Pi­še: Jan­ko Je­lić


Sje­ća­te li se, bra­ćo mo­ja, bri­tan­skog na­uč­ni­ka Čar­lsa Dar­vi­na ko­ji je po­sta­vio te­o­ri­ju evo­lu­ci­je i ko­ji je tvr­dio da je čo­vjek po­stao od maj­mu­na. Na­pa­da­li su ga i ospo­ra­va­li po­sled­njih go­di­na mno­gi te­o­lo­zi i na­uč­ni­ci. Ja ne bih re­kao da je Dar­vin mno­go pro­ma­šio. Sa­mo mi se či­ni da je u jed­nom po­gri­je­šio, ni­je čo­vjek po­stao od maj­mu­na, već je pri­je maj­mun po­stao od čo­vje­ka. Po­stao je od ne­kog ti­pa ko­me se do­sa­di­lo ljud­sko li­ce­mjer­je i ko­ji se po­peo na gra­nu i re­kao po­sled­nje ri­je­či ljud­sko­ga je­zi­ka:
„Ni­ti ste mi rod, nit po­mo­zi Bog i ne­ću vi­še s va­ma da imam po­sla. Ja ću da bu­dem maj­mun, a vi osta­ni­te lju­di - ne­lju­di.“
I sad u slo­bo­di ži­vi naš da­le­ki ro­đak i vje­ro­vat­no se sti­di kad se sje­ti da smo mu mi svoj­te. Mi se za­to ne sti­di­mo ni od če­ga, ne­go hra­bro is­tra­ja­va­mo u svo­joj ljud­sko­sti - ne­ljud­sko­sti. Da­kle, ako za­klju­či­mo da je maj­mun po­to­mak čo­vje­ka ko­ji se po­sti­dio i po­stao ži­vo­ti­nja ko­ja se još uvi­jek sti­di, on­da smo mi lju­di - ne­lju­di po­tom­ci be­stid­ni­ka i sa­mi be­stid­ni­ci. Da­lje sa­mi za­klju­čuj­te, ako da­nas zbog ne­če­ga osje­ća­te stid on­da ste bli­ži maj­mu­nu ne­go čo­vje­ku - ne­čo­vje­ku, be­stid­ni­ku. Ova dva po­la ima­ju jed­nu za­jed­nič­ku oso­bi­nu. Obo­ji­ca su od­u­sta­li od to­ga da bu­du lju­di. Maj­mun je od­u­stao zbog to­ga što je skon­tao da je ljud­skost vr­lo kvar­lji­va ro­ba, a maj­mun­stvo vr­lo po­sto­jan si­stem, dok je be­stid­ni­ku naj­vi­še sme­tao stid čo­vje­kov i sa njim je ras­kr­stio za vje­ke vje­ko­va. Ako je ova evo­lu­ci­o­na po­stav­ka tač­na on­da la­ko mo­že­mo za­klju­či­ti da čo­vjek po­sta­je biv­ša ka­te­go­ri­ja, a ova na­ša ge­ne­ra­ci­ja je po­sled­nja ko­ja ima pri­li­ku da se opre­di­je­li ko­jom gra­nom evo­lu­ci­je će kre­nu­ti. Ili će sa bra­tom maj­mu­nom na kri­vu i čvo­ro­va­tu gra­nu sti­da sa ne­zre­lom ba­na­nom u ru­ci, ili će, oslo­bo­đen sti­da, na ze­le­nu gra­nu sa plo­do­vi­ma no­vo­ga ra­ja, gra­nu ko­ja zva­nič­no ni­kad ne ve­ne i ko­ja ra­ste u ne­slu­će­no bo­gat­stvo i de­mo­kra­ti­ju, u ono što se kod nas zo­ve evro-atlant­ske in­te­gra­ci­je.
