Pre­veo i pri­re­dio: Slav­ko K. Šće­pa­no­vić


Mo­žda bi bi­lo bo­lje da ov­dje go­vo­rim o pje­sni­ko­voj bi­o­gra­fi­ji. Ali ja sam slu­čaj­no po­tr­ča­la ma­lo na­pri­jed. U dru­goj po­lo­vi­ni tri­de­se­tih go­di­na, srp­ske vla­sti, sa tek osna­že­nim sko­ro­je­vi­ći­ma, na­ba­ci­le su na mje­sno sta­nov­ni­štvo ne­za­ko­ni­te na­me­te i po­re­ze, do­vo­de­ći ta­ko do si­ro­ma­štva sta­nov­ni­štvo, li­ša­va­ju­ći ga naj­o­bič­ni­je me­di­cin­ske po­mo­ći i za­šti­te, do­vo­de­ći ih do umi­ra­nja od si­fi­li­sa, tu­ber­ko­lo­ze, ili na bjek­stvo. I upra­vo ta­da, ne bez opa­sno­sti po auto­ra, po­ja­vi­la se po­e­ma „Do­šlja­ci“. U njoj je že­sto­ko pro­go­vo­ri­lo sa­o­o­sje­ća­nje vi­še pra­ved­no­sti, ko­je je tje­ra­lo či­ta­o­ca da, čak bo­lje ne­go svo­je mu­ke, osje­ti bol ra­na na­ne­se­nih lju­di­ma, da osje­ti nji­ho­ve pat­nje, nji­ho­ve na­de. Zo­go­vić se obra­ća sa­vje­sti svo­jih su­na­rod­ni­ka i sop­stve­noj sa­vje­sti. I tra­ži od nje i zah­ti­je­va od nje.
Zo­go­vić bes­kraj­no vo­li svoj na­rod. Ali u toj svo­joj lju­ba­vi on ne za­tva­ra oči pred onim što ne bi že­lio da vi­di. Jer, pri­je ne­u­vje­re­nost, ne­go pre­tje­ra­na uvje­re­nost, pri­je po­tre­ba za ne­pre­kid­nim sa­mo­u­vje­ra­va­njem, ne­go osje­ćaj čvr­stog tla pod no­ga­ma, mo­že pri­vo­lje­ti bi­lo ko­ga da se pla­ši po­du­dar­nog ne­za­do­volj­stva, že­lja za pro­mje­na­ma, čak ša­la.
Vo­le­ći, Zo­go­vić je že­lio da vi­di naj­ra­zum­ni­je i naj­bla­go­dar­ni­je po­stup­ke i na­mje­re su­na­rod­ni­ka. Vje­ru­ju­ći u čo­vje­ka i u nje­go­ve ne­is­cr­plje­ne mo­guć­no­sti, on vi­di plo­do­tvor­nost osje­ća­nja, nji­ho­vu ži­vot­nost sa­mo u iz­bje­ga­va­nju bi­lo ka­kvih hva­li­sa­nja uza­jam­nih po­tre­ba. Ta­kav je ka­rak­ter Zo­go­vi­će­vog pa­tri­o­ti­zma – hra­bar, bes­kom­pro­mi­san.
I još ne­ko­li­ko ri­je­či o ne­če­mu što mi se či­ni naj­va­žni­je u pjsni­ku. U na­šem vre­me­nu, ni­je su­vi­šno pod­sje­ti­ti se­be, i ne sa­mo se­be, da ni­je­su sa­mo ne­do­sta­tak sop­stve­ne per­spek­ti­ve, sop­stve­ne gla­di, ni sop­stve­ne ne­za­po­sle­no­sti, ni sop­stve­no na­ci­o­nal­no ugnje­ta­va­nje, pod­sta­kli ne­ka­da en­gle­skog lor­da Baj­ro­na da se pri­dru­ži bor­bi grč­kog na­ro­da, ni Po­lja­ka Dom­brov­skog na ba­ri­ka­da­ma Pa­ri­ske ko­mu­ne, ni sto­ti­ne Fran­cu­za, Ru­sa, Ame­ri­ka­na­ca i Ma­đa­ra na po­moć Ma­dri­du ko­ji je ra­to­vao.Ta­kvih pri­mje­ra ni­je ma­lo u isto­ri­ji svi­je­ta, pa ni u na­šoj pro­šlo­sti. Ne bi bi­lo lo­še da se svi mi sje­ća­mo onih či­ju je sa­mo­po­žr­tvo­va­nost po­kre­tao osje­ćaj pra­ved­no­sti. Eto ta sklo­nost da se tu­đa ne­sre­ća osje­ća kao svo­ja, sklo­nost da se pri­hva­ti tu­đi ži­vot­ni za­da­tak, iza­zvan tom ne­sre­ćom, kao svoj. Mo­žda bi bi­lo pre­ci­zni­je da se ka­že ne „kao svo­ju“ ne­go svo­jom ne­sre­ćom i svo­jim ži­vot­nim za­dat­kom. U pri­ča­nju star­ca Ali-Bi­na­ka, od li­ka do li­ka, od sli­ke do sli­ke, on nas upo­zna­je sa „svo­jim“ osje­ća­njem pje­sni­ka Cr­no­gor­ca. I nje­mu sa­mom je bol­no. To je i nje­go­va sop­stve­na ne­vo­lja, sop­stve­na ži­vot­na sud­bi­na, nje­go­vo sop­stve­no stra­da­nje.
