Pre­veo i pri­re­dio: Slav­ko K. Šće­pa­no­vić


Ja ni­je­sam isto­ri­čar, ni­ti isto­ri­čar li­te­ra­tu­re, sa­mo sam že­lje­la da ov­dje do­pu­nim sli­ku vre­me­na ovlaš ocr­ta­nu u pri­ča­ma o De­san­ki Mak­si­mo­vić i Augu­stu Ce­sa­re­cu, za ko­je su se, upra­vo u to vri­je­me, i to ne iz estet­skih po­bu­da, a još ma­nje je­din­stve­no, ne­ki kri­ti­ča­ri i ko­le­ge pje­sni­ci, usrd­no tru­di­li da vra­te na sta­ze „či­ste li­ri­ke”. Že­lim da pri­ka­žem ma­kar ka­kvu pred­sta­vu o dru­štve­nim i knji­žev­nim stra­sti­ma ko­je mla­dog pje­sni­ka pod­sti­ču na dje­lo­va­nje u tim go­di­na­ma. Pod­sti­ca­li su na dje­lo­va­nje i he­ro­je tih sti­ho­va, ka­ko je kod nas uobi­ča­je­no da se zo­vu lir­ski he­ro­ji. Taj he­roj je go­vo­rio o naj­bol­ni­jem i naj­o­sje­tlji­vi­jem, zbog če­ga je če­sto bio pri­mo­ran da pri­bje­ga­va ezo­pov­skom je­zi­ku. On je bio pri­nu­đen da se ko­ri­sti ale­go­ri­ja­ma, da po­mje­ra do­ga­đa­je ko­je je opi­si­vao u vre­me­nu raz­dva­ja­nja, ra­di to­ga da bi pre­ci­zni­je pri­čao o to­me što lju­de mu­či da­nas. On pi­še pje­smu „Po Cr­no­gor­skoj ze­mlji”. U ori­gi­na­lu ona se zo­ve „In­ter­ni­ra­nje Cr­ne Go­re”. Ta­ko se zo­ve zbog to­ga što je u Pr­vom svjet­skom ra­tu 1916. go­di­ne u Cr­noj Go­ri, ko­ja je ra­to­va­la na stra­ni An­tan­te, i bi­la oku­pi­ra­na od stra­ne Austri­je, ve­li­ki dio sta­nov­ni­štva bio in­te­r­ni­ran. Ali to je po­me­nu­to sa­mo u na­slo­vu pje­sme. I sva­ki auto­rov su­na­rod­nik shva­ta da je ri­ječ o sa­da­šnjem si­ro­ma­štvu, i o si­ro­ma­štvu 1916. go­di­ne i o to­me ka­ko je po­li­ci­ja pro­go­ni­la i tr­pa­la u za­tvo­re mno­ge lju­de tih kra­je­va ko­ji su se bo­ri­li pro­tiv fa­ši­zma.

To­pot pot­ko­va­nih pe­ta, Puc­nji. Kun­da­ci. Lo­mlja­ve.
Lan­ci. Lju­di su sve­za­ni na po­de­ro­ti­ni po­nja­ve.
Lju­di su sve­za­ni na nji­vi, uz njih je ra­slo li­šće vo­lje­no,
Ze­le­no, sa­blja­sto, ro­šljiv – ru­ke dječ­je uz očin­sko ko­lje­no.
Muk. Kr­va­va po­ga­ča sun­ca.
Pu­canj. Da­le­ko ne­gdje me­ka­ni bat bo­so­ga bje­gun­ca.

Što je još uz­ne­mi­ra­va­lo pje­sni­ka u tim go­di­na­ma? Zo­go­vić je ne­ko­li­ko pje­sa­ma po­sve­tio Špa­ni­ji. I sud­bi­na Ča­pe­ka, od ko­je­ga se opra­štao Prag. U oku­pi­ra­nom Pra­gu bi­lo je za­bra­nje­no čak da se otva­ra­ju pro­zo­ri pre­ma uli­ci ko­jom je pro­la­zi­la po­greb­na po­vor­ka. Zo­go­vić u toj pje­smi go­vo­ri o ime­nu Ča­pe­ka. Iz­ra­ža­va si­nov­sku bol sa­mo­ga Ča­pe­ka. Isto ta­ko, ka­ko on go­vo­ri u ime Al­ban­ca Ali Bi­na­ka iz­ra­ža­va i nje­gov bol. Kao što će bi­ti i ubu­du­će, u pje­sma­ma „Ča­pek se opra­šta od Pra­ga”, „Lov­ćen” i dru­gi­ma, iz­ra­ža­va i pri­hva­ta tu­đi bol kao svoj. Na sce­nu Ča­pe­ka iz­vo­de po­taj­no. A otu­da ga iz­vo­de pret­hod­no uga­siv­ši svje­tlo, da bi pje­sni­ka sa­kri­li od dvo­no­gih „do­ga”. Ta­ko on u pje­smi na­zi­va agen­te taj­ne po­li­tič­ke po­li­ci­je. Ali po­ne­kad, kad su ga te dvo­no­ge „do­ge” su­sti­za­le, uti­sku­ju­ći oč­nja­ke u pje­smu ko­ja je tre­ba­lo tek da se zač­ne, u pje­smu o štraj­ku, o po­bu­nje­nim rad­nič­kim ru­ka­ma, kad mr­žnja lo­mi kli­ma­ve za­klo­ne ale­go­ri­ja i pje­snik di­rekt­no go­vo­ri: „agent”, „špi­jun”.

