San­džač­ka voj­ska se ži­la­vo od­u­pi­ra­la bo­jem na Ja­vo­ru (od 8. do 16. no­vem­bra 1915), ot­po­rom od Ko­ki­nog Bro­da do Vi­še­gra­da; za­dr­ža­va­ju­ćom od­bra­nom iz­dr­ža­la že­sto­ke su­ko­be na vi­so­vi­ma i pre­vo­ji­ma, kao i na va­žnim ras­kr­šći­ma pu­te­va kod Šće­pan Po­lja, Plje­va­lja, Pri­je­po­lja, Bi­je­log Po­lja. Za­u­sta­vi­la se (kra­jem de­cem­bra 1915) na Ča­ko­ru, na li­je­voj oba­li Li­ma od An­dri­je­vi­ce do Be­ra­na, sje­ver­no od Moj­kov­ca i na ne­ko­li­ko pre­la­za ri­je­ke Ta­re niz­vod­no.
Naj­že­šći boj iz­me­đu glav­ni­ne san­džač­ke voj­ske i vi­še­stru­ko bro­jem ljud­stva i ko­li­či­nom na­o­ru­ža­nja ja­čih dva­ju austro­u­gar­skih di­vi­zi­ja do­go­dio se u pred­je­lu Moj­kov­ca (6. i 7. ja­nu­a­ra 1916), ko­je su cr­no­gor­skim pro­tiv­na­pa­dom od­bi­je­ne. Pri­tom je sa­mo­sta­lan od­red san­džač­ke voj­ske bra­nio Be­ra­ne, odo­li­je­va­ju­ći (od 5. do 10. ja­nu­a­ra 1916) se­dam pu­ta ve­ćoj ne­pri­ja­telj­skoj sku­pi­ni, či­me je austro­u­gar­skoj voj­sci pre­laz ri­je­ke Ta­re spri­je­čen (sve do 18. ja­nu­a­ra 1916). Za­šti­će­no je za­vr­šno od­stu­pa­nje je­di­ni­ca srp­ske voj­ske od An­dri­je­vi­ce i Be­ra­na ka Pod­go­ri­ci.
I kad se šti­tio od­la­zak srp­ske voj­ske ka al­ban­skom pri­mor­ju, cr­no­gor­ska voj­ska je odo­li­je­va­la ne­pri­ja­telj­skim na­pa­di­ma i na her­ce­go­vač­kom fron­tu i u bli­skom pri­mor­ju. Austro­u­gar­ski od­red, po bro­ju ljud­stva uve­li­ko nad­ma­šni­ji od mno­ži­ne bra­ni­la­ca Lov­će­na i čak dva­na­est pu­ta ar­ti­lje­ri­jom na­o­ru­ža­ni­ji, kre­nuo je (8. ja­nu­a­ra 1916) da osvo­ji pla­ni­nu i pro­du­ži na­stu­pa­nje kroz Cr­nu Go­ru. Po­sli­je tro­dnev­nog ot­po­ra bra­ni­o­ci su oti­šli sa lov­ćen­skih str­me­ni, a na­pa­dač je za­u­zeo vrh pla­ni­ne, pa si­šao (13. ja­nu­a­ra 1916) u ne­bra­nje­no Ce­ti­nje.
Vla­da je po­ku­ša­la da pri­do­bi­je austro­u­gar­sku ko­man­du za za­stoj na­pa­da i da se pre­go­va­ra o pri­mir­ju. Na­pa­dač je to od­bio i hi­tao da voj­skom sa­svim po­ko­ri Cr­nu Go­ru.
I u vla­di je ta­da (po­čet­kom de­cem­bra 1915. go­di­ne) na­stao pro­go­vor da se vla­dar i Na­rod­na skup­šti­na pre­mje­ste iz Ce­ti­nja u Pod­go­ri­cu, pa čim za­tre­ba odan­de odu u Ska­dar i da­lje, a voj­ska bi, bo­re­ći se, uspo­ra­va­la na­stu­pa­nje ne­pri­ja­te­lja, osva­ja­ča, pa na­po­sli­jet­ku i ona kre­nu­la kud je oti­šla srp­ska voj­ska. Kralj i Na­rod­na skup­šti­na ni­je­su pri­sta­li da se od­stu­pa pri za­dr­ža­va­ju­ćoj od­bra­ni voj­ske, a vla­da je, ne­po­dr­ža­na, pod­ni­je­la ostav­ku, pa je kralj ime­no­vao na­sled­ni­ka, pred­sjed­ni­ka vla­de.