Ta­kav je ka­rak­ter Zo­go­vi­će­vog in­ter­na­ci­o­na­li­zma.
U neo­bja­vlje­noj „Auto­bi­o­gra­fi­ji” pje­snik da­lje pri­ča: „Kad sam za­vr­šio gim­na­zi­ju i po­lo­žio ma­tur­ski is­pit, otac je že­lio da me upi­še u voj­nu aka­de­mi­ju. On ni­je vi­še mo­gao da me iz­dr­ža­va. Osim to­ga, on je sma­trao da je ofi­cir­ska uni­for­ma ukras za čo­vje­ka. Kum mo­ga oca bio je se­o­ski uči­telj. U pra­znič­ne da­ne on je obič­no obla­čio uni­for­mu re­zer­vnog po­ruč­ni­ka. Od to­ga se za­če­la že­lja mo­ga oca. Pa ipak, mo­ja ve­za­nost za knji­žev­nost i sklo­nost bun­tov­ni­ka, uči­ni­le su da sam od­bio očev za­htjev i na svoj ri­zik po­šao da stu­di­ram knji­žev­nost. Upi­sao sam se na Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet u Sko­plju. Ra­ču­nao sam da će ži­vot stu­den­ta bez sred­sta­va u Sko­plju bi­ti jef­ti­ni­ji i pod­no­šlji­vi­ji ne­go u dru­gim mje­sti­ma. Po­red to­ga, mo­ja uči­te­lji­ca me je pre­po­ru­či­la jed­nom ta­mo­šnjem do­cen­tu. Bu­du­ći da sam se upi­sao na od­sjek za srp­ski je­zik i da sam bio uspje­šno po­lo­žio ma­tur­ski is­pit, do­cent je obe­ćao da će mi iz­dej­stvo­va­ti sti­pen­di­ju. U to vri­je­me sti­pen­di­je su da­va­li sa­mo stu­den­ti­ma upi­sa­nim na me­đu mla­di­ma ne­po­pu­lar­ni od­sjek za sla­vi­sti­ku”.
Uni­ver­zi­tet u Sko­plju, no­vi kra­je­vi, no­vi lju­di. Uti­sci ma­di­ća tre­ba­lo je da se zna­čaj­no raz­li­ku­ju od onih ko­je je imao u Pe­ći. Pa ipak, sve što je on vi­dio u rod­nim kra­je­vi­ma po­tvr­đu­je se i ov­dje, u Ma­ke­do­ni­ji, ko­ju cen­tral­ne srp­ske vla­sti ne zo­vu ni­ka­ko dru­ga­či­je ne­go „Ma­la Sr­bi­ja“, ma­da u Sko­plju lju­di go­vo­re dru­gim je­zi­kom i osje­ća­ju se dru­gom na­ci­jom. Ono što ov­dje vi­di, do­ži­vlja­va i pre­ži­vlja­va po­sta­je sa­da iz­vor mr­žnje pre­ma dvje­ma ne­prav­da­ma: na­ci­o­nal­noj i so­ci­jal­noj. Od ta­da su one uvi­jek pri­sut­ne u nje­go­vim za­pa­ža­nji­ma, ma gdje bio i bi­lo či­me da se ba­vio. Ra­ste u nje­mu i po­sta­je svje­sna krv­na ve­za sa oni­ma ko­ji naj­vi­še pa­te od tih ne­prav­di, sa se­lja­ci­ma i rad­ni­ci­ma, ko­ji u Ma­ke­do­ni­ji, kao i svu­gdje, te­ško ži­ve. Ta hra­bra, a mo­žda i cr­no­gor­ska pri­snost ustru­ča­va se da se di­rekt­no is­po­lji, ali ona su­ge­ri­še pje­sni­ku ko­me je to is­pla­ti­vo da kva­ri na­ro­du ži­vot. To pre­pli­je­ta­nje to­ple lju­ba­vi i stvo­re­ne u nje­mu ja­ke mr­žnje, ko­ja opre­zno šti­ti omi­lje­no, do­da­je mo­ral­nom li­ku pje­sni­ka po­seb­ne ka­rak­ter­ne cr­te: ener­gi­ju, oštro­um­nost, pre­ci­znu usmje­re­nost ci­lju, i, ako mo­že­mo ta­ko da ka­že­mo, kraj­nje vi­so­ko va­tre­no re­a­go­va­nje pje­sni­ka na tra­ge­di­ju, na ra­dost, na sve če­mu on da­je pred­nost, ili što pot­pu­no od­ri­če.(Na­sta­vi­će se)