Ali, 17. ju­na, Tur­ci su uju­tru po­če­li da bom­bar­du­ju Srp­sku va­roš, ru­še­ći tvr­đa­vu na Ka­le­meg­da­nu. (Na­sta­vi­će se)