Pre­veo i pri­re­dio: Slav­ko K. Šće­pa­no­vić


Dva­de­set­če­tvo­ro­go­di­šnji pje­snik 1931. go­di­ne pi­še niz osvr­ta „Bi­je­li dom” ( „Sli­ke se­la”). Po stro­gom na­lo­gu vla­sti, da svi vi­de, okre­če­ne ku­će i ogra­de Me­to­hi­je i mrač­ni me­mlji­vi, pro­sjač­ki ži­vot unu­tar nji­ho­vih zi­do­va. Taj kon­trast je u Zo­go­vi­će­vim osvr­ti­ma pred­sta­vljen ta­ko uvjer­lji­vo, da su oni bi­li vi­so­ko „oci­je­nje­ni” i od stra­ne kra­ljev­ske cen­zu­re. A ka­sni­je je za­bra­nje­no nji­ho­vo štam­pa­nje. A već do­sta ka­sni­je, pe­de­se­tih go­di­na, su­mi­ra­no je sve pre­ži­vlje­no. Zo­go­vić ka­že: ...Jer me­ni su pr­vi, pret­hod­ni kri­ti­ča­ri, pr­vi ži­ri bi­li po­li­caj­ci- lo­ve­ći šta će go­ni­ti. Me­ne su nad sva­kim sti­hom vre­ba­li žan­da­ri ili žbi­ri. Kao da po­sta­vljam po tra­gu bik­ford fi­tilj. Fi­tilj šta­pi­na bi­li su sti­ho­vi o li­ce­mjer­ju vjer­ni­ka. Eks­plo­ziv­nu sna­gu po­sje­do­va­li su sti­ho­vi o otu­đe­no­sti rad­nih lju­di, o me­đa­ma ko­je pje­snik osje­ća kao ra­ne od no­ža na ti­je­lu na­ro­da, na svom ti­je­lu, o si­ću­šnim par­ce­la­ma, o stra­hu da ne iz­gu­be po­sled­nji osta­tak ze­mlje, ka­ko su te tu­žne par­ce­le od­vaj­ka­da iz­dr­ža­va­li svo­je vla­sni­ke, pri­mo­ra­va­le sva­ko­ga „da se ne gu­ra gdje mu ni­je mje­sto”, po­ste­pe­no od­vi­ka­va­li čo­vje­ka od za­jed­nič­ke bor­be za pra­vo na do­stoj­ni ži­vot. „Šta­pi­nov fi­tilj”. Eks­plo­ziv­ni su bi­li i Zo­go­vi­će­vi sti­ho­vi o sa­moj pri­ro­di Cr­ne Go­re, o si­je­dom pa­tri­jar­hu na nje­nom vr­hu – Lov­će­nu, o Ja­dra­nu:
Mo­re se Lov­će­nu žar­ko osmi­ja­va:
Pred ka­me­nom ku­lom po
pu­či­ni go­re
Zra­kast ba­klje.
I go­re
I plo­ve spla­vo­vi sta­kla, oto­ci, po­to­ci!
A Lov­ćen je mra­čan
u obla­ku gnje­va nje­go­vu dje­cu,
nje­go­ve si­no­ve
niz mo­re vo­de
ro­bljem u lo­go­re.

Eks­plo­ziv­ni su po­sta­ja­li mno­gi Zo­go­vi­će­vi sti­ho­vi, čak i oni u ko­ji­ma se go­vo­ri­lo jed­no­stav­no o dr­ve­tu, o vje­tru, o sun­cu, o ki­ši, o uli­ca­ma gra­da. U to­ku mno­go go­di­na po­li­cij­ska cen­zu­ra je na njih po­sta­vlja­la svo­ju te­šku ša­pu.
