Pre­veo i pri­re­dio: Slav­ko K. Šće­pa­no­vić


Vla­da je po­če­la da se ula­gu­je fa­ši­stič­koj Nje­mač­koj, a Zo­go­vić je istu­pao sa sa­ti­rič­nim sti­ho­vi­ma „Svje­ži vi­jen­ci na voj­nič­kim gro­bo­vi­ma“, ko­ji su zvu­ča­li sa pri­mje­som sar­ka­zma:

U me­kom ma­ke­don­skom mu­lju le­gli su nje­mač­ke voj­ni­ke
(ko­me je manj­ka­la gla­va to­me su do­da­li ka­ci­gu)
Ju­tro. Svje­že mo­gi­le di­me. Kr­sto­vi ra­ši­ri­li ru­ke,
po­ku­pi­še nas, nje­mač­ke voj­ni­ke, me­so na lje­sa­ma,
Ta re­da mo­ra da bu­de!
A mi smo, na ži­ca­ma, na pu­sta­ra­ma, u lo­kva­ma
bi­li za­bo­ra­vi­li na red, po­sta­li kr­va­vo kr­do.
I sad smo opet lju­di.Tu je stroj, tu je grob do gro­ba,
tu je krst do kr­sta, Grob – raz­mak, krst kr­stu raz­mak,
ši­ri dr­ve­ne ru­ke.
– Mir­no!

U sva­koj stro­fi iz tog vre­me­na osje­ća se ka­ko se sr­ce mla­dog pje­sni­ka ob­li­va kr­vlju zbog sud­bi­ne re­pu­bli­ka­na­ca Špa­ni­je. Zo­go­vić na­la­zi svo­je sr­dač­ne ri­je­či ka­da pi­še o tom ve­li­kom za­jed­nič­kom dje­lu pro­gre­siv­nog čo­vje­čan­stva.
Pred špan­ske do­mo­ve do­la­ze sta­da, ža­le go­spo­da­ra.
A do­mo­vi su pu­sti, i vra­ta ni­ko ne otva­ra,
I ov­ce bi­je­le od tu­ge po­si­vje­le,
kre­ću u pu­ste, u muč­ke pla­ni­ne.
I stre­pe na sva­koj sjen­ci, na sva­koj gra­ni
Nad nji­ma le­te vra­ni ga­vra­ni...

