Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


Pro­fe­sor Mi­ha­i­lo Vuk­če­vić je za pr­vo iz­da­nje Mar­ko­vog dje­la Ple­me Ku­či u na­rod­noj pri­či i pje­smi, Ko­lar­če­va za­du­žbi­na, Be­o­grad. 1905. pod ovim na­slo­vom na­pi­sao pred­go­vor.
Mi­ha­i­lo Vuk­če­vić (1873–1945) je bio pro­fe­sor isto­ri­je i fi­lo­lo­gi­je u Srp­skoj gim­na­zi­ji u So­lu­nu i Ca­ri­gra­du, pro­fe­sor Bo­go­slo­vi­je i Dru­ge mu­ške gim­na­zi­je u Be­o­gra­du, di­rek­tor Ce­tinj­ske gim­na­zi­je, pro­svjet­ni in­spek­tor Zet­ske obla­sti, sa­rad­nik u mno­gim ono­vre­me­nim li­sto­vi­ma i ča­so­pi­si­ma. Bio je ured­nik Srp­skog gla­sni­ka u Ca­ri­gra­du i ka­len­da­ra Go­lub.
Vuk­če­vić je bio lič­ni pri­ja­telj i iz­u­zet­ni po­zna­va­lac voj­vo­de Mar­ka Mi­lja­no­va. On je pri­re­dio i pr­vo iz­da­nje Ži­vo­ta i obi­ča­ja Ar­ba­na­sa (Le­to­pis Ma­ti­ce srp­ske, 1904–1905). Vuk­če­vić je dao naj­i­scrp­ni­ju bi­o­graf­sku gra­đu o Mar­ku Mi­lja­no­vu i na­pi­sao niz struč­nih ras­pra­va o Mar­ko­vom ži­vo­tu i dje­lu.
Pod go­re na­ve­de­nim na­slo­vom Vuk­če­vić je, iz­me­đu osta­log, za­pi­sao:„Kao što je ma­šta na­ro­da, pri­je i po­sli­je Hri­sta, uljep­ša­la ka­zi­va­nje o ro­đe­nju po­je­di­nih ve­li­ka­na svjet­skih, odje­nuv­ši ga u pro­roč­ko ru­ho, s iz­vje­snim ra­ni­jim zna­ci­ma, ta­ko se i da­nas u Ku­či­ma pre­da­ju s oca na si­na slič­na ep­ska pro­ri­ca­nja, ko­ja su na­slu­ći­va­la do­la­zak i ro­đe­nje Mar­ka Mi­lja­no­va...
Mi­lja Jan­ko­va, maj­ka Mi­lja­na Jan­ko­va, ba­ba Mar­ko­va, go­di­ne 1833. usni jed­ne no­ći, ka­ko joj je ka­zao ka­lu­đer da će se Mi­lja­nu, nje­nu si­nu, ro­di­ti mu­ško če­do na pr­vi Mar­kov­dan, pa da mu na­đe­ne ime Mar­ko, a kr­sti­će ga pop Spa­so­je Jo­kov Dre­ka­lo­vić... A na ne­ko­li­ko da­na pri­je Mar­ko­va ro­đe­nja, nje­go­va maj­ka, Bo­ri­ka, kad bi joj se kao od sla­bo­sti za­dri­je­ma­lo pa se tr­gla i pre­nu­la, a ba­ba je Mi­lja za­pi­ta­la šta joj je, ona bi joj od­go­vo­ri­la ka­ko če­sto sa­nja – kao po jed­na se zvi­je­zda s ne­ba ski­ne, pa kad pred nju do­đe, ras­pr­sne se. Do­sled­no ovi­jem i slič­nim ka­zi­va­nji­ma, Mar­ko je, i po­što se ro­dio, po­ka­zi­vao sve zna­ke oso­bi­ta dje­te­ta, ka­ko se to i u pje­smi za slič­ne ju­na­ke ka­že...
Za bo­lje ra­zu­mi­je­va­nje Mar­ko­va ka­rak­te­ra, to­ga div­no­ga sklo­pa ju­na­štva i nje­žno­sti, uma i sr­ca, bi­će od in­te­re­sa ako ob­ja­vim ov­dje iz­vod iz raz­go­vo­ra ko­ji sam imao je­da­red s njim u nje­go­voj go­sto­lju­bi­voj ku­ći na Me­du­nu. Po­zna­to je u na­ro­du, a i po ko­jem či­ta­o­cu, da je nje­go­va maj­ka, Bo­ri­ka, bi­la jed­na mu­ško­ba­na, ju­nak-že­na...“, a „op­šte je mi­šlje­nje da Mar­kov otac, Mi­ljan, ni­je osoba na ko­ju se, ka­ko ve­le, ju­na­štvom uvr­gao nje­gov sin...“.O to­me je Mar­ko re­kao Vuk­če­vi­ću: Što se ti­če mo­jeg oca, la­žu svi; on je do­bar ju­nak, no ga upro­pa­sti’ ja, nje­gov ne­za­fal­ni sin, ko­ji ga pre­te­ko’ i od­ma­ko’ od nje­ga, e sad on iz­la­zi da ni­je va­lja ni­šta! Ali u na­ro­du se pam­ti da je Mi­ljan bio do­bra sr­ca čo­vjek i bi­stre pa­me­ti... Iz ovog neo­bič­nog ukr­šta­nja iza­šao je pot­pu­no kla­si­čan pri­mjer (Mar­ko –primj. V.I.)...
Da se vi­di pra­va ve­li­či­na Mar­ko­va i nje­go­va vri­jed­nost pred na­ro­dom, ne­ma bo­lje­ga do­ka­za od ovo­ga. On je, do sa­da, je­di­ni Cr­no­go­rac ko­ji je, za­pav­ši u ne­mi­lost kod svo­je­ga go­spo­da­ra, za­dr­žao lju­bav i po­što­va­nje svo­je­ga na­ro­da, mo­žda još i ve­će, ne­go što bi ina­če da ni­je to­ga bi­lo; a to ni­je još ni je­dan dru­gi na­rod­ni bo­rac u Cr­noj Go­ri do­ži­vio, ne­go u isto vri­je­me i kod na­ro­da, ma­kar i u pri­vid­nu, ne­mi­lost za­pa­dao...“
(Na­sta­vi­će se)