Pre­veo i pri­re­dio: Slav­ko K. Šće­pa­no­vić


Ti sti­ho­vi su se ka­sni­je štam­pa­li i u na­šim li­sto­vi­ma i ča­so­pi­si­ma. Oni su une­se­ni u zbir­ku „Pr­ko­sne stro­fe“. U sti­ho­vi­ma uklju­če­nim u zbir­ku „Ar­ti­ku­li­sa­na ri­ječ“ taj osje­ćaj sli­ve­no­sti je bio još sna­žni­ji. Pe­de­se­tih go­di­na, na pi­je­sku ma­le Azi­je, hi­lja­de ki­lo­me­ta­ra da­le­ko od Be­o­gra­da, po­če­la je iz­grad­nja Turk­men­skog ka­na­la. Hi­lja­de ki­lo­me­ta­ra od či­ta­vog ži­vo­ta pje­sni­ka, od nje­go­vih pla­ni­na, i od nje­go­vih bri­ga, i od nje­go­ve tu­ge. Ali on je to osje­ćao kao da ka­nal ko­pa­ju nje­go­vi ro­đe­ni si­no­vi, kao da vo­de Gin­du­ku­ša na­pa­ja­ju nje­go­vu ze­mlju, tač­no kao da nje­gov sop­stve­ni ži­vot ne­će bi­ti do­volj­no pun, uko­li­ko vo­da Pjan­dža ja­kim pri­ti­skom ne po­te­če kroz aš­hat­ske sla­vi­ne. „Nje­mu je po­sta­la ži­vot­na že­lja i po­tre­ba da se „su­vi pi­je­sak na­pu­ni vla­ge i mu­lja, da otvo­ri svo­je du­bi­ne za no­va ži­vot­na za­če­ća....“ On pre­kli­nje:

Da bu­de - sve! Za­nos da bu­de, upor­nost – da bu­de zna­nje, za­mah
i ka­nal, i vo­da, pro­zo­ri, ru­na, snop na nji­vi!
I kad od­sje­vi pro­zo­ra , ko­pa­či mo­ji, za­trep­te oko vas i u va­ma,
bi­će to ja mo­je - kud god i vi!

„Mo­je „Ja“... sa­mo s va­ma, u sve­mu...“ Sa­mo s na­ma u to­ku de­set go­di­na. U ma­šti mla­do­sti, u go­di­na­ma zre­lih raz­mi­šlja­nja. U tre­nu­ci­ma po­no­sa i tu­ge, ra­do­sti i is­ku­še­nja, uvje­re­no­sti i tra­že­nja. „Mo­je „Ja“... - sa­mo s va­ma u sve­mu...“
Ju­rij Ga­ga­rin, Ger­man Ti­tov, po­di­gli su se u Ko­smos. U ci­klu­su Zo­go­vi­će­vih sti­ho­va „Su­ze na ru­ko­pi­su“ mo­gu se pro­či­ta­ti ta­kvi re­do­vi: „ko­mu­nist, lju­bav mo­ja, na­da mo­ja, ko­smos...“ U tim sti­ho­vi­ma uvjer­lji­vi zna­ci sa­vre­me­no­sti, čak sa­vre­me­nog ži­vo­ta. U nji­ma iskon­sko osje­ća­nje oca , bra­ta, ko­ji je i po­no­san, i tr­pi u se­bi ne­mir, i is­pu­njen je sre­ćom zbog ostva­re­ne ma­šte, i gu­ši u se­bi strah, i bla­go­si­lja. U nji­ma je ona ista vru­ća pri­ve­za­nost.

Ti Ze­mlji ka­žeš: do­bru noć! Ti ćeš da spa­vaš.
Spa­vaj, nek ti je san tra­van, nek se ta­la­sa tra­va
na vje­tru ... A ja ne­ću da spa­vam.
Ti spa­vaj. A ja za­tva­ram ulič­nu tra­la­bu­ku.
Ja ću da bdi­jem, s tran­zi­sto­rom na stra­ži.
Ti spa­vaj oko Ze­mlje, ti spa­va­ju­ći kru­ži,
kru­ži – ja te ču­vam, ja te bra­nim u du­ši.
Ako te ne ču­vam – ka­ko bi pro­ti­ca­li sa­ti,
ka­ko ćeš da iz­dr­žiš, ka­ko ćeš da se vra­tiš?
Za­dri­je­mam li, ne gle­dam li ti gru­di
s ostat­kom sna – ka­ko ćeš da se pro­bu­diš?