... U me­ni na­vi­re pje­sma. Klju­če­vi! Ri­je­či! Ri­me!
Drh­ti kr­tič­njak. Ru­ni se. Ze­mlja se ra­si­pa u vo­di. Sku­plja se to­pli po­tok. Da šik­ne. Da pro­ho­di.
Ho-ruk. ho –ruk, pje­smo ve­li­ke pli­me.
Idem uli­com sti­šan. Sad će pr­vi ključ, pr­vi srok da pro­kli­ja!
I stre­pim da ne sret­nem znan­ca. Da me ne do­tak­ne li­šće.
A agent ide za mnom. Sjen­ka me nje­go­va do­ti­če kao zmi­ja.
Hva­ta me. Spu­ta­va, dok sam nad stro­fom ne­za­šti­ćen.
Ja hi­tam. Za uglo­ve skre­ćem. Uma­ći, za­va­ra­ti pse­to.
A krv u me­ni ka­plje ko list pod je­se­nju li­je­sku.
Sve se u me­ni mu­ti. Sve je ko­vi­tlac i re­še­to.
U me­ni sah­ne pje­sma ko po­tok na oštrom pi­je­sku.
Mno­go uz­bu­đu­je pje­sni­ka u tim go­di­na­ma pri­ja­telj u za­tvo­ru: „Ču­je li on ka­ko slo­bod­ni ko­nji ga­ze po to­plim ba­ri­ca­ma? Vi­di li on ka­ko se pro­vid­ne ka­pi ki­še lju­lja­ju o zre­lim vi­šnja­ma? Je li sre­br­na vla­ga na nje­go­vim gvo­zde­nim re­šet­ka­ma?” On do­bro zna što zna­či mu­či­ti se iza te gvo­zde­ne re­šet­ke. Što zna­či ne vi­dje­ti ze­mlju, ne­bo, dr­ve­će, sun­ce. Ne vi­dje­ti pri­ro­du sa ko­jom je na­vi­kao da raz­go­va­ra kao sa rod­nim čo­vje­kom. On obe­ća­va pri­ja­te­lju:

Na­pi­sa­ću ti ši­ro­ko pi­smo o ki­ši:
ka­ko se vje­tar i ba­grem bo­re na rav­nom bre­žulj­ku
ba­grem bi obla­ku, vje­tar ga vi­ja, po­vi­ja,
ka­ko je ba­grem pr­ko­san, ka­ko se vje­tru po­vi­ja...

Vi­še pje­sa­ma Zo­go­vić je na­pi­sao u bol­ni­ci. On je 1936. go­di­ne obo­lio od tu­ber­ko­lo­ze. Do­šlo se do oštrog uz­ne­mi­ra­va­nja ile­ga­le, do pra­će­nja, ne­vo­lja, za­bra­na. Dr­žav­ni či­nov­ni­ci, u svoj­stvu sa­vjet­ni­ka kra­ljev­ske vla­sti, tr­pje­li su ga sa­mo ne­ko­li­ko mje­se­ci, a po­tom pro­gla­si­li re­vlu­ci­o­na­rom. U in­ter­na­tu pri­vat­ne gim­nzi­je u Be­o­gra­du mo­rao je da ra­di po še­sna­est sa­ti ne­pre­kid­no, čak i ne­dje­ljom. Ali to ni­je tra­ja­lo du­go, jer je ubr­zo pro­gla­šen ko­mu­ni­stom. Bio je pri­nu­đen da ži­vi o hlje­bu i vo­di. A no­ću, od ve­če­ri do ju­tra, oka­pa­vao je u štam­pa­ri­ji li­sta „Vre­me”, kao ured­nik, gdje je ob­u­ča­vao i osta­le, te­ško pro­na­la­ze­ći knji­ge za pre­vo­đe­nje, ure­đi­va­nje i iz­da­va­nje. U jed­noj od svo­jih pje­sa­ma iz tog vre­me­na, u či­jem je pod­na­slo­vu pje­snik na­pi­sao „Raz­go­vor sa omi­lje­nim pje­sni­kom i sa­mim so­bom“ , u pri­mjed­bi je po­me­nuo ime Ma­ja­kov­skog.
(Na­sta­vi­će se)