Ivo An­drić, sa ko­jim se Du­čić sre­ta 1924. go­di­ne u Be­o­gra­du, po­kla­nja mu svo­ju pri­po­vi­jet­ku „Put Ali­je Đer­ze­le­za”: „G. Jov. Du­či­ću, ko­ji ni­je za­bo­ra­vio Tu­hof-vi­la­jet, sa pri­ja­telj­stvom...” An­drić po­kla­nja Du­či­ću i pri­mje­rak Ex pon­ta: „Pje­sni­ku Jo­va­nu Du­či­ću sa po­što­va­njem i pri­ja­telj­stvom...” A Mi­ro­slav Kr­le­ža štam­pa u „Knji­žev­noj re­pu­bli­ci” pam­flet „Po­greb Jo­va­na Du­či­ća”: „...On je je­dan od ju­na­ka na­še ra­sne epo­pe­je i je­dan do­kaz o mi­si­ji Be­o­gra­da me­đu oni­ma ko­ji još ni­je­su ra­sno pro­bu­đe­ni. Kao di­plo­mat, on je bio je­dan me­đu oni­ma ko­ji su na stra­ni bi­li no­si­o­ci svih ve­li­kih od­li­ka na­še ra­se; nje­go­ve spo­sob­no­sti za kul­tu­ru, nje­nih vi­so­kih mje­ra za etič­ke vri­jed­no­sti, nje­nog po­no­sa u ener­gi­ji za ži­vot, nje­ne vo­lje za afir­ma­ci­ju, nje­ne la­ko­će sa asi­mi­la­ci­ju. On je u Ri­mu bio Ita­li­jan, u Pa­ri­zu je bio Fran­cuz, u Lon­do­nu je bio En­glez, kao što je u na­šem Be­o­gra­du bio Be­o­gra­đa­nin ili u na­šem Za­gre­bu Za­grep­ča­nin – Ko­smo­po­li­ta...”
U Že­ne­vi sta­nu­je u jed­nom ho­te­lu „pri bri­je­gu ob­u­če­nom u tam­nu šu­mu če­ti­na­ra kroz ko­ju su se raz­mi­li­le sta­ze i ra­štr­ka­le tru­le klu­pe”. Tu ži­vi sa njim „ra­zno­lik svi­jet kao na ka­kvoj tran­sa­tlant­skoj la­đi”. Odu­še­vlja­va­ju ga šu­me „pu­ne ja­stre­bo­va”. Mi­lu­tin Jo­va­no­vić, nje­gov pret­hod­nik, ko­ji je po­sta­vljen za po­sla­ni­ka u Ber­nu, uvla­či ga u jed­nu ne­u­god­nu afe­ru. Od iz­vje­sne go­spo­đe Fo­gel iz Že­ne­ve, op­tu­žen je da je za­veo nje­nu 19-go­di­šnju kćer. Do­šlo je i do su­da. Švaj­car­ske no­vi­ne, a po­tom i na­še, pi­sa­le su o ovoj „ne­u­god­noj afe­ri”. Dr Mi­lu­tin Jo­va­no­vić, po­sla­nik Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca u Švaj­car­skoj, od sve­ga se ogra­dio.
U fe­bru­a­ru 1926. Du­čić do­la­zi u Be­o­grad, na usme­no re­fe­ri­sa­nje. U ka­fa­ni „Srp­ski kralj” 13. fe­bru­a­ra pri­su­stvu­je sve­ča­noj ve­če­ri po­vo­dom 25. go­di­šnji­ce „Srp­skog knji­žev­nog gla­sni­ka”. Pri­sut­ni su naj­zna­čaj­ni­ji pi­sci to­ga do­ba: Isi­do­ra Se­ku­lić, Bog­dan Po­po­vić, Ivo An­drić, Velj­ko Pe­tro­vić, Dra­gi­ša Va­sić, Vla­di­mir Ćo­ro­vić, Ve­se­lin Čaj­ka­no­vić, Mi­loš Cr­njan­ski, Mom­či­lo Na­sta­si­je­vić, Ja­ša Pro­da­no­vić, Ham­za Hu­mo, Rast­ko Pe­tro­vić, Gu­stav Kr­klec, Mi­lan Bog­da­no­vić, Mi­lan Ka­ša­nin i dru­gi.
Opet je od­sio u ho­te­lu „Bri­stol”. A oda­tle – omi­lje­ne šet­nje pre­ma Ka­le­meg­da­nu, za­tim Knez Mi­ha­i­lo­vom do dvo­ra, pa on­da do Aka­de­mi­je i po­no­vo do „Ru­skog ca­ra”. Naj­zad, ve­če­ra u Pen-klu­bu sa pri­ja­te­lji­ma. Po­čet­kom 1926. go­di­ne po­sta­vljen je za ot­prav­ni­ka po­slo­va po­slan­stva u Ka­i­ru. U „Srp­skom knji­žev­nom gla­sni­ku” ob­ja­vlju­je pu­to­pis iz Švaj­car­ske, a u us­kr­šnjem bro­ju „Po­li­ti­ke” pi­še o Ri­mu: „Ni­ka­da Rim ni­je ljep­ši ne­go no­ću, i ni­gdje noć ni­je ljep­ša ne­go u Ri­mu...”
