Po­đo­smo. Vu­ka­šin, moj brat, do­vi­ku­je: „Sre­ćan ti put, ta­ta!” Zgra­bih ga i po­lju­bih, sreć­na što ni­je do­volj­no od­ra­stao da kre­ne u boj, jer bih, u tom slu­ča­ju ja mo­ra­la da osta­nem kod ku­će. Ova­ko, di­je­li­ću sud­bi­nu cr­no­gor­skih voj­ni­ka, pa ka­ko Bog da.
Sti­go­smo auto­mo­bi­lom u Ko­la­šin. Tu smo ko­na­či­li. Po­sli­je skrom­ne ve­če­re, oko ta­te se oku­pi­še ko­man­di­ri, ko­man­dan­ti i or­do­nan­si. Gle­da­ju u mo­ga oca, ali me­ni se či­ni da vi­še gle­da­ju u me­ne. Kao da ne­ki­ma ni­je pra­vo što sam se na­šla uz njih. Jed­nog tre­nut­ka, moj otac re­če:
– Ovo je mo­ja kćer Va­si­li­ja. Ona će od da­nas bi­ti s na­ma...
Stre­pje­la sam od po­mi­sli da se ne­ko mo­že us­pro­ti­vi­ti, da će re­ći: „Šta će ona usred boj­ni­ce?!” Isti­na, ja sam na ovu mo­guć­nost po­mi­šlja­la ra­ni­je, uz put, pa sam se bi­la pri­pre­mi­la za raz­go­vor. Htje­la sam da ih pod­sje­tim na one hra­bre Cr­no­gor­ke ko­je su se od pr­vog da­na ra­ta s Tur­ci­ma na­šle naj­pri­je iza li­ni­je fron­ta, a po­tom pro­dr­le i na sam front...
To je ova­ko bi­lo.
Kad je ob­ja­vljen rat, cr­no­gor­ska voj­ska je već bi­la na gra­ni­ci. Zna­tan dio voj­ske, pod ko­man­dom pre­sto­lo­na­sled­ni­ka Da­ni­la, bio je u se­lu Fun­di­ni, na­do­mak ja­kog tur­skog utvr­đe­nja De­čić. Ko­ji ki­lo­me­tar da­lje, u Me­du­nu, Vr­bi­ci, Do­lja­ni­ma i dru­gim se­li­ma bi­li su či­ta­vi od­re­di že­na. Kra­lju Ni­ko­li to ni­je bi­lo pra­vo. Na­re­dio je da se že­na­ma ni­ka­ko ne do­zvo­li pri­stup bo­ji­štu. Ova na­red­ba je odr­ža­va­na sve do ju­ri­ša na tur­sko utvr­đe­nje. Ali, kad je De­čić za­u­zet uz mno­ge žr­tve, ni­je bi­lo si­le ko­ja bi za­u­sta­vi­la Cr­no­gor­ke da pri­tek­nu u po­moć ra­nje­noj bra­ći, oče­vi­ma i mu­že­vi­ma. Oko pet sto­ti­na že­na iz Ku­ča, Pi­pe­ra i Bje­lo­pa­vli­ća, jur­nu­lo je za voj­skom, od­mah po za­u­ze­ću tvr­đa­ve. Tu su maj­ke sje­dje­le uz ra­nje­nog si­na, se­stra uz bra­ta, že­na uz mu­ža... Ni­gdje stra­ha, ni­gdje ja­u­ka. Taj pri­zor je do su­za ga­nuo i kra­lja Ni­ko­lu. Kad je do­šao da vi­di ra­nje­ni­ke, na­i­šao je na gru­pu že­na ko­je su ih pre­no­si­le. Ve­o­ma po­tre­sen ovim pri­zo­rom sta­ri kralj je za­pla­kao. Od­mah je po­vu­kao pre­đa­šnju na­red­bu: do­zvo­lio je že­na­ma da mo­gu pra­ti­ti voj­sku...
Sve ra­nje­ni­ke s De­či­ća, a njih je bi­lo mno­go, že­ne su pre­ni­je­le u Pod­go­ri­cu i smje­sti­le po bol­ni­ca­ma. Da ni­je bi­lo njih, voj­ni­ci bi mo­ra­li da na­pu­ste bo­ji­šte i pre­ve­zu ra­nje­ni­ke...
Ni­ko me, sre­ćom, ni­je ni­šta pi­tao, ni­ko ni­je ospo­rio mo­je pri­su­stvo, pa ta­ko ni­je bi­lo po­treb­no da se po­zi­vam na ju­nač­ko dr­ža­nje že­na na bo­ji­štu...
Osva­nu mut­no ju­tro. Ki­ša. Uz­ja­ha­la sam ko­nja. Iako ni­je­sam bi­la vič­na ja­ha­nju, ni­je­sam se bo­ja­la. A i da je­sam, ne bih to ni­po­što smje­la da po­ka­žem. Mo­žda bi to ne­ko iz ta­ti­ne prat­nje je­dva do­če­kao. Kad sam se s la­ko­ćom po­pe­la u se­dlo, otac mi re­če:
– Ne boj se, Ga­gu­na. Konj je kro­tak, na­vik­nut na uspo­ne i do­li­ne. Pa­zi, ova­ko se dr­ži uzda, no­ge su u uzen­gi­ja­ma. Vi­dje­ćeš već ka­ko tre­ba sje­dje­ti kad konj ide uz­br­do, a ka­ko kad se spu­šta.
Ovo upo­zo­re­nje je, či­ni­lo mi se, bi­lo su­vi­šno, jer sam se u se­dlu osje­ća­la ta­ko kao da sam ima­la ve­li­ko is­ku­stvo u ja­ha­nju.
Sti­go­smo do Vru­lje, gdje za­te­ko­smo Plje­valj­sku bri­ga­du: voj­ni­ci su užur­ba­no gra­di­li put od Plje­va­lja pre­ma Ko­la­ši­nu. Još iz Moj­kov­ca ta­ta je ja­vio Bla­žu Vr­bi­ci da do­la­zi­mo. Sti­go­smo na most pre­ko ri­je­ke Đe­ho­ti­ne. Na mo­stu je bi­la plo­ča s nat­pi­som: „Plje­valj­ska bri­ga­da ser­da­ru Jan­ku Vu­ko­ti­ću.”
Ovaj most je bio od ve­li­kog zna­ča­ja, na­ro­či­to zbog snab­de­va­nja voj­ske mu­ni­ci­jom i hra­nom. Dr­ža­va ni­je uče­stvo­va­la u fi­nan­si­ra­nju. Gra­di­li su ga voj­ni­ci, me­đu ko­ji­ma je bi­lo i ne­ko­li­ko struč­nja­ka za pu­te­ve. Ra­ni­je je hra­na pre­no­še­na na ko­nji­ma. Od Plje­va­lja do Moj­kov­ca išlo se se­dam da­na...
(Na­sta­vi­će se)
Pri­re­di­la:
Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić