Moj brat Đu­ro je u vri­je­me osva­ja­nja Dra­ča bio sa srp­skim tru­pa­ma kao oba­vje­štaj­ni ofi­cir cr­no­gor­ske voj­ske.
Su­tra­dan po do­la­sku u Čaj­ni­če ob­i­šla sam bol­ni­cu u ko­joj su smje­šte­ni na­ši ra­nje­ni­ci. O nji­ma su uglav­nom bri­nu­li ru­ski lje­ka­ri i ru­ske me­di­cin­ske se­stre. Upo­zna­la sam se­stru Va­len­ti­nu ko­ja je bi­la kao na kri­li­ma: le­tje­la je od kre­ve­ta do kre­ve­ta i sva­kom ra­nje­ni­ku upu­ći­va­la po osmi­jeh i bla­gu se­strin­sku ri­ječ ohra­bre­nja i na­de...
Osta­la sam u bol­ni­ci da po­mog­nem pri ope­ra­ci­ji jed­nog sed­mo­go­di­šnjeg dje­ča­ka ko­me je iz­va­đe­no zr­no iz de­snog ra­me­na. Nje­go­vi ro­di­te­lji, ko­ji su sta­ja­li u hod­ni­ku bri­žno iš­če­ku­ju­ći is­hod ope­ra­ci­je, htje­li su da mi po­lju­be sku­te kad sam im re­kla da je ma­li­šan sve la­ko pod­nio i da će za dan-dva bi­ti kod svo­je ku­će.
Otac mi je do­pu­stio da odem do Me­talj­ke ka­ko bih vi­dje­la ro­đa­ke. Konj je kre­nuo ka­som, ali sam ga ne­ka­ko smi­ri­la. Za­te­koh, us­put, voj­ni­ke, umor­ne od pre­no­še­nja mu­ni­ci­je. San­du­ci su bi­li po­red njih. Tra­ži­la sam da mi na ko­nja na­to­va­re dva san­du­ka. Po­vra­tih se još jed­nom, pa još jed­nom i ta­ko konj pre­ne­se ne­ko­li­ko te­ških san­du­ka. One lak­še mo­gli su i sa­mi. Bi­li su mi ve­o­ma za­hval­ni na ovoj ma­loj po­mo­ći. Na­šla sam ro­đa­ke. Po­pri­ča­li smo ma­lo o pro­šlim da­ni­ma, o bor­ba­ma u ko­ji­ma su uče­stvo­va­li. Bi­li su za­bri­nu­ti onim što do­la­zi.
Sti­go­še i oni cr­ni da­ni sa sve tra­gič­ni­jim ve­sti­ma: pri­ti­snu­ta sa tri stra­ne sil­nom ne­mač­kom, austro­u­gar­skom i bu­gar­skom voj­skom, srp­ska voj­ska je po­če­la da se po­vla­či. Do­pri­je­še vi­je­sti da su Bu­ga­ri uda­ri­li nož u le­đa srp­skoj voj­sci, da su pre­sje­kli glav­ne ko­mu­ni­ka­ci­je pre­ma Ni­šu, Sko­plju i So­lu­nu i da zbog to­ga srp­ska voj­ska mo­ra da kre­ne pre­ko Ko­so­va pre­ma Cr­noj Go­ri. Uto sti­že mom ocu ona isto­rij­ska de­pe­ša srp­ske Vr­hov­ne ko­man­de:
Ako Cr­no­gor­ska san­džač­ka voj­ska us­pi­je da spri­je­či pro­di­ra­nje pro­tiv­ni­ka od Vi­še­gra­da na Uvac–Pri­je­po­lje–Sje­nič­ke po­lo­ža­je i No­vi Pa­zar i ti­me ne do­zvo­li da se ja­vi srp­skoj voj­sci u bok i po­za­di­nu, ona se srp­stvu odu­ži­la.
Na ovo je ser­dar Jan­ko Vu­ko­tić od­go­vo­rio:
Ne­ka Vr­hov­na ko­man­da ne vo­di bri­gu: Cr­no­gor­ska san­džač­ka voj­ska ri­je­še­na je da se do po­sled­njeg voj­ni­ka žr­tvu­je a da ne do­zvo­li ne­pri­ja­te­lju da se ja­vi brat­skoj voj­sci u bok, a još ma­nje u po­za­di­nu.
Od­mah za­tim na­re­dio je da se štab pri­pre­mi za po­kret.
Pred po­la­zak, u no­ći ko­ja je la­ga­no osva­ja­la, oku­pi­še se čaj­nič­ki pr­va­ci. Moj otac im go­vo­ri da mo­ra da kre­ne na po­lo­ža­je oda­kle će šti­ti­ti od­stup­ni­cu srp­skoj voj­sci, a da će usko­ro s Ko­za­re sti­ći ko­man­dant Pa­vle Vu­ji­sić sa svo­jim šta­bom.
Srp­ski ži­valj, ko­ji se be­ja­še oku­pio oko svo­jih pred­stav­ni­ka, slu­šao je ove ri­je­či s ve­li­kom za­bri­nu­to­šću.
– Mi osta­je­mo bez za­šti­te! – ču­ju se gla­so­vi. – Šta će bi­ti s na­ma? Ako voj­ska ode, upa­šće Šva­be i po­kla­će nas! Na­ma, zna­či, ne­ma spa­sa. Mi smo žr­tvo­va­ni. Jad­na na­ša dje­ca...
Ja­di­kov­ke su bi­le sve gla­sni­je, slut­nje sve cr­nje. Tu se za­te­ko­še i ne­ke že­ne s dje­com. Že­ne za­pla­ka­še, po­tom i dje­ca, i za­čas se sve pre­tvo­ri u stra­šan pri­zor.
– Ne daj nas, Jan­ko! – vik­nu ne­ka že­na s dvo­je dje­ce u na­ruč­ju. – Ko će šti­ti­ti na­šu dje­cu kad ti odeš...
(Na­sta­vi­će se)

Pri­re­di­la:
Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić