Spo­mi­nje se, zbi­lja, da je oko 3.000 rat­ni­ka u Cr­noj Go­ri sa­mo­stal­no oti­šlo kud je mi­nu­la srp­ska voj­ska, gdje su pri­hva­će­ni i po­sta­li nje­no bo­rač­ko ljud­stvo.
Cr­no­gor­ska voj­ska je pre­stan­kom bo­re­nja za od­bra­nu na­ro­da i dr­ža­ve za­vr­ši­la svoj op­šti rat. Ipak, ne ru­ži je ne­po­sto­je­ći zva­ni­čan pot­pis pre­da­je ne­pri­ja­te­lju (ka­pi­tu­la­ci­ja) i ja­dost je tu ne­znat­ni­ja od osje­ća­nja vje­re u ob­no­vu ne­kog na­či­na oru­ža­nog uz­ne­mi­ra­va­nja oku­pa­to­ro­ve voj­ske.
Odi­sta, već od lje­ta 1916. go­di­ne, od­va­žni ofi­ci­ri i hra­bri mom­ci, oti­ma­ju­ći se austro­u­gar­skoj oku­pa­ci­ji od­me­ta­njem u pla­nin­ske pre­dje­le sje­ver­nih kra­je­va Cr­ne Go­re, sa­sta­vlja­će dru­ži­ne usta­ni­ka, zva­nih ko­mi­ti, pa po­vre­me­no na­pa­da­ti oku­pa­tor­ske pred­stra­že, iz­vid­ni­ce, po­tjer­ni­ce, po­ne­gdje i stal­ne po­sa­de.
To­kom dvo­go­di­šnjeg ra­to­va­nja (1914–1916), po­tom usta­nič­kog od­u­pi­ra­nja austro­u­gar­skoj oku­pa­ci­o­noj si­li (1916–1918. go­di­ne), kao i tr­plje­nja sva­ko­ja­kih ne­sre­ća od ne­pri­ja­te­lja, Cr­na Go­ra je iz­gu­bi­la oko 22.000 voj­ni­ka i ofi­ci­ra, po­gi­nu­lih, ra­nje­nih, ne­sta­lih (ra­ču­na se da je 1914. go­di­ne ima­la 445.000 sta­nov­ni­ka).
Sma­nje­nom ukup­no­šću svo­jeg ljud­stva i pre­vi­še oskud­na u svim po­treb­nim sred­stvi­ma, srp­ska voj­ska je oču­va­nom du­hov­nom oda­no­šću Otadž­bi­ni ste­gla sna­gu i smo­gla iz­dr­žlji­vost da jed­no­mje­seč­nim kre­ta­njem po bes­pu­ću i zlu vre­me­nu stig­ne na al­ban­sko pri­mor­je. Do­la­ze­ći iz Pe­ći i Ro­ža­ja, pre­ko Pod­go­ri­ce, glav­ni­nom je sti­gla u Ska­dar i oko­li­nu (od 15. do 21. de­cem­bra 1915), a za­tim i po­sled­nje nje­ne je­di­ni­ce (od 7. do 11. ja­nu­a­ra 1916) i za­štit­ni od­red 1. ar­mi­je, po­sli­je na­pu­šta­nja po­lo­ža­ja kod An­dri­je­vi­ce (5. ja­nu­a­ra 1916).
U Ska­dar je sti­gla (7. de­cem­bra 1915) Vr­hov­na ko­man­da srp­ske voj­ske, kao i pred­sjed­nik srp­ske vla­de (22. de­cem­bra 1915). Za­jed­no s mi­ni­stri­ma od­stu­pa­li su i na­rod­ni po­sla­ni­ci, slu­žbe­ni­ci Na­rod­ne ban­ke i dru­gih usta­no­va Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je.
Vla­da je za­tra­ži­la (11. de­cem­bra 1915) da sa­ve­zni­ci obez­bi­je­de od­la­zak srp­ske voj­ske iz Al­ba­ni­je u oblast So­lu­na, oda­kle bi, po­sli­je opo­rav­ka, na­sta­vi­la ra­to­va­nje.
