PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Hor­vat sa mno­go de­ta­lja do­pu­nja­va svo­ja za­pa­ža­nja i ra­su­đi­va­nja. Na­vo­di, na pri­mjer, ka­ko na­rod­ni po­sla­ni­ci „No­vlja­nin Bo­go­slav Ma­žu­ra­nić i Bu­de Bu­di­sa­vlje­vić mla­đi ga­nu­ti se spre­ma­ju u ho­do­ča­šće na osve­će­no i po­sve­će­no Ko­so­vo”. A.G. Ma­toš ob­ja­vlju­je u Ob­zo­ru felj­ton „Pje­sma po­bjed­ni­ca”, re­mek-dje­lo u ko­jem ve­li­ča etos ju­nač­ke na­rod­ne pje­sme kao istin­skog auto­ra po­bje­de... Je­dan omla­di­nac je na­pi­sao: „Pri­je Ko­so­va ni­je­smo zna­li ko­li­ko ot­por­ne sna­ge u na­šem na­ro­du ima (...) Po­sli­je Ko­so­va dru­gi su pu­to­vi. Tre­nut­no je ne­sta­lo klo­nu­lo­sti i ma­lo­du­šno­sti, tih pro­du­ka­ta po­li­tič­kog si­ste­ma po­sled­njih de­ce­ni­ja”. Ni ne­dje­lju da­na po­sli­je srp­ske po­bje­de na Ku­ma­no­vu, pla­nu­li su puc­nji u Za­gre­bu na ba­na-ko­me­sa­ra Cu­va­ja. Mla­dić, stu­dent pra­va Stje­pan Pla­nin­šak, pu­cao je 30. ok­to­bra.
Beč­ka No­je Fra­je pre­se pre­ni­je­la je 23. ok­to­bra iz­ja­vu jed­nog po­sla­ni­ka Hr­vat­skog sa­bo­ra: „Na­ša mr­žnja pre­ma Tur­ci­ma po­ti­če još od na­šeg dje­tinj­stva”.
Mi­lo­rad Ek­me­čić je ana­li­zi­rao po­sle­di­ce bal­kan­skih ra­to­va na dru­štvo u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, pod­jed­na­ko u svim slo­je­vi­ma, te re­ak­ci­je vla­sti u svom dje­lu „Stva­ra­nje Ju­go­sla­vi­je”, ali i u po­seb­nim ra­do­vi­ma – član­ci­ma. On je uočio ka­ko je do­šlo do po­la­ri­za­ci­je i ka­ko je slu­žbe­ni pro­tur­ski stav Mo­nar­hi­je pri­do­bio do­bar dio mu­sli­man­skog sta­nov­ni­štva u nje­nu ko­rist. Ni­je sve jed­no­znač­no bi­lo ni u hr­vat­skom kor­pu­su. Jed­no kri­lo pra­va­ša ski­ci­ra­lo je Ve­li­ku Hr­vat­sku do Dri­ne. Nad­bi­skup Šta­dler pod­nio je Dvo­ru pe­ti­ci­ju o Ve­li­koj Hr­vat­skoj to­kom Svjet­skog ra­ta. Mla­đi isto­ri­ča­ri Igor De­spot i Mi­lan Gu­lić opi­si­va­li su pri­li­ke u Hr­vat­skoj i Dal­ma­ci­ji sa obi­ljem de­ta­lja ko­ji upot­pu­nju­ju ra­ni­je pri­ka­ze ras­po­lo­že­nja na tim pro­sto­ri­ma u to­ku bal­kan­skih ra­to­va.
Na­ve­di­mo sa­mo ne­ke pri­mje­re, ko­ji da­nas mo­žda ne bi bi­li ra­zu­mlji­vi, bar ne u ne­kim sre­di­na­ma. Već u pr­vih ne­ko­li­ko ne­dje­lja sa­mo u Za­gre­bu je za srp­ski Cr­ve­ni krst pri­ku­plje­no 100.000 Kr. „Mno­gi su se opro­ba­li u pa­te­tič­nom pje­sni­štvu i ve­li­ča­li ko­sov­ski mit i Kra­lje­vi­ća Mar­ka”.
