PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


La­đe sa cr­no­gor­skim do­bro­volj­ci­ma ma­sov­no su do­če­ki­va­ne u svim dal­ma­tin­skim mje­sti­ma gdje su pri­sta­ja­le. Is­pra­ćaj Cr­no­go­ra­ca iz Ko­to­ra i dru­gih mje­sta ta­ko­đe je bio ve­li­čan­stven. U Du­brov­ni­ku, gra­du od 8.183 sta­nov­ni­ka, na is­pra­ća­ju i ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma oku­pi­lo se oko 3.000 lju­di. Lje­ka­ri i me­di­cin­ske se­stre od­la­zi­li su iz Du­brov­ni­ka na Ce­ti­nje. Pro­sla­vljao se pad Ska­dra i de­mon­stri­ra­lo pro­tiv austro­u­gar­ske po­li­ti­ke od­u­zi­ma­nja Ska­dra Cr­noj Go­ri. To je vi­đe­no kao an­ti­dr­žav­na ak­tiv­nost, pa su usli­je­di­la hap­še­nja, za­bra­ne oku­plja­nja i na kra­ju je uve­de­no van­red­no sta­nje.
Lu­jo Ba­ko­tić se sje­ćao ka­ko je u dal­ma­tin­skim lu­ka­ma ma­sov­no i sa pi­je­te­tom bio do­če­ki­van brod ko­ji je iz Lje­ša no­sio po­smrt­ne ostat­ke ge­ne­ral­štab­nog ma­jo­ra Ra­di­vo­ja Fi­li­po­vi­ća. U Spli­tu su dr­ža­ni go­vo­ri, a na kov­čeg je po­lo­žen vi­je­nac sa nat­pi­som „Bra­tu Sr­bi­nu – Spljet­ski Hr­va­ti”. Bi­li su pri­sut­ni dr Jo­sip Smo­dla­ka, dr An­te Trum­bić, Du­jam Mi­ka­čić, dr Fra­njo Per­van, dr Ivo Tar­ta­lja i Emil Pe­ri­šić. Od to­ga da­na „žan­dar­mi ni­je­su vi­še pu­šta­li na­rod na oba­lu kad su ima­le da sti­žu la­đe s ju­ga”.
Ka­da su ob­ja­vi­li ras­pu­šta­nje le­gal­nih vla­sti u Spli­tu i Ši­be­ni­ku, 16. no­vem­bra 1912, austro­u­gar­ski or­ga­ni da­li su sle­de­će obra­zlo­že­nje: „U po­sled­nje vri­je­me uče­sta­le su u ovoj po­kra­ji­ni ma­ni­fe­sta­ci­je, ko­jim se htje­lo da da­de iz­ra­za odu­še­vlje­nja za bo­re­će se bal­kan­ske dr­ža­ve. Te ma­ni­fe­sta­ci­je, ko­ji­ma se u se­bi ne bi ima­lo šta da pri­go­vo­ri u ko­li­ko bi se bi­le dr­ža­le u gra­ni­ca­ma pro­stih is­ka­za sim­pa­ti­je, da­le su ipak po­vo­da do­ga­đa­ji­ma, pro­ti ko­ji­ma dr­žav­na vlast, u za­šti­tu naj­vi­ših dr­žav­nih in­te­re­sa, mo­ra ener­gič­no da usta­ne”. Bio je to ko­di­ra­ni go­vor ko­ji je pri­kri­vao po­vi­ke pro­tiv Austro­u­gar­ske i jav­no is­ka­zi­va­nje na­de da će usko­ro slo­bo­da sti­ći i u te kra­je­ve.
U Du­brov­ni­ku, kao i ši­rom Dal­ma­ci­je i Hr­vat­ske, odr­ža­va­ni su pro­ce­si pro­tiv ma­ni­fe­sta­na­ta, pre­te­žno omla­di­na­ca. Zbog pro­sla­vlja­nja pa­da Je­dre­na 28. mar­ta u Du­brov­ni­ku i kli­ca­nja bal­kan­skim dr­ža­va­ma i vla­da­ri­ma te nji­ho­vom oruž­ju, uhap­še­no je 14 omla­di­na­ca. I u Spli­tu se sla­vio pad Je­dre­na. Kli­ca­lo se Bal­kan­skom sa­ve­zu i kra­lju Pe­tru, kli­ca­lo se „cr­no­gor­skom Ska­dru”, uz­vi­ki­va­lo „Ži­vi­la ju­go­sla­ven­ska mi­sao”. I tu je po­li­ci­ja raz­bi­la skup i uhap­si­la vi­še ma­ni­fe­sta­na­ta.
Da­na­šnji sa­vre­me­nik, ako se pri­hva­te tvrd­nje ono­vre­me­ne austro­u­gar­ske pro­pa­gan­de da je sve do­šlo iz Sr­bi­je i da je plod nje­ne pro­pa­gan­de i kon­spi­ra­ci­je, mo­že sa­mo u ču­du da se upi­ta ka­ko je srp­ska pro­pa­gan­da bi­la to­li­ko sve­moć­na da to­li­ko ovla­da lju­di­ma, ka­ko ih je ubi­je­di­la da su krv iste kr­vi i kad ni­je­su pra­vo­slav­ne vje­re i da bi im bi­lo bo­lje sje­di­nje­ni­ma u za­jed­nič­ku ju­žno­slo­ven­sku dr­ža­vu, iz­van okri­lja Austri­je i Ma­đar­ske.