Pred­sjed­nik cr­no­gor­ske vla­de je oti­šao (16. ja­nu­a­ra 1916) iz Pod­go­ri­ce u Ska­dar, isto­vre­me­no kad i stra­ni pred­stav­ni­ci u Cr­noj Go­ri. I srp­ski ofi­ci­ri na du­žno­sti u Vr­hov­noj ko­man­di cr­no­gor­ske voj­ske ot­pu­to­va­li su (17. ja­nu­a­ra 1916) iz Pod­go­ri­ce u Ska­dar.
Vla­dar je od­mah za na­čel­ni­ka Vr­hov­ne ko­man­de ime­no­vao ko­man­dan­ta san­džač­ke voj­ske.
Kralj, mi­ni­stri, ne­ki ge­ne­ra­li i ne­ko­li­ko is­tak­nu­tih slu­žbe­ni­ka, na za­jed­nič­koj sjed­ni­ci u Pod­go­ri­ci (pri­je pod­ne 19. ja­nu­a­ra 1916), ni­je­su sro­či­li za­po­vi­jest o od­stu­pa­nju cr­no­gor­ske voj­ske pre­ma Ska­dru.
Kralj je oti­šao (19. ja­nu­a­ra 1916) u Ska­dar, gdje je bo­ra­vio i sju­tra­dan, pa na­red­nog ju­tra (21. ja­nu­a­ra 1916) sti­gao u Me­do­vu, oda­kle je, pri­je pod­ne, ita­li­jan­skim bro­dom, pre­ko Ja­dra­na, oti­šao u iz­bje­gli­štvo u Ita­li­ju pa ot­pu­to­vao u Fran­cu­sku i na­sta­nio se u bli­zi­ni Pa­ri­za.
Po­su­sta­lost zbog po­gi­bi­ja na bo­ji­šti­ma, osku­di­ca u na­o­ru­ža­nju, kao i ne­ma­šti­na za ži­vot ljud­stva, osla­blji­va­li su bo­rač­ko moć­stvo cr­no­gor­ske voj­ske; a rat­ni­ci, gdje­god i pre­vi­še bez­volj­ni, ipak ni­je­su na­pu­šta­li svo­je če­te i ba­ta­ljo­ne; cje­lo­kup­nost voj­ske je po­sto­ja­la.
Mi­ni­stri ko­ji ni­je­su na­pu­sti­li Pod­go­ri­cu, sa­gla­sno su pred­lo­ži­li (21. ja­nu­a­ra 1916) da se voj­ska ras­pu­sti. Ta­ko je sud­bo­no­sna nad­le­žnost voj­sko­vo­đe pri­pa­la na­čel­ni­ku Vr­hov­ne ko­man­de, i on je tog da­na na­red­bom pro­gla­sio ras­pu­šta­nje cr­no­gor­ske voj­ske: rat­ni­ci su raz­ri­je­še­ni slu­žbe, ne­ka odu svo­jim do­mo­vi­ma, ra­zu­mi­je se – po sta­rin­skom obi­ča­ju cr­no­gor­skom – svak s oruž­jem u ru­ka­ma. I po­štu­ju­ći do­stoj­nost rat­ni­ka, voj­sko­vo­đa je od­lu­čio da se ne odva­ja od njih, htio je da za­jed­no s nji­ma pre­tr­pi slom i re­kao im da je za­hva­lan bor­ci­ma „za ju­nač­ko, slav­no, do­sto­jan­stve­no, iako za­lud­no voj­nič­ko dr­ža­nje”.
Pri­mor­skim prav­cem do­la­ze­ći u Bar, austro­u­gar­ska voj­ska iz­bi­la je i na ri­je­ku Bo­ja­nu (22. ja­nu­a­ra 1916) i sju­tra­dan je ovla­da­la Ska­drom. Ta­ko je na­či­ni­la ne­pri­li­ku za pro­la­zak ovud onim ofi­ci­ri­ma i voj­ni­ci­ma cr­no­gor­ske voj­ske ko­ji bi­ja­hu ri­je­ši­li da tra­že i na­la­ze sa­dej­stvo s voj­ska­ma An­tan­te (Sa­ve­zni­ka).
(NA­STA­VI­ĆE SE)


Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