Pri­re­dio: Alek­san­dar Ću­ko­vić


Opo­ri i gor­ki pje­snik, odan svom srpskom ko­ri­je­nu i nje­go­šev­skoj ide­ji slo­bo­de bez ko­je ne­ma čo­vje­štva, Ran­ko Jo­vo­vić je, ka­ko Ra­di­vo­je Mi­kić uoča­va, po­e­ta ro­man­ti­čar­skog pa­to­sa ko­ji je svoj po­gled na svi­jet („svet­ski bol”, ras­cjep iz­me­đu, bo­dle­rov­ski re­če­no, „spli­na i ide­a­la”: „Ne bih pi­sao Po­e­zi­ju / Da ni­sam utam­ni­čen”, ve­li Jo­vo­vić) obo­ga­tio is­ku­stvi­ma avan­gard­nog bun­ta, od Ma­ja­kov­skog do Cr­njan­skog.
Stva­ra­lac spre­man da od­i­gra ulo­gu bra­ni­o­ca osnov­nih vri­jed­no­sti ljud­sko­sti, ali i na­ci­o­nal­ne kul­tu­re, Jo­vo­vić je sin oca ko­ji je od­bio da se pri­dru­ži po­bjed­ni­ci­ma u gra­đan­skom ra­tu, iako su mu to nu­di­li 1944. go­di­ne („Ka­ko da vam se pri­dru­žim? Pa vi ste iz­daj­ni­ci”, re­kao im je on, i stao na stra­nu Ne­be­ske Sr­bi­je, što ga je ko­šta­lo ži­vo­ta u Slo­ve­ni­ji 1945); kao sin svog oca, on se, do da­nas, opre­dje­lju­je za Mar­gi­nu Prav­de i Isti­ne, a pro­tiv Tri­jum­fal­ne i Moć­ne La­ži (jer, es­ha­to­lo­ški, Vas­kr­se­njem Hri­sto­vim, Laž je sa­mo laž, i za­u­vi­jek je po­bi­je­đe­na; o Stra­šnom su­du to će se i vi­dje­ti). Du­bo­ko ra­njen ra­na­ma bra­to­u­bi­lač­kog ra­ta u Cr­noj Go­ri („Oca su mi ži­va za­ko­pa­li / Ne­gdje u slo­ve­nač­kim pro­va­li­ja­ma / Oslo­bo­di­ci / Tvor­ci ja­ma / Sun­ca i Mje­se­ca / Pod za­sta­vom kr­vo­lo­ka” i „Maj­ku su mi ra­za­pe­li / Ras­tr­gli maj­ku mo­ju / Mo­ju sve­tu ru­žu / U ime lju­ba­vi i slo­bo­de”, ve­li Jo­vo­vić u pje­smi „Na ovom pu­tu bez po­vrat­ka”), on ima sna­ge da bu­de sto­pa­nik „tra­gič­nog ju­na­ka ko­sov­ske mi­sli”, za ko­ga u „Za­pi­su o Nje­go­šu” ve­li: „Kao što je Knez Mi­škin ru­ža Hri­sto­va, ni na Ne­bu ni na Ze­mlji, ta­ko je, ja sa­njam, Nje­go­še­va lju­bav i bri­ga, ne sa­mo za Srp­ski rod, ne­go i za Ru­ski, i za Slo­ve­ne – i na Ze­mlji i na Ne­bu.”
Na ta­kvom tra­gu je i Jo­vo­vi­će­va pje­sma „Ka­pe­la”, po­sve­će­na mi­tro­po­li­tu cr­no­gor­sko-pri­mor­skom Da­ni­lu (Daj­ko­vi­ću), ko­ji je tron Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog dr­žao, ka­ko ve­li drev­ni lje­to­pi­sac, „u vre­me­na te­ška i usil­na”. Da se su­o­či­mo sa tom pje­smom.
Ran­ko Jo­vo­vić ni­je pje­snik po­vr­šnog op­ti­mi­zma.
On čak ni­je ni pje­snik la­ko­kri­log i le­po­re­kog, ali ta­ko­đe po­vr­šnog, hri­šćan­skog op­ti­mi­zma. On je uvi­jek, ka­ko re­če Že­li­drag Nik­če­vić, maj­stor za „br­zo­po­te­zno de­ma­ski­ra­nje sva­ko­dne­vi­ce” (Jo­vo­vić 2004: 7); a sva­ko­dne­vi­ca je, pre­če­sto, pro­tiv­bo­žna, pu­na pro­tu­va i utva­ra, kao da ju je đa­vo, a ne Bog stva­rao. Ve­li­ku du­bi­nu u oči­ma tre­ba ima­ti da bi se, na dnu ta­kve stvar­no­sti, ugle­dao Onaj Ko­ji je, „tvo­ri­telj­nom za­njat po­e­zi­jom”, sa­zda­vao svje­to­ve, i da bi se shva­ti­lo da đa­vo ne mo­že da tvo­ri, nego je sa­mo „kva­ri­telj uma”, ka­ko ga na­zi­va naj­sta­ri­ji aka­tist Maj­ci Bož­joj, onaj Bla­go­ve­šten­ski. Na dru­gi na­čin, dru­gim sred­stvi­ma, ali je­zgre­no isto­vjet­no, Jo­vo­vić je sro­dan No­vi­ci Ta­di­ću, ko­ji je svi­jet vi­dio kao ru­glo pu­no ska­ku­ta­na i ke­zi­li­ća, mlja­ca­ka­la i klap­ka­la, ali je i is­po­vi­je­dao da nad ta­kvim svi­je­tom ipak bdi Smi­sao, Lo­gos Čo­vje­ka i Svi­je­ta, Hri­stos.
I to je sa­svim nje­go­šev­ski, sa­svim u skla­du sa vi­đe­njem da­tim vi­do­vi­tom sli­jep­cu – igu­ma­nu Ste­fa­nu, ko­ji sa­zi­re tor­že­stvo um­ne si­le nad cr­nom mje­ša­vi­nom što nam ni­je dom, ne­go je dom op­sje­la i za­u­ze­la, bi­lje­ži Vla­di­mir Di­mi­tri­je­vić o pje­smi „Ka­pe­la” Ran­ka Jo­vo­vi­ća.
Na­sta­vi­će se


KA­PE­LA
Mi­tro­po­li­tu Da­ni­lu
Ni­ko ti ni­je ru­ku cje­li­vao / Ni­ko ti ni­je uzda­ni­ca bio / Ni­ko te ni­je ljud­ski ra­zu­mio / Ni­ko te ni­je Vla­di­kom osje­ćao. Ži­vio si du­gi vi­jek me­đu Cr­no­gor­ci­ma / To ni­je­su bi­li Cr­no­gor­ci no an­ti­hri­sti / Bio si sam i je­di­ni / Bio si Vla­di­ka bez na­ro­da / Bio si Bož­ji po­sla­nik bez Po­slan­stva / Bio si si­nji u Go­ri ku­ka­vac / Ti si bio Ma­na­stir Ce­tinj­ski / Sa­mo­vao si me­đu ži­vim sve­če­vi­ma / Kao svi­je­ća ko­ja do­go­ri­je­va /I kad su Ti Ze­mlju i Gro­bo­ve ra­sr­bi­li / I sva­li­li niz li­ti­ce /Ja­uk Star­ca ni­ko ni­je čuo / Su­zo me­đu ne­bra­ćom.