Od Ju­go­slo­ve­na, pri­pad­ni­ka austro­u­gar­ske voj­ske, za­ro­blje­nih na fron­tu u Ru­si­ji, sa­sta­vljen je (sep­tem­bra 1916. go­di­ne) u Ode­si Srp­ski do­bro­vo­ljač­ki kor­pus: Po­sli­je iz­bi­ja­nja re­vo­lu­ci­je u Ru­si­ji (fe­bru­a­ra 1917), oko 12.000 tih lju­di do­šlo je na So­lun­ski front i tu za­jed­no s je­di­ni­ca­ma ras­pu­šte­ne Var­dar­ske di­vi­zi­je obra­zo­va­lo Ju­go­slo­ven­sku di­vi­zi­ju srp­ske voj­ske.
I na is­toč­no­e­vrop­skom ra­ti­štu oru­ža­ni su­ko­bi bi­li su od­sud­ni. Ob­no­vlje­nih sna­ga, ru­ska voj­ska je na­pa­dom (za­po­če­tim pr­vih da­na ju­na 1916. go­di­ne) pro­bi­la austro­u­gar­ske po­lo­ža­je kod Luc­ka, pro­di­ra­la pre­ma ju­gu, front pri­bli­ži­la Ugar­skoj.
Ali Ru­si­ju su iz­nu­tra raz­la­ma­li ru­ši­lač­ki po­tre­si; zbog sve­ko­li­ke pri­mo­ra­no­sti na ra­ti­štu, da­va­nja voj­sci, kao i nje­nih gu­bi­ta­ka, stra­da­nja pri­vre­de, osku­di­ce sta­nov­ni­štva, su­mor­nog ne­za­do­volj­stva dru­štva, pu­kla je ob­u­sta­va slu­žbe i ra­da, kre­nu­li su ne­re­di u gra­do­vi­ma (kra­jem ja­nu­a­ra 1917. go­di­ne). U sku­pi­na­ma po­bu­nje­ni­ka na­sta­ja­la su vi­je­ća, zva­na so­vje­ti rad­ni­ka i se­lja­ka, u pri­pre­mi za pre­u­zi­ma­nje vla­sti u dr­ža­vi.
U Pe­tro­gra­du rad­ni­ci i voj­ni­ci, uda­rom na po­re­dak ca­re­vi­ne, zba­ci­li su dr­žav­nu vla­du (27. fe­bru­a­ra 1917. po sta­rom ka­len­da­ru); car je pri­mo­ran da na­pu­sti pre­sto, pro­pa­la je mo­nar­hi­ja, Ru­si­ja zri­je­va za na­ziv i stvar­nost re­pu­bli­ke.
Pri­vre­me­na vla­da Ru­si­je do­ne­kle je uti­ca­la da voj­ska mi­ru­je; me­đu­tim, ni­je spri­je­či­la po­kret na ju­go­za­pad­nom di­je­lu fron­ta, na­pad (1. ju­la 1917) na austro­u­gar­sku voj­sku. Ru­ski po­hod, me­đu­tim, pre­sje­čen je do­spi­je­ćem nje­mač­ke ar­mi­je u po­moć austro­u­gar­skim tru­pa­ma. Ubr­zo voj­ske Cen­tral­nih si­la pre­šle su (19. ju­la 1917) u op­šti pro­tiv­na­pad, si­li­nom pri­mo­ra­va­le ru­ske di­vi­zi­je da od­stu­pe iz is­toč­ne Ga­li­ci­je i Bu­ko­vi­ne i, ipak, za­sta­nu na gra­ni­ci svo­je dr­ža­ve.
Po­tom, u Pe­tro­gra­du, rad­ni­ci i se­lja­ci, svi voj­ni­ci (da­na 25. ok­to­bra 1917, po pra­vo­slav­nom, a 7. no­vem­bra po gra­đan­skom ka­len­da­ru), jur­nu­li su oru­ža­nim ustan­kom, obo­ri­li pri­vre­me­nu vla­du, na­či­ni­li uslov da se us­po­sta­vi so­vjet­ska vlast u pre­sto­ni­ci i či­ta­voj Ru­si­ji.
I već sju­tra­dan Dru­gi sve­ru­ski kon­gres so­vje­ta usvo­jio je pro­glas, na­zvan De­kret o mi­ru, ko­jim se so­vjet­ska vla­da obra­ti­la svim dr­ža­va­ma u svjet­skom ra­tu da od­mah za­poč­nu pre­go­vo­re o za­klju­če­nju mi­ra. Sa­mo­stal­no, pak, so­vjet­ska vla­da je (15. de­cem­bra 1917) pot­pi­sa­la pri­mir­je Ru­si­je sa Cen­tral­nim si­la­ma.
