Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


Već sad dav­ne 1967. go­di­ne sa­bra­na dje­la Mar­ka Mi­lja­no­va ob­ja­vio je ta­da­šnji Gra­fič­ki za­vod Ti­to­grad, a ure­di­li su ih Bran­ko Ba­nje­vić, Sre­ten Pe­ro­vić i Mi­lo­rad Sto­jo­vić. U jed­nom po­seb­nom to­mu pod na­slo­vom Na­ši i stran­ci o Mar­ku Mi­lja­no­vu u na­po­me­na­ma pri­re­đi­vač Sto­jo­vić je na­gla­sio: „O Mar­ku Mi­lja­no­vu se do­sta go­vo­ri­lo i pi­sa­lo i kod nas i na stra­ni. Psi­ho­lo­gi­ja vi­so­ko etič­ke lič­no­sti ovog čud­nog ju­na­ka i, pod sta­re da­ne, pi­sca pri­vla­či­la je pa­žnju i obič­nih lju­di i ve­li­kih du­ho­va, nje­go­ve kao i ka­sni­jih ge­ne­ra­ci­ja – jed­na­ko. Go­to­vo da u nas ni­je bi­lo li­sta i ča­so­pi­sa kra­jem pro­šlog i po­čet­kom ovog vi­je­ka ko­ji na ne­ki na­čin ni­je po­sve­tio pa­žnju po­ja­vi Mar­ka Mi­lja­no­va. Na­ro­či­to se mno­go pi­sa­lo po­vo­dom Mar­ko­ve smr­ti; ali i ra­ni­je, po­go­to­vu od nje­go­vog su­ko­ba sa kne­zom Ni­ko­lom”. Si­mo Ma­ta­vulj je čak sma­trao da je pu­bli­ci­tet ko­ji mu je u ono vri­je­me da­va­la na­ša i stra­na štam­pa naj­vi­še pro­vo­ci­rao su­rev­nji­vost kne­za Ni­ko­le i da je to bio je­dan od osnov­nih uzro­ka su­ko­ba. Ma­ta­vulj da­lje ka­že, ko­li­ko je bi­lo nje­mu po­zna­to u ne­mi­lost su ga naj­vi­še obo­ri­li fo­je­ta­ri (no­vi­na­ri) ko­ji su ga su­vi­še iz­ni­je­li na vi­dik, ta­ko vi­so­ko, „da se po­gle­di iz da­le­ka naj­vi­še, ako ne je­di­no, na nje­mu usta­vlja­hu.”
U jed­nom član­ku pod na­slo­vom Moć za dru­go­ga, ko­ji je ob­ja­vljen u Bo­san­skoj vi­li (Sa­ra­je­vo) od 15.ok­to­bra 1902. go­di­ne, oko go­di­nu da­na od Mar­ko­ve smr­ti, a ko­ji je pot­pi­san sa pse­u­do­ni­mom M, ured­ni­ci­ma je sa­bra­nih dje­la do­sta­vio pro­fe­sor Bla­žo Po­po­vić. (Bla­žo Po­po­vić je ina­če i svo­ju bi­bli­o­te­ku za­vje­štao Mu­ze­ju Mar­ka Mi­lja­no­va – primj.V.I.).
U ovom član­ku se, iz­me­đu osta­log, na­vo­di: „Kao što je la­kim no­ga­ma pre­li­je­tao ju­nak sti­je­ne i gu­du­re, ta­ko nje­go­vo ime pre­la­zi sve srp­ske stra­ne i kra­ji­ne, pro­mi­če do­ba i go­di­ne. Svu­da se ču­je, svu­da se po­mi­nje, pje­sma ga gra­bi, pri­ča ga tra­ži i isto­ri­ja ga če­ka – oti­ma­ju se o nje­ga, ko će pri­je da ga obe­smr­ti, bo­lje re­ći da iz­ne­se ono či­me se sam obe­smr­tio.
Nje­go­vo se ime ra­do iz­go­va­ra i ra­do slu­ša u cr­no­gor­skim stra­na­ma srp­skih ze­ma­lja, bli­zu po­lo­vi­ne sto­lje­ća, i ni je­dan je­di­ni put ni­je se de­si­lo, ni­ti se mo­glo de­si­ti, da ga ko bez stra­ho­po­što­va­nja po­me­ne...
To ime du­go go­di­na bi­lje­ži­i­le su u te­le­gra­mi­ma i rat­nim iz­vje­šta­ji­ma en­gle­ske, ru­ske, fran­cu­ske, ta­li­jan­ske, nje­mač­ke, sve evrop­ske i mno­ge ame­ri­kan­ske no­vi­ne, ne­pre­sta­no su ga po­mi­nja­le za sve vri­je­me cr­no­gor­skog čar­ka­nja, bor­bi i ra­to­va u dru­goj po­lo­vi­ni pro­šlog vi­je­ka...To je Mar­ko Mi­lja­nov – lje­po­ta ljud­ska i du­šev­na, moć za dru­go­ga; ju­nak is­pred ko­ga ni­ko ne sta­je, ni­ti ima pra­vo da sta­ne. Ka­žu da Ar­ba­na­si... go­vo­re: Mar Mi­lja­na olo­vo obi­la­zi...
Za du­gih pe­de­set go­di­na dru­go­va­ti i spa­va­ti s pu­škom i han­dža­rom; va­zda bi­ti na opre­zi, na mr­tvoj stra­ži; jed­no oko i u snu dr­ža­ti otvo­re­no; i pe­de­set go­di­na slu­ša­ti gro­hot pu­ša­ka, mi­ri­sa­ti ba­rut, pre­li­je­ta­ti po boj­nim po­lji­ma, pre­ko ra­nje­ni­ka i lje­ši­na, ska­ka­ti s ka­me­na na ka­men i go­ni­ti is­pred se­be upla­še­na du­šma­na, ko­ji će te sma­ći, ako ga ne smak­neš; ja­ta­ga­nom od jed­no­ga dvo­ji­cu či­ni­ti i po kr­vi ljud­skoj kao po ba­ri ga­zi­ti, smrt no­si­ti i ne­pre­sta­no je od sva­ke stra­ne oče­ki­va­ti; va­zda bi­ti pr­vi i u naj­ve­ćem okr­ša­ju, i u zbo­ru, i u sa­vje­tu, i u pat­nji, i u od­ri­ca­nju, i u od­li­ko­va­nju – eto, to je ži­vot, to je Mar­ko Mi­lja­nov.”
(Na­sta­vi­će se)