Ali ri­je­či, iz­go­vo­re­ne, ili za­pi­sa­ne, kao te­ku­ća vo­da u ri­je­ka­ma, po­to­ci­ma i pro­to­ci­ma, još ve­ćom sna­gom is­pi­ra­ju pu­ko­ti­ne i na­pr­sli­ne u zi­do­vi­ma za­bra­na, tra­že pro­plan­ke i či­sti­ne, pro­di­ru, cu­re, pro­bi­ja­ju se, kru­že, pa ipak na­la­ze svoj put.
Tih go­di­na, za­jed­no sa jed­nim od stva­ra­la­ca me­ke­don­ske knji­žev­no­sti, pje­sni­kom Ko­čom Ra­ci­nom, Zo­go­vić po­či­nje po­taj­no da or­ga­ni­zu­je knji­žev­ne ve­če­ri za mla­de u Sko­plju i dru­gim gra­do­vi­ma i gra­di­ći­ma. Upr­kos žan­darm­skim za­bra­na­ma, Zo­go­vić i Ra­cin sa tri­bi­na či­ta­ju bun­tov­nič­ke sti­ho­ve i pri­če, čak i dje­la so­vjet­skih pi­sa­ca. Glav­ne uče­sni­ke tih ve­če­ri, naj­če­šće od­mah na­kon za­vr­še­nog či­ta­nja, je­dva im do­zvo­lja­va­ju­ći da za­vr­še či­ta­nje, od­vla­če u po­li­cij­ske sta­ni­ce. Ali, zar se ta­kvi mo­gu za­u­sta­vii! Pro­mi­šlje­no, ve­se­lo, sna­la­žlji­vo, oni dje­lu­ju po­no­vo, i po­no­vo, iz­bje­ga­va­ju­ći i naj­stro­ži­je za­bra­ne. Mno­go na­po­ra je tre­ba­lo mla­dom pje­sni­ku da, po za­vr­šet­ku uni­ver­zi­te­ta, do­bi­je po­sao. Naj­pri­je su mu da­li da pre­da­je u gim­na­zi­ji u sa­mom Sko­plju. Po­tom su ga pre­mje­sti­li u gra­dić Za­je­čar. Ali po­li­ci­ja, obez­bje­đe­nje i or­ga­ni dr­žav­ne upra­ve, ni­je­su ga osta­vlja­li na mi­ru. Oni su se bo­ja­li Zo­go­vi­ća, i po­sti­gli su svoj cilj: Zo­go­vić je opa­san i tre­ba ga uklo­ni­ti! O to­me se go­vo­ri u pje­smi „Sti­ho­vi mo­jim uče­ni­ci­ma.”
Zo­go­vić se 1935. go­di­ne pre­se­lio u pre­sto­ni­cu, u Be­o­grad. Ta­mo su ga već po­zna­va­li kao pje­sni­ka – bun­tov­ni­ka, pro­za­i­stu, pu­bli­ci­stu i kri­ti­ča­ra. On pi­še član­ke, pam­fle­te , pri­če, re­por­ta­že, re­cen­zi­je... Ali glav­ni su sti­ho­vi ko­ji­ma je uspio da se uko­ri­je­ni i u li­sto­vi­ma i u ča­so­pi­si­ma, pa i ne­po­sred­no u uz­bu­đe­nim sr­ci­ma mla­dih lju­di, na stu­dent­skim i dru­gim sku­po­vi­ma. Sti­ho­ve, ko­ji su se u ru­ko­pi­su ras­pro­stra­nji­va­li po ze­mlji, či­ta­li su i uči­li na­pa­met mla­di­ći i dje­voj­ke.