Iz­bi­ja­nje su­ko­ba iz­me­đu bal­kan­skih sa­ve­zni­ka i na­pad Bu­gar­ske na Sr­bi­ju iza­zva­lo je dje­li­mič­no sti­ša­va­nje emo­ci­ja i eufo­ri­je. Me­đu­tim, po­sli­je slo­ma Bu­gar­ske pro­srp­ski stav je po­no­vo ja­čao, a Bu­gar­ska se op­tu­ži­va­la, ne baš bi­ra­nim ri­je­či­ma, za iz­da­ju i „pod­mu­kli na­pad’”. Pi­sa­na su otvo­re­na pi­sma bu­gar­skom pre­mi­je­ru. Ipak, u tom pe­ri­o­du austro­u­gar­skim vla­sti­ma je uspje­lo da pri­do­bi­ju po­je­di­ne po­li­ti­ča­re za svo­ja gle­di­šta. U Dal­ma­ci­ji se de­fi­ni­tiv­no ci­je­pa­ju pra­va­ši. Dok su sta­ri­ji i zre­li­ji po­li­ti­ča­ri nu­di­li al­ter­na­ti­ve, omla­di­na je osta­la na svom kur­su. Na­pa­da­la se po­li­ti­ka „opor­tu­ni­te­ta” Hr­vat­sko-srp­ske ko­a­li­ci­je, ko­ja će do­bi­ti de­cem­bar­ske iz­bo­re 1913. u Ban­skoj Hr­vat­skoj i Sla­vo­ni­ji.
Eufo­ri­ja omla­di­ne i sta­nov­ni­štva iza­zva­na po­bje­da­ma u bal­kan­skim ra­to­vi­ma te sje­ća­nje na 1908. i 1909, ras­pa­li­li su na­da­nja u sko­ro oslo­bo­đe­nje. Isto­ri­ja Mla­de Bo­sne bi­la je autoh­to­ni po­kret, kao i sprem­nost nje­nih čla­no­va na žr­tvo­va­nje. U nje­nom kri­lu ro­đe­na je ide­ja za aten­tat ka­kav se ra­ni­je pri­pre­mao na ca­ra i dru­ge ve­li­ko­do­stoj­ni­ke. Oni ko­ji su u tre­nut­ku ra­đa­nja ide­je za ta­kav čin bi­li van Sa­ra­je­va (Prin­cip i Ča­bri­no­vić) po­zva­ni su da se pri­dru­že. Pre­ma ri­je­či­ma Bog­da­na Jev­ti­ća, čla­na or­ga­ni­za­ci­je, „on (aten­tat-prim. M.B.) ni­je iz­liv jed­nog tre­nut­ka, ne­go dje­lo du­go spre­ma­no, dje­lo ko­je je pri­pra­vljao cio je­dan na­ra­štaj, ri­je­šen da se za svo­ja ljud­ska i na­ci­o­nal­na pra­va bo­ri na ži­vot i smrt sa ne­pri­ja­te­ljem”. Po­tre­ba Sr­bi­je za pre­da­hom i opo­rav­kom te du­gim pe­ri­o­dom mi­ra ni­je se shva­ta­la. (...)
Srp­ski or­ga­ni pra­vil­no su ci­je­ni­li ili na­slu­ći­va­li da Austro­u­gar­ska ima da­le­ko­se­žne pla­no­ve za pre­kom­po­no­va­nje Bal­ka­na, pod­re­đi­va­nje Sr­bi­je, a to­kom bal­kan­skih ra­to­va i na­mje­ru da zgod­nim po­vo­dom iz­vr­ši voj­nu in­ter­ven­ci­ju i odu­zme Sr­bi­ji do­ta­da­šnja po­stig­nu­ća. U skla­du sa tim pro­cje­na­ma bio je sa­o­bra­žen rat­ni plan, ko­ji je Ibar­skoj voj­sci ge­ne­ra­la Živ­ko­vi­ća na­mi­je­nio za­štit­nu funk­ci­ju za slu­čaj austro­u­gar­ske in­ter­ven­ci­je dok god bu­du te­kle glav­ne ope­ra­ci­je. Oba­vje­štaj­no odje­lje­nje srp­skog Ge­ne­ral­šta­ba pri­mi­lo je u je­sen 1912. go­di­ne od ita­li­jan­skog glav­nog ge­ne­ral­šta­ba, a pre­ko pu­kov­ni­ka Ne­gri­ja, tač­ne po­dat­ke o austro­u­gar­skom pla­nu pre­ma Sr­bi­ji. Ita­li­ja, ko­ja je bi­la sa­ve­zni­ca Austro­u­gar­ske, is­ku­si­la je nje­no pri­je­te­će dr­ža­nje to­kom ita­li­jan­sko-tur­skog ra­ta 1911–1912. go­di­ne. Slič­ne su bi­le i „pro­cje­ne” ge­ne­ra­la Fi­če­va.(NA­STA­VI­ĆE SE)