Zo­go­vić je uče­stvo­vao u pri­pre­ma­nju knji­ge „Špa­ni­ja“ i bio je je­dan od nje­nih auto­ra.
Po­lo­vi­nom i kra­jem tri­de­se­tih go­di­na či­ni­lo se da je sta­bil­nost po­li­tič­ke dik­ta­tu­re po­če­la po­la­ko da se lo­mi pod uti­ca­jem na­rod­nog re­vol­ta . Rad ko­mu­ni­sta je iz­ra­stao iz du­bo­ke ile­ga­le, tom knji­gom sa ne­vi­nim ko­ri­ca­ma, u ko­joj su se skri­va­le re­vo­lu­ci­o­nar­ne ide­je, po­tom mi­tin­zi­ma i knji­žev­nim ve­če­ri­ma, dis­pu­ta­ti­ma i svo­jim po­zna­tim re­vo­lu­ci­o­nar­nim tra­di­ci­ja­ma na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu, u gra­du Kra­gu­jev­cu, i dru­gim kra­je­vi­ma. Po­ja­vlji­va­li su se no­vi ča­so­pi­si ra­znih usmje­re­nja, i re­vo­lu­ci­o­nar­ni i de­ka­dent­ni. Me­đu nji­ma se ras­plam­sa­va­la va­tre­na ras­pra­va. Na jed­noj stra­ni su bi­li oni ko­ji su sma­tra­li da su umjet­ni­ci u svom vre­me­nu, oba­ve­zni da svom sna­gom svo­ga ta­len­ta uče­stvu­ju u raz­ob­li­ča­va­nju so­ci­jal­nih i svih dru­gih ne­prav­di u ži­vo­tu dru­štva, i da po­mog­nu na­ro­du da shva­ti svo­ju sna­gu i po­tre­bu da se uklju­ču­je u sve su­ko­be. Na dru­goj stra­ni je bi­lo do­sta onih ko­ji su tvr­di­li da je za­da­tak pi­sa­ca sa­mo u to­me da od­ra­ža­va­ju ži­vot u sva­kom po­gle­du i ni­šta vi­še od to­ga. To su tvr­di­li ne­ta­len­to­va­ni umjet­ni­ci. Bi­lo je i onih što su pre­la­zi­li na stra­nu fa­ši­zma, ko­ji je ja­čao, na stra­nu Mu­so­li­ni­ja, Ri­ma i Fran­kov­ske Špa­ni­je. Bi­lo je i ta­kvih ko­ji su uli­va­li u či­ta­o­ce osje­ća­nje raz­o­ča­ra­no­sti u čo­vje­ka uop­šte, osje­ća­nje umo­ra, ne­vje­ri­ce, že­lju da se bje­ži u du­bo­ku usa­mlje­nost.
Zar je čo­vjek ta­ko čvr­stog ubje­đe­nja, kao što je bio Ra­do­van Zo­go­vić, mo­gao da sa stra­ne mir­no gle­da na te su­ko­be. On je ušao u po­le­mi­ku sa jed­nim od naj­ve­ćih ju­go­slo­ven­skih pi­sa­ca, Mi­ro­sla­vom Kr­le­žom, ko­ji ni­je uvi­jek do­pri­no­sio je­din­stvu slo­bo­do­um­nih sna­ga u knji­žev­no­sti. On je jav­no po­dr­ža­vao Oska­ra Da­vi­ča, ko­ji tek što je bio iza­šao iz za­tvo­ra, iako se ni­je sla­gao sa nje­go­vim po­vrat­kom sju­re­a­li­stič­kom is­tra­ži­va­nju. On se spo­rio i o knji­žev­nom na­slje­đu. Spo­rio se sa po­zna­tim srp­skim pje­sni­kom Si­mom Pan­du­ro­vi­ćem, ko­ji ni­je bio bez štet­nog uti­ca­ja na omla­di­nu ko­ja je či­ta­la i pi­sa­la, tvr­de­ći da sti­ho­vi sa dru­štve­nom te­ma­ti­kom ne mo­gu bi­ti „svo­ji sti­ho­vi“, to jest ne mo­gu bi­ti is­kre­ni sti­ho­vi ko­ji iz­ra­ža­va­ju stvar­ni lič­ni bol, ili lič­nu ra­dost pje­sni­ka. Mla­dom umjet­ni­ku on je do­ka­zi­vao da umjet­ni­ost ne mo­že bi­ti „pot­pu­no ne­za­vi­sna, da ona tre­ba da slu­ži isti­ni, pro­gre­su, prav­di, do­sto­jan­stvu čo­vje­ka... „I ti, ov­dje po­me­nu­ti, i mno­gi dru­gi, štam­pa­ni su u li­sto­vi­ma „Pre­gled“ i „Kul­tu­ra“ i u ča­so­pi­si­ma „Umjet­nost i kri­ti­ka“, „Ži­vot i rad“, „Na­ša stvar­nost“ i u dru­gi­ma.
Bor­ba se stal­no iz­no­va i iz­no­va za­o­štra­va­la. Po­ja­ča­va­la se i taj­na po­li­tič­ka po­li­ci­ja. Za­bra­ne su bi­va­le sve oštri­je. Po­li­ci­ja pra­ti, lo­vi, mu­či, zlo­sta­vlja. Ali vre­me­nom i taj­na po­li­tič­ka po­li­ci­ja po­či­nje da ma­lak­sa­va. Iz­da­vač­kom pred­u­ze­ću „No­lit“ („No­va li­te­ra­tu­ra“) po­šlo je za ru­kom da u oštroj bor­bi sa cen­zu­rom ot­me i štam­pa mno­ga knji­žev­na dje­la svjet­skih pi­sa­ca u ko­ji­ma se ot­kri­va­la so­ci­jal­na po­za­di­na od­no­sa me­đu lju­di­ma i dru­štve­na po­za­di­na isto­rij­skih zbi­va­nja. Za Ju­go­sla­vi­ju je to bio uspjeh. Mno­ga „No­li­to­va“ iz­da­nja pli­je­ni­la je po­li­ci­ja. „No­lit“ je po­čeo po­ste­pe­no da štam­pa dje­la so­vjet­skih pi­sa­ca. U tom po­gle­du za­bra­nji­va­ne su knji­ge Mak­si­ma Gor­kog. Ali za njih se ve­o­ma in­te­re­so­va­la omla­di­na. Do mla­dih su te knji­ge do­la­zi­le za­o­bi­la­znim pu­te­vi­ma. Ta dje­la su pod­sti­ca­la mla­de, ne sa­mo da raz­mi­šlja­ju, ne­go i da dje­lu­ju. Ni­je­su slu­čaj­no osni­va­ča tog iz­da­va­ča Pa­vla Bi­ha­li­ja nje­mač­ki fa­ši­sti stri­je­lja­li pr­vih da­na oku­pa­ci­je.
Ka­ko u di­sku­si­ja­ma, ta­ko i u či­ta­voj že­sto­koj bor­bi u okvi­ru pri­pre­ma tih iz­da­nja, či­ta­vim sr­cem i svom sna­gom i umje­ćem uče­stvo­vao je i Ra­do­van Zo­go­vić.
(Na­sta­vi­će se)