U Ka­i­ru za­po­či­nje pi­sa­nje knji­ge „Bla­go ca­ra Ra­do­va­na” – knji­ge o sud­bi­ni, ka­ko ju je na­zvao. Iz Egip­ta će pu­to­va­ti u Pa­le­sti­nu – odu­še­vi­će ga Vi­tle­jem, Je­ri­hon, Ma­sli­no­va go­ra i dru­ga sve­ta mje­sta. Uz­bu­đen je ho­da­ju­ći pra­šnja­vim pu­te­vi­ma ko­jim su „ho­di­li apo­sto­li i evan­ge­li­sti”, pi­je vo­du sa iz­vo­ra sa „ko­jih su pi­li i bi­blij­ski pro­ro­ci i sve­ti­te­lji”. Ku­pa se u Mr­tvom mo­ru „pod ko­jim le­ži pet sta­ro­za­vjet­nih gra­do­va, međ ko­ji­ma i So­do­ma i Go­mo­ra”. Za­pi­su­je u svo­ju bi­lje­žni­cu: „Ako je iko ova­mo do­šao bez­bo­žan, vra­tio se ku­ći po­bo­žan...”
U Egip­tu ga po­sje­ću­je va­jar Ivan Me­štro­vić. Za­jed­no se odu­še­vlja­va­ju fa­ra­on­skim spo­me­ni­ci­ma. Sa uz­bu­đe­njem su u Do­li­ni kra­lje­va, u Kar­na­ku na Ni­lu, po­sje­ti­li egi­pat­ske grob­ni­ce fa­ra­o­na, me­đu ko­ji­ma i grob­ni­cu mla­dog Tu­tan­ka­mo­na, čak i dru­štvo en­gle­skog ar­he­o­lo­ga ko­ji je tu grob­ni­cu ot­krio. U lje­to 1927. do­la­zi u ze­mlju na go­di­šnji od­mor.
Za­jed­no sa Gu­sta­vom Kr­kle­com po­sje­tio je Iva­na Me­štro­vi­ća, u nje­go­vom ate­ljeu u Gor­njem gra­du u Za­gre­bu. Me­štr­o­vić se spre­mao da pu­tu­je u rod­no se­lo, da obi­đe maj­ku. Ru­ča­li su za­jed­no u „Grad­skom po­dru­mu”, a za­tim je Me­štro­vić po­veo go­ste svo­jim auto­mo­bi­lom u Za­gor­je, „u Ma­ri­ju Bi­stri­cu na do­bre ra­či­će...” Po­sli­je to­ga u Be­o­gra­du – skan­dal: u ka­bi­ne­tu po­moć­ni­ka mi­ni­stra spolj­nih po­slo­va Ste­ve K. Pa­vlo­vi­ća, Du­čić je slu­čaj­no sreo Mi­lu­ti­na Jo­va­no­vi­ća, po­sla­ni­ka u Ber­nu, ko­ji mu je „na­mje­stio” onu in­tri­gu u Že­ne­vi, zbog ko­je je mo­rao da na­pu­sti Švaj­car­sku. Dvo­ji­ca ugled­nih di­plo­ma­ta su se po­tu­kla. Obo­ji­ca su su­spen­do­va­na s po­sla.
Pen­zi­o­ni­san je. Da­ne pro­vo­di naj­če­šće sa pri­ja­te­lji­ma kod „Ko­lar­ca”, u „Ru­skoj li­ri” i kod „Mo­skve”. U fe­bru­a­ru 1926. Slo­bo­dan Jo­va­no­vić je po­stao pred­sjed­nik Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i spre­mao se da na­pu­sti „Srp­ski knji­žev­ni gla­snik”. O Jo­va­nu Du­či­ću se naj­vi­še go­vo­ri­lo kao o mo­gu­ćem pred­vod­ni­ku „Gla­sni­ka”. Kr­klec mu po­kla­nja svo­ju knji­gu pje­sa­ma „Iz­let u ne­bo”: „Maj­sto­ru J. Du­či­ću, še­grt G. Kr­klec...” I po­sljed­njeg da­na 1928. go­di­ne Du­čić je za­pa­žen u jav­no­sti – u ve­li­koj dvo­ra­ni no­vog Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du „dva pred­stav­ni­ka in­te­lek­tu­al­ne Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne”, Jo­van Du­čić i Vla­di­mir Ćo­ro­vić, pred­sta­vi­li su se pre­sto­nič­koj pu­bli­ci. Go­vo­ri­li su o zna­ča­ju ovih kra­je­va u pro­šlo­sti. Pre­da­va­nje je odr­ža­no u ko­rist Srp­skog kul­tur­no-pro­svjet­nog dru­štva „Pro­svje­ta” iz Sa­ra­je­va.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