No, dok se još opre­dje­lju­je­mo ko­me će­mo se car­stvu pri­klo­ni­ti, uči­mo još ma­lo o evo­lu­ci­ji. Po­gle­daj­mo ka­kav je pro­ces evo­lu­ci­je na pri­mje­ru po­li­ti­ča­ra, na pri­mje­ru naj­bo­ljih me­đu na­ma, onih ko­ji nas pred­sta­vlja­ju pred svi­je­tom, o ko­ji­ma se naj­vi­še pri­ča kroz udž­be­ni­ke isto­ri­je, i kroz me­dij­ske spe­ku­la­ci­je u na­šoj su­ve­re­noj za­jed­ni­ci be­stid­ni­ka i po­ten­ci­jal­nih maj­mu­na ko­ju zo­ve­mo dr­ža­va. Ka­ko, da­kle, po­li­ti­ča­ri evo­lu­i­ra­ju? Da bi­ste da­li od­go­vor na pi­ta­nje raz­vo­ja i mi­je­nja­nja od­re­đe­ne vr­ste vi mo­ra­te da za­đe­te u pro­šlost, da po­tra­ži­te re­pre­zen­ta­tiv­ne pri­mjer­ke, i nji­ho­ve fo­sil­ne ostat­ke, pa da ih upo­re­di­te sa da­na­šnjim ži­vim pri­mjer­ci­ma vr­ste. Ja sam se ta­ko igrao na­uč­ni­ka i do­šao do sle­de­ćih za­klju­ča­ka. Pr­vi za­klju­čak je da pra­vi po­li­ti­ča­ri ra­stu i raz­vi­ja­ju se u ne­kim ne­mir­nim vre­me­ni­ma i pro­ce­si­ma. Po­li­ti­ča­re iz do­ba mi­ra ni­ko ne pam­ti i ne ko­pi­ra ta­ko da su oni sli­je­po cri­je­vo evo­lu­ci­je. Sle­de­ći za­klju­čak je da se evo­lu­ci­ja kod na­ših po­li­ti­ča­ra de­ša­va pa­ra­lel­no u dva pla­na. Kod njih do­la­zi do evo­lu­ci­je na lič­nom pla­nu u smi­slu da se u po­li­ti­ku uđe sa jed­nim ci­ljem i sta­vom, a da se kroz vri­je­me cilj i stav mi­je­nja­ju sve br­že i br­že, do tre­nut­ka kad ni sam po­li­ti­čar ne mo­že da is­pra­ti sop­stve­nu pro­mje­nu, te da ni on isti ne zna ni ko je, ni šta ho­će. To je vr­hu­nac lič­ne evo­lu­ci­je i on iza­zi­va neo­bič­no za­do­volj­stvo i za­to sva­ki po­li­ti­čar že­li da što du­že osta­ne u ta­kvom sta­nju pot­pu­ne neo­d­re­đe­no­sti mi­sli i du­ha. Dru­gi plan po­li­tič­ke evo­lu­ci­je se de­ša­va na ni­vou vr­ste i nje­nog op­sta­ja­nja kroz vri­je­me. Evo­lu­ci­ja vr­ste za­vi­si od evo­lu­ci­je po­je­din­ca. Iz du­gog ni­za po­je­di­nač­nih pro­mje­na do­la­zi do jed­ne ve­li­ke i op­šte pro­mje­ne ta­ko da se ono do če­ga je ne­ka­da­šnji po­li­ti­čar sti­zao te­škom i du­gom mu­kom, kod mla­dog po­li­ti­ča­ra pod­ra­zu­mi­je­va već na po­čet­ku nje­go­vog po­li­tič­kog ži­vo­ta. Ako je ne­ka­da­šnjem po­li­ti­ča­ru tre­ba­lo da pro­đu i de­ce­ni­je u oslo­ba­đa­nju od sti­da i od­go­vor­no­sti, da­na­šnjem po­li­ti­ča­ru ne tre­ba ni mi­nut, jer je evo­lu­ci­ja od­ra­di­la svo­je, ro­đe­na je na­pred­ni­ja je­din­ka ko­ja lak­še op­sta­je. Da ne bi­smo osta­li na pla­nu pu­kog te­o­re­ti­sa­nja po­me­ni­mo i ko­ji kon­kre­tan pri­mjer. Ču­li ste si­gur­no za Mi­la­na Ne­di­ća. Bio je spo­so­ban ofi­cir iz Bal­kan­skih ra­to­va i iz Pr­vog svjet­skog ra­ta, a on­da se uva­lio u po­li­ti­ku i po­čeo po­la­ko da evo­lu­i­ra. Od ča­snog voj­ni­ka po­stao je kvi­slin­ška ma­ri­o­ne­ta u ru­ka­ma fa­ši­sta. Vje­ro­vat­no se bo­rio i mu­čio i tr­pio lič­nu i po­ro­dič­nu tra­ge­di­ju, a on­da se oslo­bo­dio sti­da ta­ko što je umi­slio da ra­di na ko­rist na­ro­da, za­sa­dio plan­ta­žu ti­ka­va sa đa­vo­lom i stra­dao za­to što je spo­ro evo­lu­i­rao. No, da se ma­ne­mo Sr­bi­je, i Cr­na Go­ra ima s kim da se po­di­či. Zna­te svi za Se­ku­lu Dr­lje­vi­ća. Bio je ve­o­ma gla­san po­li­ti­čar. Na po­čet­ku ka­ri­je­re dr­žao je ve­o­ma za­pa­lji­ve na­ci­o­nal­ne i na­ci­o­na­li­stič­ke