Vla­de Fran­cu­ske i Ve­li­ke Bri­ta­ni­je ko­nač­no su (8. ja­nu­a­ra 1916) od­lu­či­le da se srp­ska voj­ska iz Al­ba­ni­je pre­ve­ze na grč­ko ostr­vo Krf.
Vr­hov­na ko­man­da je na­re­di­la je­di­ni­ca­ma (15. ja­nu­a­ra 1916) od­la­zak iz Ska­dra, kroz mo­čvar­nu do­li­nu, pre­ma pri­sta­ni­štu San Đo­va­ni di Me­dua; gdje je vr­še­no ukr­ca­va­nje (od 23. ja­nu­a­ra 1916) i na­sta­vlje­no u Dra­ču i Va­lo­ni. Pre­voz je po­bolj­šan po­ve­ća­nim bro­jem fran­cu­skih, bri­tan­skih i ita­li­jan­skih bro­do­va.
Srp­ska voj­ska je (do 19. fe­bru­a­ra 1916) pre­ve­ze­na: na Krf – 151.828 voj­ni­ka i ofi­ci­ra; u Bi­zer­tu, lu­ku u Tu­ni­su – oko 13.000 lju­di; u Fran­cu­sku i na ostr­vo Kor­zi­ka – oko 5.000 lju­di.
Re­gent Sr­bi­je do­šao je u Drač (24. ja­nu­a­ra 1916), pa sa Vr­hov­nom ko­man­dom sti­gao na Krf (5. fe­bru­a­ra 1916). U Fran­cu­sku su po­sla­ni i srp­ski uče­ni­ci, da na­sta­ve ško­lo­va­nje za slu­žbu u Otadž­bi­ni po­sli­je Ve­li­kog ra­ta, a ne­ki đa­ci su uči­li u Grč­koj. Na Krf je do­šla (18. ja­nu­a­ra 1916) i srp­ska vla­da.
Ra­ču­na se da je u pro­te­klom tro­mje­seč­nom ra­to­va­nju s nje­mač­kom, austro­u­gar­skom i bu­gar­skom voj­skom Sr­bi­ja iz­gu­bi­la vi­še od 380.000 voj­ni­ka i ofi­ci­ra – da­kle po­gi­nu­lih, ra­nje­nih, za­ro­blje­nih, ne­sta­lih. I nje­no sta­nov­ni­štvo je go­le­mo stra­da­lo od osva­ja­če­vih zlo­či­na, mr­žnje i po­ha­re, ubi­ja­nja lju­di, kao i zbog bo­le­sti i gla­di.
Za bo­rav­ka na Kr­fu, na bli­skom ostr­vu Vi­du sa­hra­nje­no je oko 10.000 pri­pad­ni­ka srp­ske voj­ske, pre­mi­nu­lih zbog iz­nu­re­no­sti i bo­le­sti.
Spa­sa­va­njem voj­ske, vla­de i glav­nih dr­žav­nih usta­no­va, Sr­bi­ja je do­se­gla svjet­sko­i­sto­rij­sku zna­me­ni­tost: iz­gu­bi­la ze­mlji­šte ali sa­ču­va­la dr­ža­vu; pro­mi­je­ni­la rat­nič­ki po­lo­žaj i na­sta­vi­la oru­ža­no uče­šće za­jed­no sa Sa­ve­zni­ci­ma u An­tan­ti; uz­vi­si­la se kao ne­pre­ma­šiv ju­nak i ne­sa­lo­mljiv mu­če­nik.
Osva­ja­njem Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, Cen­tral­ne si­le znat­no su po­ve­ća­le vla­sti­tu ope­ra­tiv­nu moć­nost i za­do­bi­le pri­li­ku da dje­lo­ve svo­jih ar­mi­ja u osva­ja­nju na Bal­ka­nu pre­mje­šta­ju na fron­to­ve evrop­ske: ru­ski na is­to­ku, fran­cu­sko-bri­tan­ski na za­pa­du, ita­li­jan­ski na ju­gu kon­ti­nen­ta.

(Na­sta­vi­će se)

Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