De­spot pod­sje­ća na je­dan do­u­šnič­ki iz­vje­štaj iz ma­ja ili ju­na 1913, ko­ji je ob­ja­vio još isto­ri­čar Fer­do Ši­šić („Ka­ko su Hr­va­ti mi­sli­li u pr­voj po­lo­vi­ni 1913.g.”):
„Bal­kan­ski rat iza­zvao je u Hr­vat­skoj – ka­že se u iz­vje­šta­ju – ja­ča­nje srp­sko-hr­vat­skog na­ci­o­na­li­zma, ko­ji se – a na­ro­či­to kod omla­di­ne – pro­met­nu u ire­den­ti­zam. Sva­gdje se u jav­nom i pri­vat­nom ži­vo­tu od­luč­no is­ti­če da su Sr­bi i Hr­va­ti sa­mo je­dan na­rod i zbog to­ga da će gra­ni­ce ko­je da­nas odva­ja­ju Hr­vat­sku, Bo­snu, Her­ce­go­vi­nu, Dal­ma­ci­ju, Is­tru i Kranj­sku od srp­skih ze­ma­lja mo­ra­ti da ne­sta­nu. U Hr­vat­skoj ne­ma da­nas ni­jed­ne po­li­tič­ke par­ti­je ko­ja bi se usu­di­la da is­tak­ne pro­gram vje­ran di­na­sti­ji. Stran­ka pra­va, ko­ju je ne­koć vo­dio dr Fr­nak, a ko­ja bje­še ti­pič­na pred­stav­ni­ca an­ti­srp­ske po­li­ti­ke, ras­pa­la se. Po­sljed­nji osta­ci Star­če­vi­će­ve stran­ke, oku­plje­ni sa­da oko dr Mi­le Star­če­vi­ća, je­dva da ima­ju smje­lo­sti da kao okvir Hr­vat­stva is­tak­nu mo­nar­hi­ju... Kod omla­di­ne još je go­re. Omla­di­na Stran­ke pra­va ser­bo­fil­ska. Ni­tko vi­še ni­je odan di­na­sti­ji. Na dan pa­da Ska­dra is­ti­ca­ne su za­sta­ve, pa čak i grad­ski na­čel­nik Jan­ko Ho­ljac. Afe­ra je za­ta­ška­na. U po­sljed­nja 4 mje­se­ca bi­lo je ne­što pre­ko 200 ve­le­i­zdaj­nič­kih pro­ce­sa”.
Dal­ma­ci­ja, ko­ja je pred­nja­či­la u stva­ra­nju at­mos­fe­re ju­žno­slo­ven­ske so­li­dar­no­sti i bi­la pr­va po­kra­ji­na u ko­joj je uve­de­no van­red­no sta­nje, pre­pla­vlje­na je ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma u ko­ji­ma su u gra­do­vi­ma Du­brov­ni­ku, Spli­tu, Ši­be­ni­ku i Za­dru naj­ak­tiv­ni­je uče­stvo­va­li i gra­do­na­čel­ni­ci i na­rod­ni po­sla­ni­ci Dal­ma­tin­skog sa­bo­ra ili Ca­re­vin­skog vi­je­ća. Ta­ko je Ivan Kr­stelj, gra­do­na­čel­nik u Ši­be­ni­ku, iz­ja­vio da će do­ći do oslo­bo­đe­nja Dal­ma­ci­je „po­bjed­nič­kim slo­ven­skim bal­kan­skim ba­ju­ne­ti­ma”. U Spli­tu gra­do­na­čel­nik Vin­ko Ka­ta­li­nić, po­sli­je pa­da So­lu­na, za vri­je­me ma­ni­fe­sta­ci­ja 10. no­vem­bra iz­ja­vlju­je, pre­ma po­li­cij­skom iz­vje­šta­ju, „Ufa­mo se da će ti ju­na­ci oslo­bo­di­ti i nas”. Omla­di­na u Dal­ma­ci­ji po­če­la je 8. ma­ja 1913. iz­da­va­ti list „Uje­di­nje­nje”.
Isto­ri­čar Gu­lić na­vo­di da je u Ši­be­ni­ku, gra­du od 11.700 du­ša pre­ma po­pi­su iz 1910, iza­šlo na uli­ce 5.000 gra­đa­na da ma­ni­fe­stu­ju po­dr­šku bal­kan­skim sa­ve­zni­ci­ma. U Spli­tu je 10. no­vem­bra 1912, pre­ma po­li­cij­skim pro­cje­na­ma, iza­šlo oko 8.000 lju­di (grad je ta­da imao 21.249 sta­nov­ni­ka). Ma­ni­fe­stan­ti su na­pra­vi­li ba­klja­du, išlo se od tr­ga do tr­ga. U grad­skom cen­tru gra­do­na­čel­nik je eufo­rič­no go­vo­rio: „San na­ših sta­rih ob­i­sti­nio se. Po­lu­mje­sec to­ne is­pred Kr­sta, a naš se na­rod ob­ja­vlju­je za­pa­nje­noj Evro­pi. Za­mi­re i du­ga Vi­dov­dan­ska tu­žalj­ka, a mje­sto nje no­va pje­sma sla­ve i po­bje­de pro­la­ma se od Cr­nog do Ja­dran­skog mo­ra i po­di­že sr­ca mi­ljo­na no­vim ži­vo­tom, ko­ji za­hva­ća ci­je­lo Bal­kan­sko po­lu­o­str­vo, i nas u nje­mu. Vjer­ni sve­tim tra­di­ci­ja­ma ota­ca, mi Hr­va­ti s us­hi­tom po­zdra­vlja­mo glas na­šeg na­ro­da i us­kr­snju­ća. Bla­go­sli­vljuć žr­tve na­še ro­đe­ne bra­će Sr­ba i Bu­ga­ra i snji­ma sje­di­nje­nih Gr­ka, s po­uz­da­njem gle­da­mo u bu­duć­nost’’.
(NA­STA­VI­ĆE SE)