Re­žim u pred­rat­noj Ju­go­sla­vi­ji bio je je­dan od naj­sto­ži­jih u Evro­pi. Na­ro­či­to po­sli­je 6. ja­nu­a­ra1929. go­di­ne, ka­da je kralj Alek­san­dar uveo voj­no-fa­ši­stič­ku dik­ta­tu­ru. Dok ne­dav­no for­mi­ra­na Kra­lje­vi­na Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca još ni­je uspje­la da za­ži­vi je­din­stve­nim kr­vo­to­kom u či­ta­voj svo­joj ra­zno­vr­sno­sti, bi­la je bu­kval­no za­mr­znu­ta gru­bim po­li­cij­skim te­ro­rom. Bo­sna, Her­ce­go­vi­na, Ma­ke­do­ni­ja, Slo­ve­ni­ja, Ko­so­vo i Me­to­hi­ja vje­ko­vi­ma su ži­vo­ta­ri­li pod tur­skom či­zmom. Hr­vat­ska i Slo­ve­ni­ja su još od­ne­dav­no bi­le pri­nu­đe­ne da se mi­re sa sud­bi­nom osi­ro­ma­še­nih pro­vin­ci­ja Austr­o­u­gar­ske mo­nar­hi­je i Ita­li­je. Sr­bi­ja se oslo­bo­di­la ne­što ra­ni­je, ali u ve­li­kim i ma­lim bit­ka­ma za na­ci­o­nal­nu ne­za­vi­snost, za uje­di­nje­nje sa brat­skim ju­žno­slo­ven­skim na­ro­di­ma, ona se još ni­je iš­ču­pa­la iz svo­je pa­tri­ja­hal­no­sti, još ni­je stvo­ri­la in­du­stri­ju, ni­ti ma­kar ka­kve uslo­ve ne­za­vi­sne sop­stve­ne eko­no­mi­je. Sa­da svi ti kra­je­vi sa mno­štvom svo­jih po­re­da­ka, pod okri­ljem Sr­bi­je, kao ni ra­ni­je, ni­je­su mo­gli obez­bi­je­di­ti svo­jim si­ro­ma­šnim rad­ni­ci­ma i se­lja­ci­ma ma­kar bi­lo ka­kvo pod­no­šlji­vo bi­ti­sa­nje, ma­kar ka­kvo ko­ri­šće­nje svo­je ener­gi­je. De­se­ti­ne hi­lja­da si­ro­ma­ha od­la­zi­li su u Evro­pu, i u da­le­ku Ame­ri­ku, na naj­cr­nje i naj­te­že po­slo­ve. U to vri­je­me ri­jet­ki su bi­li pi­sci i dru­štve­ni ak­ti­vi­sti ko­ji su mo­gli mir­no po­sma­tra­ti ta­kav bez­iz­la­zni po­ložj i ži­vot na­ro­da, i ri­jet­ki od njih su uspi­je­va­li da iz­bjeg­nu po­li­cij­ska uho­đe­nja.
Vi­še pu­ta su hap­si­li i Zo­go­vi­ća. Rat­no kr­šte­nje je do­ži­vio još u Sko­plju. Po­tom su usli­je­di­la mu­če­nja Be­o­gra­da i Za­gre­ba. Po­vo­da za to Zo­go­vić je da­vao po­li­ci­ji isu­vi­še. On je po­stao ko­mu­ni­sta, uče­stvo­vao je u ile­gal­nom ra­du, ure­đi­vao je knji­žev­no – umjet­nič­ke ča­so­pi­se „Na­ša stvar­nost”, i „Umet­nost i kri­ti­ka”, ko­ji su oku­plja­li oko se­be re­vo­lu­ci­o­nar­nu in­te­li­gen­ci­ju i rad­nič­ku omla­di­nu. On je po­čeo iz­da­va­ti ča­so­pis za mla­de „1936”, ko­ji je cen­zu­ra za­bra­ni­la po­sli­je pr­vog bro­ja. Cen­zu­ra je za­bra­nji­va­la iz­da­nje za iz­da­njem u ko­ji­ma je tre­ba­lo da se po­ja­ve Zo­go­vi­će­vi sti­ho­vi ili član­ci. On je, me­đu­tim, ko­ri­stio i dru­gu mo­guć­nost na sku­po­vi­ma, sa sti­ho­vi­ma či­ji na­slo­vi sa­mi za se­be go­vo­re: „Me­so Hi­tle­ru”, „U Ze­mlji gdje za sti­ho­ve ka­žnja­va­ju”.
(Na­sta­vi­će se)