Na is­toč­no­e­vrop­skom ra­ti­štu i Ru­mu­ni­ja je bi­la uče­snik u vo­je­va­nju pro­tiv Cen­tral­nih si­la; voj­skom je (27. av­gu­sta 1916) pro­dr­la u Tran­sil­va­ni­ju, osvo­ji­la su­sjed­nu oblast po­kra­ji­ne.
No ubr­zo (po­čet­kom sep­tem­bra 1916) Bu­gar­ska je na­pa­la Ru­mu­ni­ju; uz po­moć nje­mač­kih sna­ga nje­na voj­ska pri­mo­ra­la je ru­mun­ske je­di­ni­ce da se po­vu­ku iz Tran­sil­va­ni­je, šta­vi­še, na­pu­ste pre­sto­ni­cu Bu­ku­rešt, i Njem­ci su ušli u grad (6. de­cem­bra 1916).
Pre­o­sta­lim ob­je­di­nje­nim ljud­stvom ru­mun­ska voj­ska je bra­ni­la sje­ve­ro­i­stoč­nu oblast svo­je dr­ža­ve, po­mog­nu­ta je­di­ni­ca­ma ru­ske voj­ske sa nje­nog od­sje­ka ju­go­za­pad­nog fron­ta. Ru­mun­ska voj­ska je pro­tiv­na­pa­dom (od 20. do 24. ju­la 1917) gdje­što po­ti­snu­la nje­mač­ku ar­mi­ju pre­ma sje­ve­ru.
Nje­mač­ka voj­ska je pre­kr­ši­la za­klju­če­no pri­mir­je, te na­pa­dom (18. fe­bru­a­ra 1918) na­sta­vi­la ra­to­va­nje pro­tiv Ru­si­je. Nje­mač­ki pro­dor pri­mo­rao je so­vjet­sku vla­du da za­klju­či mir sa Cen­tral­nim si­la­ma (3. mar­ta 1918); Ru­si­ma je pri­pa­lo da voj­skom i pre­vla­šću sa­svim na­pu­ste Polj­sku, Le­to­ni­ju, Li­tva­ni­ju, Esto­ni­ju.
U Ru­mu­ni­ji, ta­ko­đe, pred­stav­ni­ci voj­ske pot­pi­sa­li su pri­mir­je s ko­man­dan­tom nad­moć­ni­je nje­mač­ke gru­pe ar­mi­ja; po­tom je ru­mun­ska vla­da (7. ma­ja 1918) za­klju­či­la po­se­ban mir sa Cen­tral­nim si­la­ma.
I na za­pad­no­e­vrop­skom ra­ti­štu obo­stra­no se do­ga­đa­ju na­pa­di i pro­tiv­na­pa­di; Sa­ve­znič­ke voj­ske su (od 7. ju­na do 10. no­vem­bra 1917) vr­ši­le stra­te­gij­sko na­stu­pa­nje u Flan­dri­ji, nji­me ve­za­le na bo­ji­šti­ma vi­še od po­lo­vi­ne ukup­nog mno­štva nje­mač­kih tru­pa u za­pad­noj Evro­pi.
Na ju­go­za­pad­no­e­vrop­skom ra­ti­štu ita­li­jan­ska voj­ska, na­stu­pa­njem po­ti­sku­ju­ći na­pad­nu­te austro­u­gar­ske gru­pe, pre­šla je (od 12. ma­ja do 12. sep­tem­bra 1917) pa li­je­vu oba­lu ri­je­ke So­če od Bo­ve­ca do Ja­dran­skog mo­ra. Oja­ča­ne pri­da­tim nje­mač­kim sna­ga­ma, austro­u­gar­ske tru­pe pre­šle su u pro­tiv­na­pad (24. ok­to­bra 1917), sa mo­sto­bra­na kod Tol­mi­na si­lo­vi­to na­stu­pi­le, pro­bi­le ita­li­jan­sku od­bra­nu, na­pre­du­ju­ći ka za­pa­du i ju­gu pre­šle ri­je­ku Ta­lja­men­te i još du­blje osvo­ji­le iz­bi­ja­njem (11. no­vem­bra 1917) na ri­je­ku Pi­ja­ve; ovud će ita­li­jan­ska voj­ska usta­li­ti svoj od­bram­be­ni front uz po­moć pri­do­šlih joj šest fran­cu­skih di­vi­zi­ja i pet bri­tan­skih.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