go­vo­re, što će re­ći da je bio na­ci­o­na­li­sta. Srp­ski na­ci­o­na­li­sta, na­rav­no. Na Bal­ka­nu sa­mo Sr­bi ima­ju na­ci­o­na­li­zam, osta­li to ne­ma­ju, vje­ro­vat­no za­to što im ne­što ni­je u re­du s na­ci­jom. E, taj na­ci­o­na­li­sta je za vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta evo­lu­i­rao u pr­vo­kla­snog sr­bo­fo­ba, kvi­slin­ga i naj­bli­žeg sa­ve­zni­ka An­ta Pa­ve­li­ća. I on je se­be oslo­bo­dio sti­da ubi­je­div­ši se da ra­di na do­bro na­ro­da pa je čak i or­ga­ni­zo­va­no ubi­ja­nje su­na­rod­ni­ka sma­trao pa­tri­ot­skim či­nom. Br­zo je evo­lu­i­rao i br­zo bje­žao za Austri­ju. Br­zo, ali ne do­volj­no br­zo. Ze­malj­ska prav­da ga je sti­gla u ne­kom jef­ti­nom bor­de­lu. Obo­ji­cu po­me­nu­tih ju­go­slo­ven­ske vla­sti su pro­gla­si­le iz­daj­ni­ci­ma i ne­pri­ja­te­lji­ma na­ro­da i dr­ža­ve. A sad sta­vi­mo ru­ku na sr­ce i re­ci­mo šta su ova dvo­ji­ca ura­di­li osim što su se ukla­pa­li u ta­da­šnje po­li­tič­ke tren­do­ve ko­ji su nam do­la­zi­li sa za­pa­da. Lju­di su išli u in­te­gra­ci­je isto kao što i da­na­šnji po­li­ti­ča­ri idu. Raz­li­ka je sa­mo jed­na, da­nas se mno­go br­že evo­lu­i­ra. A u toj br­zi­ni se gu­bi sva­ki osje­ćaj za od­go­vor­nost. Da­nas se za tren od drip­ca ko­ji pri­je­ti da će sve ko­ji igra­ju šah od Du­brov­ni­ka do Ogu­li­na po­kla­ti zar­đa­lom vi­lju­škom po­sta­je mo­de­ran po­li­ti­čar pro­te­stant­skog du­ha iz no­vog ci­vi­li­za­cij­skog kru­ga, me­di­o­man ko­ji se hva­li onim od če­ga se po­šten čo­vjek sti­di, sa­mo­zva­ni struč­njak, umi­šlje­ni dr­žav­nik, otac na­ci­je i ko zna šta još. Da li pre­po­zna­je­te ne­kog ta­kvog na ekra­nu te­le­vi­zo­ra? Ako pre­po­zna­je­te kre­ni­te da ga pro­u­ča­va­te, do­ći će­te do ne­vje­ro­vat­nih ot­kri­ća o ču­di­ma evo­lu­ci­je. Ipak, ne za­li­je­ći­te se. Tre­ba da zna­te, kad za­vi­ri­te u evo­lu­ci­o­ne pro­ce­se na­ših po­li­ti­ča­ra mo­že se de­si­ti da vam se ne­ko od njih zga­di pa da ga vi­še ne gla­sa­te, a to vas mo­že ko­šta­ti ne­kog so­ci­jal­nog da­va­nja. Mo­že vas iz­ne­na­di­ti i da u evo­lu­ci­ji po­li­ti­ča­ra pre­po­zna­te i ne­ku svo­ju evo­lu­ci­ju ko­ju, pa da se i sa­mi se­bi zga­di­te. Za­to, opre­zno sa pro­u­ča­va­njem. A evo­lu­ci­ja je ne­pre­ki­dan pro­ces. I pot­pu­no je pri­rod­no da se pi­ta­mo šta će nam još iz­nje­dri­ti. Ka­kvog će nam po­li­ti­ča­ra ro­di­ti? Iz ono­ga što sad mo­že­mo da vi­di­mo, plod na­še po­li­tič­ke evo­lu­ci­je će u bu­duć­no­sti pod­sje­ća­ti na li­ka iz TV se­ri­je „Be­la la­đa“, Sreć­ka Šo­ji­ća. Šta god mi o to­me mi­sli­li mno­gi Šo­ji­ći već sje­de u fo­te­lja­ma na­ših in­sti­tu­ci­ja i bi­će ih sve vi­še. I po­sta­će nam pri­hva­tlji­vi i uzor­ni, iako se sad pra­vi­mo En­gle­zi. I bi­ra­će­mo ih za pre­mi­je­re, pred­sjed­ni­ke, mi­ni­stre, po­sla­ni­ke, di­rek­to­re i to sve po NA­TO stan­dar­di­ma. To je ne­mi­nov­no jer sa­mo lu­dak po­put Šo­ji­ća mo­že da pod­ne­se vr­to­gla­vu br­zi­nu na­še po­li­tič­ke evo­lu­ci­je i ga­dluk NA­TO in­te­gra­ci­je, a oni što pri se­bi ima­ju ze­ru svi­je­sti i obra­za već su po­če­li da se pe­nju na gra­nu.
Ne ta­ko dav­no je­dan ru­ski di­plo­ma­ta je put Cr­ne Go­re u NA­TO na­zvao „maj­mun­skim po­slom“. Mi­slim da se ogri­je­šio...uvri­je­dio je maj­mu­ne.