Pu­kov­ni­ku Pa­vlu Pla­men­cu bi odo­bre­no da oda­be­re šest sto­ti­na. Oni će s njim na če­lu i pot­po­mog­nu­ti ar­ti­lje­ri­jom i dru­gim pješadijskim je­di­ni­ca­ma osvo­ji­ti Ta­ra­boš. Ob­u­ze me strah: šta ću ako me pu­kov­nik ne uzme? Ako pro­đe po­red me­ne? Ako me ne pri­mi­je­ti? Bo­lje je, mi­slim, da se ne­ka­ko osi­gu­ram. U zgod­nom tre­nut­ku iz­le­tjeh pred pu­kov­ni­ka. On se ma­lo iz­ne­na­di, od­mje­ri me od pe­te do gla­ve, pa re­če svom or­do­nan­su: „Upi­ši ga!”
Ta­ko se i ja na­đoh u stro­ju. Ge­ne­ral Mar­ti­no­vić re­če da tom ba­ta­ljo­nu oda­bra­nih tre­ba da­ti ime. Kad nas je vi­dio u stro­ju, sprem­ne da po­le­ti­mo u boj, i slu­te­ći šta će bi­ti, pu­kov­nik Pla­me­nac uz­vra­ti da bi naj­bo­lje bi­lo da to bu­de Ba­ta­ljon smr­ti. U nje­mu su smje­li ju­ri­šni­ci ko­ji pre­zi­ru smrt.
Ta od­lu­ka br­zi­nom mu­nje pro­đe kroz od­re­de. Pu­kov­nik Pla­me­nac ne mo­že ni da ko­rak­ne – sa­li­je­ću ga sa svih stra­na mol­ba­ma da ih uvr­sti u ovaj ba­ta­ljon. Do­šli i sta­ri rat­ni­ci, lju­di si­je­de bra­de, ko­ji su se to­li­ko pu­ta opro­ba­li na bo­ji­šti­ma. I oni mo­le da ih pri­mi. Sma­tra­ju to naj­ve­ćom ča­šću. Pe­to­ri­ca bra­će do­đo­še za­jed­no. Ne­će, ve­le, da se raz­dva­ja­ju – u go­ru i u vo­du će za­jed­no, ma­kar svi iz­gi­nu­li. Muč­no i pu­kov­ni­ku: ka­ko da uvri­je­di lju­de, ka­ko da ih od­bi­je? Tra­ži za njih ne­ku utje­šnu ri­ječ. Bi­će, ve­li, pri­li­ke i za njih. Ne­ki će ići od­mah iza ju­ri­šni­ka. Oda­bra­ni će pre­sje­ći ži­ce, a osta­li će jur­nu­ti za nji­ma... Šta se tu mo­že? Ne­ko mo­ra da osta­ne...
Do­če­ka­smo, naj­zad, za­po­vi­jest da kre­ne­mo.
Tu­če ar­ti­lje­ri­ja. S obje stra­ne. Gru­va ne­pre­kid­no. Tur­ci otvo­ri­li pa­kle­nu va­tru – bi­ju sa svih stra­na: tre­šti mi­tra­lje­ska i pu­šča­na palj­ba; uz to­pov­sku đu­lad, ras­pr­ska­va­ju se ruč­ne bom­be. Mi, nas šest sto­ti­na, gra­bi­mo na­pri­jed, ki­da­mo ži­ce ka­ko bi­smo oslo­bo­di­li pro­laz na­šim od­re­di­ma ko­ji idu za na­ma. Ni­gdje žbu­na, ni­gdje ka­me­na da bar za tre­nu­tak za­klo­ni­mo gla­vu i osmo­tri­mo ra­sto­ja­nje... Osva­ja­mo me­tar po me­tar. Bo­že, ša­pu­ćem, bla­go­slo­vi oruž­je na­še. Bla­go­slo­vi ove bom­be ko­je ba­ca­mo i ki­di­še­mo na bo­dlji­ka­vu ži­cu. Okri­je­pi nas sna­gom i po­mo­zi da što pri­je pre­đe­mo ovaj pa­kao, da Tur­ke su­no­vra­ti­mo s Ta­ra­bo­ša...
Gra­na­te se ras­pr­ska­va­ju nad na­ma. Ja­sno nam je da su Tur­ci ra­ni­je iz­mje­ri­li od­sto­ja­nje do te tač­ke, pa sa­mo blju­ju va­tru. Ze­mlja drh­ti. Ide­mo na­pri­jed, dru­gog pu­ta za nas ne­ma, mi smo Ba­ta­ljon smr­ti. Gra­bi­mo pre­ko mr­tvih i ra­nje­nih. Ra­nje­ni­ci je­če, oče­ku­ju da ih ne­ko iz­vu­če sa bo­ji­šta i pre­ne­se na bez­bjed­no mje­sto, gdje će im pre­vi­ti lju­te ra­ne...
Na­ša ar­ti­lje­ri­ja do­bro dej­stvu­je. Čim je vi­dje­la da je pr­vo zr­no pa­lo is­pred nas, zna­la je ne­po­gre­ši­vo gdje tre­ba da ga­đa. I, za­i­sta, dru­go zr­no pa­de u cen­tral­ni rov... Tur­ci se us­ko­me­ša­li, ču­ju se i ja­u­ci, ali va­tra s nji­ho­ve stra­ne još ne je­nja­va. Gi­nu Tur­ci, vi­di­mo ka­ko pa­da­ju, ali su­de­ći pre­ma ja­či­ni palj­be ko­ja je na nas usmje­re­na, kao da ih je sve vi­še. To zna­či da ba­ca­ju re­zer­ve u bor­bu. Eh, la­ko je nji­ma kad ima­ju re­zer­vu! Ova­mo, s na­še stra­ne, sve nas je ma­nje. Pro­ri­je­di­li se na­ši re­do­vi. Mi ne­ma­mo re­zer­vu. Sve što je ima­la, Cr­na Go­ra je po­sla­la na bo­ji­šta...
Vi­dio sam u tom ju­ri­šu oca i tri si­na – če­ti­ri lju­te sa­blje, če­ti­ri so­ko­la: gra­be na­pri­jed, osva­ja­ju pro­stor. Je­dan sin pa­de te­ško ra­njen, gra­na­ta mu smr­ska­la grud­ni koš... Otac se sa­gnu, po­lju­bi ga u če­lo i za­klik­ta pre­o­sta­lim si­no­vi­ma: „Na­pri­jed, so­ko­lo­vi!” Po­sli­je ne­ko­li­ko mi­nu­ta pa­de i dru­gi sin. Otac klek­nu, iz­va­di za­voj iz tor­be, pre­vi mu smr­to­no­snu ra­nu, i po­le­tje na­pri­jed da iza bra­će ju­ri­šni­ka ne iz­o­sta­ne. Tek što je kro­čio – gra­na­ta ga tre­snu po­sred če­la. Ko­ji mi­nut ka­sni­je pa­de i tre­ći sin. Če­ti­ri mu­ške gla­ve iz jed­ne ku­će...
Dvi­je li­ni­je mre­ža već su is­ki­da­ne, ali s ve­li­kim žr­tva­ma. Tre­ća se još opi­re. Za na­ma idu od­re­di ko­ji u sto­pu sli­je­de Ba­ta­ljon smr­ti.
(Na­sta­vi­će se)

Pri­re­di­la: Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić