Pre­veo i pri­re­dio: Slav­ko K. Šće­pa­no­vić


Na zdra­vlje mla­dog pje­sni­ka ne­ga­tiv­no je uti­ca­lo, po­red stal­ne bri­ge o na­su­šnom hlje­bu, sta­nu i gri­ja­nju, i to što ga je svi­jest o to­me pri­mo­ra­va­la da stal­no bu­de opre­zan, i da se pri­la­go­đa­va ta­kvim uslo­vi­ma ži­vo­ta. Tre­ba­lo je da žu­ri na po­sao, a po­sli­je po­sla da iz­vr­ša­va za­dat­ke ko­je su mu osta­vlja­li par­tij­ski dru­go­vi. Da, i sam se­bi je pro­na­la­zio za­dat­ke: pi­sao je ne­le­gal­ne let­ke, za­tim „po­li­tič­ke po­zi­ve“ za usme­ne uni­ver­zittske no­vi­ne, član­ke za ča­so­pis
„Pre­gled“, a kad su mu to za­bra­nji­va­li, za „No­ve od­je­ke“ i dru­ge ča­so­pi­se ili no­vi­ne ko­je su pri­hva­ta­li da štam­pa­ju, od ko­jih je ne­ke i sam ure­đi­vao. Tre­ba­lo je ra­to­va­ti sa cen­zu­rom, raz­ob­li­ča­va­ti po­li­ci­ju, iz­daj­ni­ke, lu­kav­šti­ne vla­sti, uvla­či­ti i bor­bu pro­tiv na­stu­pa­ju­ćeg fa­ši­zma što vi­še mla­dih in­te­lek­tu­a­la­ca. I u ta­kvom na­por­nom ži­vo­tu, pu­nom ne­mi­ra i opa­sno­sti, za pi­sca – gra­đa­ni­na ni­je po­sto­jao po­jam „ho­no­rar“. Za či­ta­vo pred­rat­no knji­žev­no stva­ra­la­štvo Zo­go­vi­ću je bio pla­ćen ho­no­rar sa­mo za jed­nu pje­smu. U lje­to 1936. go­di­ne re­vo­lu­ci­o­nar­no ras­po­lo­že­ni stu­den­ti iz gra­da Ba­nja­lu­ke od­lu­či­li su da se ko­ri­ste svo­jim ve­za­ma, i da uz sop­stve­ni strah i ri­zik, po­taj­no od cen­zu­re, štam­pa­ju knji­gu pje­sa­ma svog omi­lje­nog pje­sni­ka pod na­slo­vom „Ku­lak“ (“ Pe­sni­ca“). To je bi­la pr­va knji­ga Zo­go­vi­će­vih sti­ho­va. Pri­pre­mlje­nu i već štam­pa­nu, po­li­ci­ja je ot­kri­la i za­bra­ni­la. Sle­de­će, 1937. go­di­ne, uz ve­li­ke na­po­re, bi­la je štam­pa­na dru­ga Zo­go­vi­će­va knji­ga pod na­zi­vom „Pla­me­ni go­lu­bo­vi“. Po­li­ci­ja je po­žu­ri­la da je za­pli­je­ni. A iz­da­va­ča i po­zna­tog kri­ti­ča­ra Eli­ja Fin­ci­ja, ko­ji se pri­hva­tio da ile­gal­no pre­ne­se ko­fer sa knji­ga­ma u Be­o­grad, str­pa­li su u za­tvor. Zo­go­vi­će­vu no­ve­lu „Vr­šid­ba“ štam­pao je 1938. go­di­ne ča­so­pis „Knji­žev­ni sa­vre­me­nik“. Broj u ko­je­mu je ona bi­la štamp­na po­li­ci­ja je za­pli­je­ni­la. Ni­je to bio ni pr­vi, ni po­sled­nji put. Do­šlo je do kom­pli­ka­ci­ja obo­lje­nja plu­ća. Usli­je­di­la je bol­ni­ca, pa sa­na­to­ri­jum, pa po­no­vo bol­ni­ca. Fi­zič­ka spu­ta­nost bo­le­šću čo­vje­ka či­ta­vog po­sve­će­nog bor­bi. To je po­ne­kad iza­zi­va­lo u nje­mu ner­vo­zno ja­di­ko­va­nje.