Da te na­pu­stim? Da te ne pra­tim na or­bi­ti?
Ne. S mo­ga mje­sta je­di­no ja mo­gu bdi­ti!

Ti ka­žeš Pla­ne­ti : do­bar­dan! Već bu­dan i ispa­van.
Smo­tra mi­ši­ća i spra­va. Kon­tro­la le­ta. Ra­van!
Sad i ja mo­gu dva sa­ta da od­spa­vam...

Us­pje­si di­je­la čo­vje­čan­stva kod nas i u či­ta­vom svi­je­tu Zo­go­vić osje­ća kao mje­ru smi­sla, mje­ru oprav­da­no­sti sop­stve­nog ži­vo­ta. On je za­hva­lan na­šoj ze­mlji:
– za to što je u te­škom vre­me­nu, u na­šem naj­te­žem po­sto­ja­nju, osje­tio u se­bi na­re­đe­nje: „Usta­ni! Is­pra­vi se! Okre­ni se Sun­cu sva­kim svo­jim li­stom!“
– za to što je sa­mo u ži­vo­tu s na­ma on mo­gao „od po­zna­ni­ka ste­ći pri­ja­te­lja, u ro­đe­nom ocu vra­ti­ti oca“.
Ja sam na­ve­la ov­dje te Zo­go­vi­će­ve sti­ho­ve, ne sa­mo, i ne to­li­ko ra­di pri­rod­ne za­in­te­re­so­va­no­sti so­vjet­skog čo­vje­ka. Pri­li­kom či­ta­nja tih sti­ho­va me­ni se či­ni da bi sva­ko­ga od nas za­u­sta­vi­la či­ta­va mje­ra sop­stve­ne od­go­vor­no­sti pred ta­kvim osje­ća­njem i, mo­že bi­ti, mi­sao o to­me ka­ko je te­ško bi­ti do­sto­jan ta­kvog po­vje­re­nja, ta­kve lju­ba­vi. Po­vje­re­nja i ljba­vi ne sa­mo pje­sni­ka Zo­go­vi­ća. Pa ni­je slu­čaj­no, od­slu­šav­ši te sti­ho­ve, Tur­čin Na­zim Hik­met uz­vik­nuo: „To je moj ži­vot! Mo­ja osje­ća­nja! Ne, gle­daj ka­ko je taj Cr­no­go­rac na­pi­sao!“ I da je živ Čeh Ju­li­us Fu­čik, ili Ma­đar Ma­te Zal­ka, ili Amer­ka­nac Džon Rid – oni bi, vje­ro­vat­no, re­kli to isto. Zbog to­ga što sve čim ži­ve ti Zo­go­vi­će­vi sti­ho­vi, po­ma­ga­lo je da se iz­gra­di, da se pre­vla­da u se­bi mno­go sit­nog, na­ne­se­nog, po­ma­ga­lo da se u naj­te­žim vre­me­ni­ma po­dig­ne do vr­ha gra­đan­stva i op­šte­čo­vječ­no­sti či­ta­ve ma­se lju­di po­sled­njih pe­de­set go­di­na.
Gle­dam po­no­vo Zo­go­vi­će­ve knji­ge i ča­so­pi­sne pu­bli­ka­ci­je, da ne bih pro­pu­sti­la ne­što va­žno u nji­ma. Či­tam i knji­gu pro­ze „Pej­za­ži i ne­što što se do­ga­đa“ (1968). U knji­zi su pri­če, no­ve­le. U njoj je li­rik Zo­go­vić ot­krio ta­kvo bo­gat­stvo za­pa­ža­nja, ta­kvo po­zna­va­nje ljud­skih ka­rak­te­ra svo­ga kra­ja, Cr­ne Go­re, od­no­sa, dud­bi­na, sve­ga što je go­di­na­ma sku­pljao u svom obim­nom sje­ća­nju.
Uspje­he u po­gle­du čo­vječ­no­sti i kod nas i u svi­je­tu Zo­go­vić osje­ća kao mje­ru smi­sla, mje­ru oprav­da­no­sti sop­stve­nog ži­vo­ta. On je za­hva­lan na­šoj Ze­mlji:
Za to što je, u naj­te­žim go­di­na­ma, u naj­ve­ćem na­šem ile­gal­nom po­sto­ja­nju, osje­tio na­re­đe­nje i se­bi: „Usta­ni!“ „Is­pra­vi se!“, „Okre­ni se ka Sun­cu sva­kim svo­jim li­sti­ćem!“.
(Na­sta­vi­će se)