Pet tur­skih mi­tra­lje­za i ko zna ko­li­ko pu­ša­ka bra­ni tre­ću li­ni­ju ži­ce. Nje­gu­ške če­te i vir­pa­zar­ski ba­ta­ljon na­va­li­še ba­jo­ne­ti­ma na ma­le šan­če­ve opa­sa­ne ži­com... U tom ča­su, s vr­ha Ta­ra­bo­ša, gru­nu­še tur­ske ba­te­ri­je... Dej­stvu­ju če­ti­ri to­pa. Ta če­ti­ri to­pa – to je po­sled­nja na­da Tu­ra­ka. Mi­sle da će nas gra­na­ta­ma za­u­sta­vi­ti. I tu se de­si­lo ne­što stra­šno, po­gub­no, tu smo se gu­bi­li, ne­sta­ja­li... Naš da­lji pro­laz za­u­sta­vi­la je ki­ša mi­tra­lje­skih zr­na. Ona tu­ku u če­lo, a to­pov­ska u le­đa...
Pu­kov­nik Pla­me­nac po­ve­de osta­tak do­bro­vo­lja­ca. Ba­ci se na­pri­jed sa isu­ka­nom sa­bljom. Ali pol­je­te sa­mo ne­ko­li­ko ko­ra­ka. Dva zr­na ga po­go­di­še po­sred če­la i on se stro­po­šta... Nje­go­va smrt za tre­nu­tak iza­zva uz­bu­nu me­đu na­šim ofi­ci­ri­ma. Na­sta­de ko­me­ša­nje... Bor­ba se na­sta­vi, ali u ne­re­du. Dvo­ji­ca na­ših ule­tje­še u ša­nac i ote­še dva mi­tra­lje­za, po­što po­sa­du is­ko­ma­da­še ba­jo­ne­ti­ma... Kad to pri­mi­je­ti je­dan mla­di tur­ski ofi­cir, po­le­tje na­pri­jed pu­ca­ju­ći u tr­ku na onu dvo­ji­cu na­ših i osta­le ko­ji usko­či­še u ro­vo­ve. Tur­ski ofi­cir ubi jed­nog na­šeg ofi­ci­ra, ali i on pa­de kraj nje­ga...
Tur­ci iz­li­je­ću iz dru­gih šan­če­va i na­va­lju­ju kao su­ma­nu­ti, hva­ta­ju za ba­jo­net i za­dr­ža­va­ju naš da­lji pro­dor. Ali i nji­ho­va sna­ga je na iz­ma­ku. Jed­na na­ša bom­ba­ška gru­pa jur­nu na­pri­jed kao na kri­li­ma i u tre­nu osvo­ji dva šan­ca. Šan­če­vi pu­ni le­še­va i ra­nje­ni­ka, do po­la u kr­vi... Bor­ba po­tra­ja sve do mra­ka, ka­da Tur­ci pre­ki­nu­še va­tru jer su ma­lak­sa­li. I na­ma je do­bro do­šao pre­dah da se pri­pre­mi­mo za sju­tra­šnji dan i od­lu­ču­ju­ći boj...
Eto, tu sam ra­njen, na Ta­ra­bo­šu. U tom pa­klu sam, se­stro, ra­na do­pa­nuo. Ali, ne ža­lim. Slo­mi­li smo Tur­ke...
– A ti – upi­ta me iz­ne­na­da – či­ja si?
– Kćer ser­da­ra Jan­ka Vu­ko­ti­ća!
– E, Bog mu dao sve naj­bo­lje – re­če i osmjeh­nu se kao da je to i oče­ki­vao. – Znam, znam, ma­li mu sin, još di­je­te, pa te­be upu­tio u bol­ni­cu da nam vi­daš ra­ne...
Ko­li­ko je ovaj ju­nak i te­ški ra­nje­nik bio pun vr­li­na uvi­dje­la sam po­sli­je ne­ko­li­ko da­na kad mu u bol­ni­ci sve­ča­no uru­či­še Me­da­lju za hra­brost. On je bio je­dan od one dvo­ji­ce ko­ji pr­vi usko­či­še u tur­ske šan­če­ve, po­sje­ko­še po­sa­du i ote­še dva mi­tra­lje­za što su do­tad si­ja­li smrt u cr­no­gor­skim re­do­vi­ma.
Do me­ne ne­ka­ko do­pri­je­še stra­šni po­da­ci o bro­ju žr­ta­va na ovom bo­ji­štu: oko hi­lja­du mr­tvih i ra­nje­nih cr­no­gor­skih voj­ni­ka. Iz onog Ba­ta­ljo­na smr­ti je­dva je ko­ji pre­ži­vio...
Ni­ko ta­da ni­je slu­tio da će usko­ro iz­bi­ti još je­dan rat, onaj s Bu­ga­ri­ma, ko­ji iz­ne­na­da, pod­mu­klo, na­pa­do­še srp­ske voj­ni­ke i da će oko pet­na­est hi­lja­da cr­no­gor­skih voj­ni­ka po­le­tje­ti na Bre­gal­ni­cu, svo­joj bra­ći u po­moć. Ne­ki su ta­mo za­u­vi­jek osta­li, dru­gi su do­pa­nu­li te­ških ra­na...
Još ma­nje se po­mi­šlja­lo da će iz­bi­ti svjet­ski rat u ko­me će iz­gor­je­ti i Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra.
U pr­ve dvi­je rat­ne go­di­ne oca sam vi­dje­la sa­mo če­ti­ri pu­ta. Do­đe, naj­po­sle, na Ce­ti­nje kra­jem ju­na 1915. Po­to­nuo u bri­ge i ne­mir. Skr­han umo­rom i ne­sa­ni­com. Bez­ma­lo tri mje­se­ca u bor­ba­ma. Mno­gi voj­ni­ci iz­gi­nu­li; ne­ki, njih je još vi­še, ra­nje­ni. A zlo tek do­la­zi. Iz po­je­di­nih cr­no­gor­skih ku­ća iz­gi­nu­le i po tri-če­ti­ri mu­ške gla­ve.
Jed­nog da­na, dok smo bi­li na Ce­ti­nju, re­če mi:
– Spre­mi se, Ga­gu­na. Od da­nas ćeš sa ocem. Gdje bu­dem ja, bi­ćeš i ti...
To je bi­lo sve što je re­kao. Maj­ka Mi­li­ca re­če da je to do­bro. Bi­ću uz oca, da mu se na­đem pri ru­ci u ča­so­vi­ma umo­ra i tu­ge ko­ja ga je sve vi­še pri­ti­ska­la. Ja – sreć­na. Ni­sam ni po­mi­šlja­la na opa­sno­sti i is­ku­še­nja ko­ja me oče­ku­ju.
(Na­sta­vi­će se)

Pri­re­di­la:
Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić