PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Srp­ska gim­na­zi­ja u Plje­vlji­ma, kao i sve dru­ge srp­ske gim­na­zi­je u Tur­skoj, ra­di­la je pre­ma na­stav­nom pla­nu, pro­gra­mu, udž­be­ni­ci­ma i na­stav­nim sred­stvi­ma, ko­ja su pri­mje­nji­va­na u gim­na­zi­ja­ma u oslo­bo­đe­noj Sr­bi­ji. Raz­li­ka je bi­la sa­mo u to­me što se u srp­skim gim­na­zi­ja­ma pod tur­skom upra­vom pre­da­vao tur­ski umje­sto nje­mač­kog je­zi­ka, i što se u zva­nič­nom na­stav­nom pla­nu, ko­ji je pod­no­šen na uvid tur­skim pro­svjet­nim vla­sti­ma, ni­je pri­ka­zi­va­la isto­ri­ja kao po­se­ban pred­met, i ni­je se smio jav­no ko­ri­sti­ti udž­be­nik iz ovo­ga pred­me­ta. Srp­ska na­ci­o­nal­na isto­ri­ja pre­da­va­la se u okvi­ru hri­šćan­ske vje­ro­na­u­ke. Ako ne­ki pred­met ni­je mo­gao bi­ti za­stu­pljen zbog ne­do­stat­ka na­stav­ni­ka, na­sto­ja­lo se da pre­ra­spo­dje­lom iz­me­đu po­je­di­nih na­stav­ni­ka ovi pred­me­ti pre­da­ju ili je pak, or­ga­ni­zo­va­no po­la­ga­nje is­pi­ta iz ovih pred­me­ta na kra­ju škol­ske go­di­ne. Od svih ži­vih je­zi­ka, fran­cu­skom je­zi­ku, ta­da di­plo­mat­skom je­zi­ku, po­sve­ći­va­na je naj­ve­ća pa­žnja. Ovaj pred­met učio se od pr­vog do če­tvr­tog raz­re­da, sa tri do če­ti­ri ča­sa ne­djelj­no. Fran­cu­ski je­zik uče­ni­ci su sa­vla­đi­va­li da su mo­gli da se spo­ra­zu­mi­ju i či­ta­ju fran­cu­ske knji­ge. Obra­zo­va­nje lju­di ta­da se ci­je­ni­lo po zna­nju ovog je­zi­ka. Uče­ni­ci gim­na­zi­je, zna­ju­ći fran­cu­ski je­zik, fran­cu­sku isto­ri­ju i kul­tu­ru i knji­žev­nost, oče­ki­va­li su ve­ću ulo­gu u dru­štvu. Na ova­kvo gle­da­nje upu­ći­va­li su ih pro­fe­so­ri i na­stav­ni­ci, ko­ji su pre­da­va­li i po­pu­la­ri­sa­li fran­cu­sko kul­tur­no na­sle­đe i na­če­lo na­rod­nog sa­mo­o­pre­dje­lje­nja i oslo­bo­đe­nja od tur­ske vla­sti. Na­bav­ka fran­cu­skih knji­ga bi­la je omo­gu­će­na i za njih ni­je bi­lo cen­zu­re. Srp­skih knji­ga bi­lo je ma­nje, pa su br­zo iš­či­ta­va­ne. Ta­ko su se đa­ci Plje­valj­ske gim­na­zi­je, po­red srp­ske na­ci­o­nal­ne mi­sli i tra­di­ci­je, vas­pi­ta­va­li na fran­cu­skoj isto­ri­ji, kul­tu­ri i na­če­lu sa­mo­o­pre­dje­lje­nja. Du­hov­no i kul­tur­no-pro­svjet­no je­din­stvo, bi­lo je uslov za na­ci­o­nal­no i so­ci­jal­no oslo­bo­đe­nje i uje­di­nje­nje srp­skog na­ro­da. Ovo je­din­stvo ostva­ri­va­no kroz škol­ske pro­gra­me, bi­lo je pred­u­slov za po­di­za­nje na­ci­o­nal­ne svi­je­sti na­ro­da i pri­pre­mu za oslo­bo­đe­nje. Uz pro­svjet­ni rad, gim­na­zi­ja je spre­ma­la na­rod u Plje­vlji­ma i Ra­škoj obla­sti za oslo­bo­đe­nje od tur­ske upra­ve. Plje­vlja su otva­ra­njem gim­na­zi­je po­sta­la va­žno po­li­tič­ko sre­di­šte, gdje su se oku­plja­li na­rod­ni pr­va­ci i ško­lo­va­ni lju­di iz su­sjed­nih i dru­gih mje­sta. Ov­dje se zbo­ro­va­lo i ra­di­lo za oslo­bo­đe­nje. O uti­ca­ju gim­na­zi­je u na­ro­du pi­sa­la je sa­vre­me­nik on­da­šnjeg do­ba, knji­žev­ni­ca Mil­ka Ba­jić Po­de­re­gin: „Gim­na­zi­ja je po­di­gla ugled svim Plje­vlja­ci­ma, a na­ro­či­to je uti­ca­la na mla­dež ko­ja je kroz uče­nje još vi­še raz­vi­ja­la na­ci­o­nal­ni po­nos i že­lju za slo­bo­dom ... Ni­je se zna­lo ka­ko će ona do­ći i kad, ali se po sve­mu osje­ća­lo da se to vri­je­me pri­bli­ža­va“.
Mi­tro­po­lit u Pri­zre­nu je shod­no pa­tri­jar­šij­skim pri­vi­le­gi­ja­ma bio zva­nič­ni vla­snik gim­na­zi­je. On je pred tur­skim vla­sti­ma od­go­va­rao za rad gim­na­zi­je, pod­no­sio im na uvid na­stav­ni plan, iz­vje­štaj o po­sta­vlje­nju i pro­mje­ni na­stav­nog oso­blja, iz­vje­štaj o ra­du i o svim dru­gim stva­ri­ma za ko­je je bi­la po­treb­na do­zvo­la. Me­đu­tim, pra­vi vla­snik, ili ka­ko se on­da pi­sa­lo Glav­ni škol­ski tu­tor, bi­lo je Mi­ni­star­stvo ino­stra­nih dje­la Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je sa Srp­skom pra­vo­slav­nom cr­kve­no-škol­skom op­šti­nom u Plje­vlji­ma. Pre­ko ovog mi­ni­star­stva od­re­đi­van je na­stav­ni plan, obez­bje­đi­va­ni i pla­ća­ni na­stav­ni­ci i pro­fe­so­ri, do­sta­vlja­ni udž­be­ni­ci, li­te­ra­tu­ra i dru­go. Cr­kve­no-škol­ska op­šti­na u Plje­vlji­ma, oba­ve­za­la se da za ško­lu obez­bje­đu­je zgra­du, na­mje­štaj, ogrev, po­slu­gu i dru­ge po­trep­šti­ne. Sa svim ovim ak­tiv­no­sti­ma upo­zna­van je mi­tro­po­li­tov na­mje­snik, ar­hi­man­drit ma­na­sti­ra Sv. Tro­ji­ca Va­si­li­je Po­po­vić. Ar­hi­man­drit je o svim stva­ri­ma oba­vje­šta­vao mi­tro­po­li­ta u Pri­zre­nu, ko­ji je istu­pao pred tur­skim pro­svjet­nim vla­sti­ma kao vla­snik gim­na­zi­je. Ka­da je ne­što tre­ba­lo is­po­slo­va­ti pred tur­skim vla­sti­ma u Plje­vlji­ma, na­stu­pao je di­rek­tor gim­na­zi­je sa ar­hi­man­dri­tom, a po po­tre­bi, i sa dva-tri ugled­na čla­na cr­kve­no-škol­ske op­šti­ne. Kon­tak­te sa Mi­ni­star­stvom u Be­o­gra­du, oba­vlja­li su di­rek­to­ri i po­je­di­ni pro­fe­so­ri, ne­po­sred­no ili pre­ko Srp­ske ca­ri­nar­ni­ce na Ja­vo­ru, kon­zu­la­ta u Pri­šti­ni i Sko­plju i po­slan­stva u Ca­ri­gra­du.
Vje­šti­na­ma, po­seb­no pje­va­nju i mu­zi­ci, po­kla­nja­na je oso­bi­ta pa­žnja. Di­rek­to­ri gim­na­zi­je uka­zi­va­li su: „mu­zi­ka i pje­va­nje je ono što naj­bo­lje mo­že da se ši­ri u ma­si na­ro­da, na­ro­či­to pje­va­nje. S to­ga gle­di­šta mu­zi­ka i i pje­va­nje su ve­o­ma va­žni pred­me­ti i pro­pa­gand­ski“. O su­šti­ni pje­sme i pje­va­nja i ulo­zi mu­zi­ke u ži­vo­tu čo­vje­ka, na­dah­nu­to je go­vo­rio Ta­na­si­je Pe­ja­to­vić na Sa­vin­dan u svo­joj be­sje­di u Srp­skoj gim­na­zi­ji u Sko­plju:
„Pje­sma je iz­raz na­pret­ka: jer u raz­vit­ku čo­vje­ka i čo­vje­čan­stva, na­pre­dak i raz­vi­tak pje­sme obi­ljež­je je na­pret­ka i raz­vit­ka um­nog i kul­tur­nog. Pro­past pje­sni­štva kod svi­ju na­ro­da, pro­past je i dr­žav­na i na­ci­o­nal­na ... Pje­sma uli­va sna­gu, kri­je­pi ži­vot, pod­sti­če na rad, gu­ši sla­bost i ne­moć, sna­ži vo­lju, od ku­ka­vi­ce stva­ra ju­na­ka ... pje­sma je osvo­ji­la gra­do­ve, a po­di­za­la i kre­pi­la go­to­vo oba­mr­le na­ro­de (...) ”
(NA­STA­VI­ĆE SE)