Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


Ovaj čla­nak je iz stu­di­je „Mar­ko Mi­lja­nov o Ar­ba­na­si­ma”, ko­ji je ob­ja­vljen u Go­di­šnja­ku na­stav­ni­ka pod­go­rič­ke gim­na­zi­je, ko­ji je 1932. na­pi­sao pro­fe­sor Bla­žo Po­po­vić. On je bio du­go­go­di­šnji pro­fe­sor knji­žev­no­sti u pod­go­rič­koj gim­na­zi­ji.
Po­po­vić ka­že da je „knji­ga vi­še sli­ka du­šev­nog sklo­pa Ar­ba­na­sa (mi­sli se na dje­lo „Ži­vot i obi­ča­ji Ar­ba­na­sa” – prim. V.I.) kao ra­se, no nji­ho­vog na­či­na ži­vo­ta i obi­ča­ja, ka­ko no­si na­slov, u užem smi­slu te ri­je­či. Pr­vo mje­sto za­u­zi­ma­ju psi­ho­lo­ške či­nje­ni­ce i pi­sac nas ne­po­sred­no upo­zna­je sa nji­ma, a na­čin ži­vo­ta i obi­ča­ji pri­rod­ne su po­sle­di­ce nji­ho­ve. Ta­ko, na pri­mjer kad nam go­vo­ri o go­sto­prim­stvu ovo­ga na­ro­da, on se ne za­dr­ža­va na pri­ča­nju, ne­go nas uvo­di u psi­ho­lo­ške du­bi­ne ove bit­ne oso­bi­ne Al­ba­na­ca...
Kad pi­sac go­vo­ri o ne­koj oso­bi­ni Ar­ba­na­sa, on nas ne osta­vlja sa­mo na to­me što nam je ka­zao ka­kva je, ne­go nam po­ka­zu­je, tu­ma­če­ći je psi­ho­lo­ški, za­što je ona ta­kva...
Psi­ho­lo­gi­ja, in­di­vi­du­al­na ili ko­lek­tiv­na, naj­bo­lje će se iz­ra­zi­ti u knji­žev­nom ob­li­ku. A pi­sac to mo­že uči­ni­ti sa­mo ako je uži­vljen u ono što opi­su­je. Ko ho­će da iz­ra­zi du­šu, mo­ra mo­ći i umje­ti ži­vje­ti njo­me, uži­vje­ti se u nju. Naš pi­sac dao je do­ka­za da je to bio u sta­nju uči­ni­ti. Mi će­mo uka­za­ti na mje­sta u ovoj knji­zi ko­ja to po­tvr­đu­ju.
Ar­ba­na­si su po­di­je­lje­ni na ple­me­na, ili, ka­ko oni ve­le, na bar­ja­ke, fi­so­ve. Ša­lja­ni su me­đu nji­ma kao naj­i­stak­nu­ti­ji. Ra­sni rz kao da ni­gdje ni­je ta­ko raz­vi­jen kao kod Ša­lja­na. On je na­ro­či­to oli­čen u nji­ho­vim gla­va­ri­ma. Pi­scu ni­je do­volj­no sa­mo pri­ča­njem da iz­lo­ži tu osnov­nu oso­bi­nu ar­ba­na­ške ra­se, a na­ro­či­to Ša­lja­na. Da bi re­ljef­ni­je pri­ka­zao ono što ho­će, on uzi­ma do­ga­đaj, i iz­la­že ga u knji­žev­nom ob­li­ku...”
Pro­fe­sor Po­po­vić na­vo­di pri­mje­re iz dje­la „Ži­vot i obi­ča­ji Ar­ba­na­sa” i na­sta­vlja: „Po ovim apli­fi­ka­ci­ja­ma re­klo bi se da pri­ča ne­ma umjet­nič­kog je­din­stva, umjet­nič­ke cje­li­ne... Upe­ča­tlji­va je pri­ča o še­sna­e­sto­go­di­šnjem mla­di­ću Ša­lja­ni­nu, gdje ga je Mar­ko psi­ho­lo­ški pri­ka­zao. On je bio je­di­nac u maj­ke, a otac mu, gla­var u ple­me­nu, umro, on je za­stu­pao nje­go­vo mje­sto, ko­ja ga je po­sla­la da joj s gla­va­ri­ma osta­lim po­gi­ne, da oči­no mje­sto odr­ži i da se čast ple­me­na ne po­ni­zi. On je sa dru­ži­nom gla­va­ri­ma za­klao ve­zi­ro­ve si­no­ve i je­di­ni živ zdrav se vra­tio ku­ći. Sva­ko mu se ove­se­li, sem maj­ke ko­ja je za­ku­ka­la i re­kla: „Ku­ka’te bra­ćo i pri­ja­te­lji, ja ne­mam si­na! Ovo ni­je moj, kad ja ni­je­sam ro­di­la si­na, ko­ji ne smi­je po­gi­nut”... i je­di­no mu je pre­o­sta­lo da ode ve­zi­ru da ga po­si­je­če... „Idi u Ska­dar da te po­si­je­če ve­zir, da ti se pro­spe krv đe se šalj­skim ju­na­ci­ma pro­su­la, pa ta’ ma’ da bid­neš njin drug i moj sin!”
Ova sce­na se za­vr­ša­va ti­me što je mla­dić oti­šao kod ve­zi­ra, a ovaj mu opro­stio, po­sli­je to­ga maj­ka ga pri­mi­la po­no­vo za svo­ga si­na. „Jed­na ova­ko sna­žna sce­na”, za­klju­ču­je pro­fe­sor Po­po­vić, „vi­še nam ka­že o du­ši ti­po­va ko­ji su iz­raz jed­ne ra­se, no mno­ga hlad­na, na­uč­na iz­la­ga­nja”... Mar­ko Mi­lja­nov je ne­po­sred­no po­znao Ar­ba­na­se u bi­ti i re­zul­tat tog spo­zna­nja je nje­go­va knji­ga o nji­ma...
(Na­sta­vi­će se)