– Pu­sti, na­ro­de, voj­sku, ona zna šta ra­di! – ču­je se glas jed­nog star­ca.
– Ne­će ni nas osta­vi­ti na cje­di­lu. Ni­kad to ni­je bi­lo. Na­ša voj­ska je uvi­jek bi­la uz na­rod...
– Ne boj­te se, lju­di! – ču­jem očev glas – šta vam je, bra­ćo, po­bo­gu! Ne pla­ši­te se, na­ša voj­ska će bi­ti ov­dje i šti­ti­će grad u slu­ča­ju na­pa­da. Smi­ri­te se, kad vam ka­žem. Još ne­ma ni­ka­kve opa­sno­sti...
Upr­kos ovim ri­je­či­ma, vi­dje­lo se da gra­đa­ni, zbu­nje­ni neo­če­ki­va­nim od­la­skom iz gra­da i pre­pla­še­ni vi­je­sti­ma o po­vla­če­nju srp­ske voj­ske, ko­je su i do njih do­pr­le, kao da ni­je­su po­vje­ro­va­li.
Čaj­nič­ki pr­va­ci su ću­ta­li, ali se na sva­či­jem li­cu ocr­ta­va­la kraj­nja za­bri­nu­tost.
– Po­slu­šaj­te me – re­če na­po­sli­jet­ku moj otac – vi­dim da mi ni­je­ste po­vje­ro­va­li. Osta­vi­ću ov­dje mo­ju kćer Va­si­li­ju. Ona će bi­ti s va­ma u gra­du...
Na­sta­de ko­me­ša­nje.
– Ču­je­te li što vam re­koh! – otac po­vi­si ton – Smi­ri­te se i ne boj­te se! S va­ma je mo­ja kćer Va­si­li­ja...
Svi­jet, naj­zad, po­vje­ro­va i po­če da se ra­zi­la­zi.
Lec­nu me ne­što oko sr­ca. Zar u ovim mo­žda sud­bo­no­snim ča­so­vi­ma da ne bu­dem uz oca? Ipak, na­la­zi­la sam oprav­da­nje za nje­go­vu od­lu­ku. Ni­je tre­ba­lo ni­šta da mi ob­ja­šnja­va.
On mi pri­đe, za­gr­li me i re­če:
– Ču­la si, Ga­gu­na. Ti ćeš osta­ti ov­dje. Dao sam ri­ječ mje­šta­ni­ma. To im je mo­žda je­di­na ga­ran­ci­ja da im ne pri­je­ti opa­snost. Osta­će i Đu­ro kao ko­man­dant mje­sta, dok ne stig­ne ko­man­dant di­vi­zi­je Pa­vle Vu­ji­sić.
Dru­ge ni­je bi­lo: osta­la sam u ovom gra­du, oče­ku­ju­ći do­la­zak ko­man­dan­ta Vu­ji­si­ća i nje­go­vih voj­ni­ka, ali oče­ku­ju­ći i no­vo oče­vo na­re­đe­nje šta da­lje da či­nim. Uz mog ro­đa­ka Đu­ra Vu­ko­ti­ća, ko­man­dan­ta mje­sta, osta­lo je ne­ko­li­ko voj­ni­ka – tek sa­mo to­li­ko da grad ne bu­de bez voj­ske.
Sju­tra­dan su stvar­no do­šli voj­ni­ci pu­kov­ni­ka Pa­vla Vu­ji­si­ća. Ko­li­ko ih je bi­lo – ne znam, ali znam da su bi­li is­cr­plje­ni od du­go­traj­nih bor­bi ko­je su vo­di­li oko Dri­ne.
Ne­ka­ko u to vri­je­me, mo­žda je bio no­vem­bar, sti­že vi­jest da je ju­nač­ki po­gi­nuo moj bli­ski ro­đak Mir­ko Vu­ko­tić, bar­jak­tar Pr­ve lov­ćen­ske bri­ga­de. Pao je na Ja­vo­ru, na Ka­ra­đor­đe­vom šan­cu. Ubi­la me ža­lost, tu­ga me ob­u­ze­la, ni do če­ga mi vi­še ni­je bi­lo. Je­dva sam če­ka­la pri­li­ku da se na­đem uz oca, da ga za­šti­tim od sva­ko­ja­kih ne­vo­lja ko­je su nas sve če­šće pri­ti­ska­le.
Đu­ro je po­ku­ša­vao da pre­ko te­le­fo­na do­bi­je po­dat­ke o po­gi­bi­ji na­šeg ro­đa­ka Mir­ka. Re­če­no mu je, naj­kra­će što se mo­glo, da je to bio boj ka­kav ni­je za­bi­lje­žen u isto­ri­ji i da je na cr­no­gor­skoj stra­ni sva­ki voj­nik bio Obi­lić. Ne sa­mo što ne­pri­ja­telj ni­je uspio da pre­si­je­če od­stup­ni­cu srp­skoj voj­sci ko­ja je išla pre­ma San­dža­ku i Cr­noj Go­ri, već je u ovim bor­ba­ma za­ro­blje­no ne­ko­li­ko sto­ti­na austro­u­gar­skih voj­ni­ka i za­pli­je­nje­no dva­de­se­tak to­po­va i mi­tra­lje­za.
Ni ov­dje, u Čaj­ni­ču, gdje me otac bi­ja­še osta­vio, za­tiš­je ne po­tra­ja du­go. Ubr­zo po­če­še to­po­vi da gru­va­ju i nji­hov bli­ski od­jek uz­ne­mi­rio je gra­đa­ne. Ne­ki su, bog­me, do­la­zi­li bli­zu zgra­de u ko­joj sam sta­no­va­la i mo­tri­li – htje­li su, valj­da, da se uvje­re da li sam još tu.
To me je na­ve­lo da sva­kog da­na, ne­gdje oko de­vet ča­so­va, pro­đem glav­nom uli­com da bi me na­rod vi­dio. Išla sam la­ga­no, tru­de­ći se da bu­dem spo­koj­na, a oko sr­ca mi je bi­lo lad­no, jer ni­je­sam zna­la šta mi je sa ocem, maj­kom, bra­tom. Sa svih bo­ji­šta su već uve­li­ko sti­za­li cr­ni gla­so­vi o po­gi­bi­ja­ma.
Še­ta­ju­ći, ta­ko, gra­dom, do­pi­ra­li su do me­ne gla­so­vi gra­đa­na ko­ji su me pre­po­zna­va­li i onih dru­gih ko­ji ni­je­su bi­li si­gur­ni da sam to ja.
– Ma je­ste, bo­na, ona je! Ser­da­re­va kćer! Po­zna­la bi’ je u sto­ti­nu že­na...
– Me­ni se či­ni da ni­je! – gla­sno je go­vo­ri­la dru­ga že­na – kad smo je s ocem vi­dje­li, bi­la je, či­ni mi se, vi­so­ka... Ova mi je ne­ka­ko ma­lec­na i ne li­či mi na ser­da­re­vu kćer...
I me­ni, u ta­kvim pri­li­ka­ma, ni­je pre­o­sta­ja­lo ni­šta dru­go već da za­sta­nem i upu­stim se u raz­go­vor.
(Na­sta­vi­će se)

Pri­re­di­la: Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić