Piše Goran Kiković, prof. istorije


Ka­ko pi­še dr Mir­če­ta Đu­ro­vić u svo­joj knji­zi „Cr­no­gor­ske fi­nan­si­je” Ru­si­ja je po­sli­je smr­ti Pe­tra I na­sta­vi­la da ša­lje istu po­moć – 1.000 zlat­ni­ka na­ro­du i 300 za lič­ne po­tre­be vla­di­ci. Pri­li­kom do­sta­ve če­ka za lič­nu po­moć Pe­tru I u de­cem­bru 1830. go­di­ne, na­gla­še­no je da se ona uru­či nje­go­vom za­ko­ni­tom na­sled­ni­ku. Ta­ko je Pe­tar II u pr­vim go­di­na­ma pri­mao ru­sku po­moć u vi­si­ni ka­ko je bi­la od­re­đe­na 1826. go­di­ne. Me­đu­tim, Nje­goš je bio bo­lje sre­će od svog pret­hod­ni­ka. Go­di­ne 1832. po­no­vo je po­kre­nu­to pi­ta­nje is­pla­te za­o­sta­le po­mo­ći Cr­noj Go­ri. Ta su­ma je iz­no­si­la 17.000 zlat­ni­ka. Po­čet­kom mar­ta 1833. go­di­ne ru­ski kon­zul u Du­brov­ni­ku, Ga­gić, oba­vi­je­šten je da je car na­re­dio da se Cr­noj Go­ri is­pla­ti za­o­sta­la po­moć ko­ju je bio od­re­dio car Pa­vle I i da se u tu svr­hu, kao pr­va ra­ta, ša­lje pet če­ko­va u iz­no­su od 27.505 pa­pir­nih ru­ba­lja. Ta­ko je Pe­tar II do ja­nu­a­ra 1834, po­red re­dov­ne po­mo­ći, pri­mio na ime za­o­sta­le sub­ven­ci­je – ra­ču­na­ju­ći i 7200 zlat­ni­ka ko­je je do­nio u Cr­nu Go­ru Ivan Vu­ko­tić – 15. 400 zlat­ni­ka. Ovim je znat­no bio po­bolj­šan ma­te­ri­jal­ni po­lo­žaj Cr­ne Go­re, što je olak­ša­lo Nje­go­šu da se po­za­ba­vi unu­tra­šnje­im ure­đe­njem ze­mlje.
Iako je po­moć uglav­nom ured­no pri­ma­na, Nje­goš njom ni­je bio za­do­vo­ljan. On je pred­u­zeo mje­re da se sub­ven­ci­ja po­ve­ća. Po­čet­kom 1837. go­di­ne Nje­goš je za­tra­žio da mu se do­zvo­li da do­đe u Pe­tro­grad da bi, po­red osta­log, za­tra­žio po­ve­ća­nje po­mo­ći. Ovaj Nje­go­šev ko­rak ni­je ostao bez re­zul­ta­ta. I po­red ne­kih ne­ga­tiv­nih mi­šlje­nja o to­me, Nje­goš je uspio da iz­vo­ju­je po­ve­ća­nje sub­ven­ci­je. Kra­jem ok­to­bra 1837. go­di­ne ru­ski po­sla­nik u Be­ču, Ta­ti­ščev, oba­vi­je­stio je Ga­gi­ća da je Cr­noj Go­ri da­ta go­di­šnja po­moć od 80.000 pa­pir­nih ru­ba­lja, pod uslo­vom, da se tro­ši na unu­tra­šnje ure­đe­nje ze­mlje i na ko­rist na­ro­da. Isto­vre­me­no ga oba­vje­šta­va da je pr­vi če­tvo­ro­mje­seč­ni iz­nos od 26.666,66 ru­ba­lja do­sta­vljen pre­ko Ozerc­kov­skog i da se za na­red­ni kvar­tal ša­lje ček na isto to­li­ki iz­nos. Ta­ko je Nje­goš od 1837. go­di­ne, po­red re­dov­ne po­mo­ći od 1.000 zlat­ni­ka (oko 2 900 sre­br­nih ru­ba­lja ili oko 4.300 fi­o­ri­na), do­bi­jao sve do svo­je smr­ti i 80 000 ru­ba­lja (u pa­pir­nom nov­cu).
Uza sve to, ru­ski car je cr­no­gor­skom na­ro­du sre­di­nom 1838. go­di­ne, zbog ne­ro­di­ce, po­klo­nio 10.000 če­tvr­ti ži­ta. Od ovo­ga je Cr­noj Go­ri za ne­ko­li­ko na­red­nih go­di­na is­po­ru­če­no 3.480 če­tvr­ti. Nje­goš je tra­žio da se osta­tak, umje­sto u ži­tu, dâ u nov­cu. Car je uva­žio Nje­go­šev pred­log i na­re­dio da se mje­sto pre­o­sta­lih 6.520 če­tvr­ti ži­ta iz­da 20.000 sre­br­nih ru­ba­lja (oko 30.000 fi­o­ri­na), u dvi­je ra­te po 10 000 ru­ba­lja, s tim da se no­vac is­klju­či­vo upo­tri­je­bi za istu svr­hu.
Za­hva­lju­ju­ći sve­mu to­me, Nje­goš ni­je mno­go osku­di­je­vao u ma­te­ri­jal­nim sred­stvi­ma. Nje­mu je čak ne­što i pre­o­sta­ja­lo, što je bi­lo de­po­no­va­no u Ru­si­ji i ne­kim austrij­skim ban­kar­skim ku­ća­ma, a na­đe­no je i ne­što go­to­vi­ne u ka­si na Ce­ti­nju. Nje­goš je još 1842. go­di­ne de­po­no­vao u Ru­si­ji, kod Tr­gov­ač­ke ban­ke u Pe­tro­gra­du, 50. 552,15 sre­br­nih ru­ba­lja. Pri­li­kom Nje­go­še­ve smr­ti za­te­klo se nov­ca u iz­no­su od 332.583 fi­o­ri­na. Ovaj no­vac je Nje­goš ču­vao da bi va­lja­lo u nu­ždi cr­no­gor­skom na­ro­du, što je i u svo­joj opo­ru­ci na­gla­sio.(Na­sta­vi­će se)