PI­ŠE: MI­LjAN STA­NI­ŠIĆ


Na­kon upo­ko­je­nja igu­ma­na Jo­si­fa Bo­ško­vi­ća 1783. go­di­ne, na mje­sto igu­ma­na Ostro­škog ma­na­sti­ra po­sta­vljen je Pe­tro­ni­je Da­mja­no­vić iz Po­ža­ra, ko­ji je upra­vljao ma­na­sti­rom od 1784–1805. go­di­ne. To je bi­lo vri­je­me ka­da su Bje­lo­pa­vli­ći vo­di­li že­sto­ke bor­be, pro­tiv vi­še­stru­ko broj­nih tur­skih sna­ga, u po­zna­tim bit­ka­ma na Ću­ri­o­cu 1792. go­di­ne i Mar­ti­ni­ći­ma 1796. go­di­ne i iz­vo­je­va­li ve­li­čan­stve­ne po­bje­de, u če­mu je nje­go­va po­dr­ška tim us­pje­si­ma bi­la zna­čaj­na. Nje­go­vom za­slu­gom po­dig­nu­ta je 1800. go­di­ne ve­li­ka ku­ća („Vla­di­čin dom”) za po­tre­be ma­na­sti­ra, kod ka­sni­je iz­gra­đe­nog Do­njeg ma­na­sti­ra. Pri­je nje­ga je ku­ću u „sti­je­ni, u ko­joj su bi­li ko­na­ci, sa­gra­dio i igu­man Ste­fan Pa­vi­će­vić. Igu­man Pe­tro­ni­je je bio ve­li­ki ju­nak. Lič­no je pred­vo­dio oko 400 Bje­lo­pa­vli­ća u is­po­moć Žu­plja­ni­ma, da pro­tje­ra­ju tur­sku upra­vu iz tog mje­sta. Oni su bi­li broj­ni i do­bro utvr­đe­ni. Od­lu­ču­ju­ću ulo­gu u to­me je od­i­grao upra­vo igu­man Pe­tro­ni­je Da­mja­no­vić. Ka­ko je je­dan od Fe­ri­zo­vi­ća (isla­mi­zi­ra­ni mje­šta­nin) do­vo­dio bo­le­sna si­na u ma­na­stir Ostrog i ozdra­vio, bio je u pri­ja­telj­skim od­no­si­ma sa igu­ma­nom Da­mja­no­vi­ćem, pa je tu okol­nost igu­man is­ko­ri­stio. Na­i­me, on je sa oko 400 Bje­lo­pa­vli­ća do­šao iz­nad Žu­pe i ras­po­re­dio ih, pa je on­da po­ru­čio Fe­ri­zo­vi­ću da hit­no bje­že iz Žu­pe jer je do­šla broj­na ru­ska voj­ska. Oni vidjeći na ob­ron­ci­ma iz­nad Žu­pe u da­lji­ni broj­nu voj­sku, po­zva sve Fe­ri­zo­vi­će, ko­ji po­vje­ro­va­še u tu pri­ču i po­bjeg­nu za Nik­šić. Na­kon to­ga nji­ho­ve ku­će, ku­le i be­de­mi su bi­li raz­ru­še­ni i po­pa­lje­ni i oni se ni­ka­da vi­še ni­je­su vra­ća­li u Žu­pu.
U jed­nom bo­ju kod Spu­ža igu­man Pe­tro­ni­je je uspio da u bor­bi po­si­je­če Tur­či­na, a oruž­je od nje­ga ču­va­lo se kao tro­fej­no u ku­ći Da­mja­no­vi­ća u Po­ža­ru. U ma­na­sti­ru se na­la­zi i sku­po­cje­ni štap igu­ma­na Pe­tro­ni­ja, ko­ji je do­ne­sen iz Bo­ke, a ta­mo ga je bio za­lo­žio kao ga­rant za do­bi­je­nu mu­ni­ci­ju. U „Op­štem li­stu” Ostro­škog ma­na­sti­ra u za­pi­si­ma iz vre­me­na igu­ma­na Pe­tro­ni­ja na­la­zi se nje­gov pe­čat ko­ji je bio u ob­li­ku elip­se sa nat­pi­som: „PE­TRO­NI­JE DA­MJA­NO­VIĆ–IGU­MAN OSTRO­ŠKI”.
Ne­ki isto­ri­ča­ri na­vo­de da je po­sle igu­ma­na Pe­tro­ni­ja za star­je­ši­nu Ostro­ga po­sta­vljen 1805. go­di­ne ar­hi­e­pi­skop Jo­sif Pa­vi­će­vić. Me­đu­tim, či­nje­ni­ca je da od 1805–1810. go­di­ne igu­man bio Đor­đi­je (Ge­or­gi­je) Vu­ja­di­no­vić iz se­la Pod­vra­ća. Ta­ko se kao igu­man ma­na­sti­ra Ostro­ga po­mi­nje u jed­nom za­pi­su iz 1808. go­di­ne u ve­zi ku­po­vi­ne vi­no­gra­da: „1808. Zna­no bu­di ka­ko do­đe Ma­noj­lo Mi­lo­šev iz Po­ža­ra, i pro­da­de igu­ma­nu Đor­đi­ju (Vu­ja­di­no­vi­ću) mo­ti­ku vi­no­gra­da, ko­ja bje­še za­jed­no sa ma­na­stir­ski­jem vi­no­gra­dom. Zo­ve se Gra­dac. Po­me­đaš mu je Ra­doš Per­kov. I da­de mu vi­še re­če­ni igu­man Đor­đi­je ce­ki­na tri mle­tač­ka. Svje­do­ci: knez Bo­ško Da­mja­no­vić, Đu­ro Ći­ra­kov, Ra­doš Per­kov, pop Ži­valj. Pi­sa pop Sto­jan”. Po­red to­ga što je igu­man Đor­đi­je bio du­hov­nik, od­li­ko­vao se ve­li­kom hra­bro­šću, voj­nič­kim umi­je­ći­ma i ko­mand­nim spo­sob­no­sti­ma. Uz to umio je da re­če po onoj na­rod­noj „po­pu pop, a bo­bu bob”. To opi­su­je Pe­tar Šo­ba­jić („Bje­lo­pa­vli­ći i Pje­šiv­ci”) ka­ko se igu­man Đor­đi­ja su­prot­sta­vio Pe­tru I, ko­je­ga je sma­trao od­go­vor­nim za stra­da­nje Bje­lo­pa­vli­ća u jed­nom bo­ju sa Tur­ci­ma 1809. go­di­ne, zbog nje­go­ve lo­še ko­man­de: „Do­šav na Pla­ni­ni­cu, za­va­di se Đor­đi­je sa vla­di­kom, re­kao mu: „Što uči­ni do­bo­ša­ru nje­gu­ški, te is­kla ovo­li­ki na­rod” i tr­gao bio mač na nje­ga. Vla­di­ka po­vi­kao, ka­žu, ta­da ne­kom po­pu No­vu: „Ne daj me, po­pe No­vo, od ovog di­vljeg jar­ca is­pod Ne­zbro­ja (stra­na iz­nad Pod­vra­ća)”. Ovaj slu­čaj mo­žda je bio i raz­log za­što je umje­sto igu­ma­na Đor­đi­ja na nje­go­vo mje­sto ubr­zo do­šao (1810. go­di­ne), za star­je­ši­nu ma­na­sti­ra Ostrog, ar­hi­man­drit Jo­sif Pa­vi­će­vić.
Nje­go­vo ju­na­štvo opje­va­no je u pje­sma­ma, kao u onoj „Boj na Mo­ra­či 1819. go­di­ne”, ko­ju je sa­sta­vio Pe­tar II Pe­tro­vić Nje­goš („Ogle­da­lo srp­sko”). U njoj na­vo­di da mu se obra­tio vla­di­ka Pe­tar I: „Pa je tre­ću knji­gu opra­vio/ u Ostro­gu igum­nu Đor­đi­ji,/ ova­ko mu u nju na­ki­tio:/„To­pe pa­li, a ku­pi Br­đa­ne,/ evo tur­ske voj­ske na Mo­ra­ču,/ da s Tur­či­nom krv­cu pro­li­je­te”. On je sa raz­vi­je­nim bar­ja­kom u Ostro­gu oku­pio Bje­lo­pa­vli­će i dru­ge i po­šli su u boj put Mo­ra­če. U pje­smi se is­ti­če igu­man Đor­đi­ja – „Pred voj­skom je od Ostro­ga ba­ne/ na nje­go­va ši­ro­ka do­ri­na-/ a ka­kav je od Ostro­ga ba­ne:/ na ra­me mu ve­za­na ši­ša­na,/ a o be­drih du­ga ga­da­ri­ja,/ a na ra­me dži­da ob­li­ve­na,/ a od po nje vu­kom op­ši­ve­na,/ na vrh dži­de od me­đe­da gla­va,/ zi­nu­la je kao da je ži­va,/ a za ba­nom dru­ge po­gla­vi­ce”. Da­lje se opi­su­je tok bor­bi i ulo­ga igu­ma­na Đor­đi­ja: „Dok od Ka­pe pu­ko­še gro­mo­vi,/ a u tur­sku voj­sku uda­ri­še;/ to ne bje­hu ne­be­sni gro­mo­vi,/ no to bje­še od Ostro­ga ba­ne,/ po­red nje­ga Mr­ko­je ser­da­re,/ na tur­sku mi uda­ri­še voj­sku;/ s sva­ke stra­ne pre­vr­ću­ći Tur­ci­ma,/ Tur­ci bje­žat ple­ći obr­nu­še,/ a Sr­bi ih mu­ški po­će­ra­še”. Na kra­ju se is­ti­če is­hod bit­ke – „Sr­bi­ma se umo­ri­še ru­ke/ si­je­ku­ći uz Rza­ču Tur­ke,/ od Sr­ba­lja ma­lo ko po­gi­be,/ od Tu­ra­ka ma­lo ko ute­če:/ Bo­gu hva­la, Sr­bi za­do­bi­še”.
(Na­sta­vi­će se)