Pred sta­klom brek­će grad kao brod pred pa­rom,
Grad di­mi, okre­će ko­la, da­je sig­na­le, a ja ga ne ču­jem.
Vi­dim grad, ali ga ne ču­jem.
Grad je po­stao ni­jem,
Grad je po­stao brod što da­le­ko, i sve da­lje, pu­tu­je i di­mi.
Pa ipak, u Zo­go­vi­će­vim sti­ho­vi­ma se vi­di i osje­ća ka­ko lir­ski ju­nak sa­vla­da­va svo­ju bo­lest, tu­gu, gor­či­nu. Iš­ču­pa­va se is­pod bol­nič­kih zvo­na, ne sa­mo da bi čuo grad­sku bu­ku, ne­go i da nje­ga ču­ju, da bi po­no­vo mo­gao go­vo­ri­ti o glav­nom. Go­vo­ri­ti sa lju­di­ma o ljud­skim sud­bi­na­ma. I da se iz­ra­ža­va ale­go­ri­ja­ma, ka­ko bi se pri­kri­vao do eks­plo­zi­je „Šta­pin­skog bun­ta“. Da se po­no­vo ogla­si iz­nad svih gra­ni­ca op­te­re­će­nja mi­šlju i aso­ci­ja­ci­ja­ma. Ta­kav je ka­rak­ter Zo­go­vi­će­vih sti­ho­va, nji­ho­va na­preg­nu­tost je kao na­reg­nu­tost mo­sta pre­ko ko­je­ga pre­la­ze te­ret­nja­ci na­to­va­re­ni to­pov­skim gra­na­ta­ma. U član­ci­ma na­pi­sa­nim tri­de­se­tih i če­tr­de­se­tih go­di­na, i u ra­ni­jim član­ci­ma, o ko­ji­ma je sam pje­snik go­vo­rio u već po­me­nu­toj auto­bi­o­gra­fi­ji: „Bor­bu za no­vu knji­žev­nost, ja sam, ra­zu­mi­je se, od pr­vog puc­nja sma­trao svo­jim po­slom. Čak sam, u mje­ri u ko­joj sam mo­gao i umio, pre­ci­zni­je vi­še ne­go što sam znao i umio, uče­stvo­vao u toj bor­bi. Vo­dio sam po­le­mič­ke spo­ro­ve, od­go­va­rao na an­ke­te, pi­sao član­ke.“ I sa nje­mu svoj­stve­nom stro­go­šću pre­ma se­bi i dru­gi­ma Zo­go­vić do­da­je: „ ...Bi­lo je ta­da mno­go pro­ti­vur­ječ­no­sti, naj­vul­gar­ni­jeg so­ci­o­lo­gi­zma, pre­pri­ča­va­nja na­tu­ra­li­stič­kih te­o­ri­ja, ali je bi­lo i neo­do­lji­ve te­žnje da se li­te­ra­tu­ra istin­ski uči­ni re­vo­lu­ci­o­nar­nom, da bi se ona raz­vi­ja­la kao so­ci­jal­na. A ta ri­ječ za ve­ći­nu nje­nih pri­sta­li­ca bi­la je cen­zur­ni si­no­nim ri­je­či „so­ci­ja­li­stič­ka“.
So­ci­ja­li­stič­ka li­te­ra­tu­ra... Ona je za Zo­go­vi­ća od sa­mog po­čet­ka bi­la hra­bra, ener­gič­na, pra­ved­na , sa­mo­po­žr­tvo­va­na, do­ma­ćin­ski stra­stve­no se mi­je­ša­la u sve i sva­šta što se ti­ca­lo da­na­šnjeg ži­vo­ta na­ro­da. Čvr­sto za­stu­pa­ju­ći svo­ja ubje­đe­nja. stal­no po­treb­na lju­di­ma.
Zo­go­vić je tu li­te­ra­tu­ru vi­dio an­ga­žo­va­nu svim svo­jim bi­ćem. Mo­žda je zbog mla­do­sti bio ne­str­pliv pre­ma sve­mu što je mo­glo, ma­kar na se­kun­du, od­vu­ći od pra­vog ni­ša­nje­nja u cilj.
Pa nje­mu sa­mom, zbog pot­pu­no­sti nje­go­ve pri­ro­de, čak je pri­hva­ta­nje lje­po­te zem­nih plo­do­va, ko­ji­ma je ta­ko bo­ga­ta nje­go­va do­mo­vi­na, uvi­jek za­vi­si­lo od to­ga na či­ji će sto ti plo­do­vi sti­ći.
A evo što je Zo­go­vić u svo­jim sti­ho­vi­ma pe­de­se­tih go­di­na go­vo­rio o lju­ba­vi svo­ga po­ko­lje­nja, o lju­ba­vi svo­jih ju­na­ka, i o to­me ka­ko je to osje­ća­nje bi­lo pri­nu­đe­no da se po­mi­če, sku­plja, da ustu­pa mje­sto prav­di za sve lju­de, ka­ko je ustu­pa­ju­ći to osje­ća­nje po­sta­ja­lo još ja­če, još či­sti­je, još uz­vi­še­ni­je:

Je­smo li vo­lje­li mi, ko­ji smo o to­me go­vo­ri­li ta­ko ma­lo,
za ko­je lju­bav ni­je bi­la za­slje­plju­ju­ći pja­ni vr­tlog
da ne vi­diš i ne vi­češ: na ko­ga gru­va uli­com ovaj ga­lop:
šta su ti nok­ti u kli­je­šta, šta te cje­va­ni­ce i to svr­dlo?
Je­smo li vo­lje­li mi, ko­ji­ma je pre­če bi­va­lo sva­kad pre­če:
od pje­sme i pri­če, kad su pre­či, pre­či pro­gla­si, ili le­ci;
mi no­ću u po­slu ili mar­šu, da­nju sa­nji­vi, sa pje­smom ko­ja pe­če
i to­ne u san i u me­so – ko kur­šum u ti­je­lo ne­i­sje­civ?
Je li to bi­lo to – kad si pred iz­laz is­ko­sio dug­me k pe­tlji
i ostao ta­ko, osje­tiv­ši dru­gu krv, ko­ja se osje­ća, a ne ku­ca;
je li to bi­lo kad si sam so­bom bio rje­čit i ubje­dljiv,a u su­sre­tu , u is­pra­ća­ju – ne­na­dok­na­di­vo suv i mu­cav.
(Na­sta­vi­će se)