Go­vo­re­ći o Nje­go­še­vom po­i­ma­nju na­ci­je i na­ci­o­nal­ne pri­pad­no­sti, za­stup­ni­ci cr­no­gor­ske po­seb­no­sti če­sto is­ti­ču da je Nje­goš kon­stant­no bio Cr­no­go­rac ko­ji sa srp­stvom ne­ma ve­ze. Oni ka­žu da, kad god bi upo­tre­blja­vao po­jam Sr­bin, mi­slio je na pra­vo­sla­vlje. Ni­je za­to slu­čaj­no što svi oni ko­ji že­le da za­tru srp­sko na­ci­o­nal­no bi­će uda­ra­ju na Nje­go­ša i na na­rod­nu po­e­zi­ju. Pro­baj­te da da­nas ne­gdje na­đe­te na­rod­ne ju­nač­ke pje­sme, ali sa­ku­plje­ne sve na jed­nom mje­stu. Oni ko­ji ta­ko upor­no ho­će da za­tru tra­go­ve srp­stvu vr­lo do­bro zna­ju da, ka­da ubi­ju na­rod­nu po­e­zi­ju, ka­da ubi­ju Nje­go­ša, ne­će on­da bi­ti te­ško da raz­bi­ju na­ci­o­nal­nu svi­jest, da uni­šte SPC, srp­sku voj­sku, i že­lju Sr­ba da uop­šte po­sto­je kao na­rod. I za­to su ta­ko ne­po­gre­ši­vo i na­ža­lost, uspje­šno uda­ri­li po svim ovim vri­jed­no­sti­ma. Sred­njo­vje­kov­ni, pa čak i no­vo­vje­kov­ni, či­sto re­li­gij­ski poj­mo­vi su re­la­ti­vi­zo­va­ni. Ta­ko da, ka­ko smo već is­ta­kli, sko­ro ni­ko pod poj­mom Tur­čin ne ra­zu­mi­je mu­sli­man. A po­jam Tur­čin je zna­čio is­klju­či­vo i sa­mo to. Za­to se ne is­ti­če da su svi na­ši bo­je­vi sa „Tur­ci­ma“ u s tva­ri bi­li ot­por dži­ha­du, te­žnji da se uni­šti pra­vo­sla­vlje, od­no­sno hri­šćan­stvo, a ne Sr­bi. Za­to da­nas, ka­ko smo re­kli, ko ne ra­zu­mi­je ove stva­ri, ne mo­že shva­ti­ti ko­ji se to na­ro­di me­đu­sob­no bo­re u opi­su Ko­sov­skog bo­ja ko­ji da­je Je­fi­mi­ji­na „Po­hva­la kne­zu La­za­ru“. Da­kle svi ra­to­vi ko­je su mu­sli­man­ske Osman­li­je vo­di­le sa sred­njo­vje­kov­nim Sr­bi­ma i osta­lim hri­šćan­skim na­ro­di­ma bi­le su, sa tač­ke gle­di­šta osva­ja­ča, dži­had. A to se u na­šim isto­rij­skim udž­be­ni­ci­ma za osnov­nu i sred­nju ško­lu, uop­šte ni­je po­mi­nja­lo. Ni mno­gi pro­fe­so­ri isto­ri­je ni­su zna­li šta po­jam dži­had zna­či, a bez ra­zu­mi­je­va­nja poj­ma dži­ha­da, i nje­go­ve su­šti­ne, ni­je mo­gu­će shva­ti­ti ni­šta što se zbi­va­lo na ovim pro­sto­ri­ma od 1344. go­di­ne i bit­ke kod Ste­fa­ni­je pa sve do da­nas. Ide­ja o dži­ha­du kao mo­gu­ćoj opa­sno­sti je prak­tič­no skri­ve­na i do da­na da­na­šnjeg se pra­ve di­men­zi­je ne vi­de.
Kod cr­no­gor­skih mu­sli­ma­na ko­ji su se po­sli­je 1878. go­di­ne na­šli u gra­ni­ca­ma ne­za­vi­sne srp­ske Cr­ne Go­re, bi­lo onih ko­ji­ma se Nje­goš ni­je mo­gao svi­đa­ti, ali uslo­vi su bi­li ta­kvi da je bi­lo te­ško otvo­re­no iz­la­zi­ti sa an­ti­nje­go­šev­skim sta­vo­vi­ma. Sa stva­ra­njem kra­lje­vi­ne SHS sta­nje se bit­no pro­mi­je­ni­lo. U okvi­ri­ma te dr­ža­ve na­šla se ve­li­ka mu­sli­man­ska za­jed­ni­ca ko­ja je go­vo­ri­la srp­ski kao ma­ter­nji je­zik. Bez ide­je ju­go­slo­ven­stva ta se za­jed­ni­ca ni­je mo­gla odr­ža­va­ti. A ide­ja ju­go­slo­ven­stva se ni­je mo­gla gra­di­ti na isto­rij­ski tač­nim či­nje­ni­ca­ma da su do pri­je šest go­di­na mu­sli­ma­ni iz Be­ra­na i Bi­je­log Po­lja se­be do­ži­vlja­va­li kao stran­ce u od­no­su na Nik­ši­ća­ne i Ko­la­šin­ce. Ni­ti da su mu­sli­ma­ni iz Tu­zle i Zvor­ni­ka do 1918. se­be do­ži­vlja­va­li kao ko­lek­ti­vi­te­te ko­ji su u ra­tu sa pra­vo­slav­ni­ma, bi­lo onim iz Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, bi­lo sa bo­san­skim pra­vo­slav­ci­ma ko­je su kao šuc­ko­ri go­ni­li po­sli­je aten­ta­ta na Fra­nju Fer­di­nan­da. U ta­kvim uslo­vi­ma ko­ji su zah­ti­je­va­li gra­đe­nje je­din­stva na­ro­da tri­ju vje­ra a istog je­zi­ka, Nje­go­še­va ide­ja ni­je mo­gla bi­ti pred­sta­vlja­na ona­ko ka­ko je pred­sta­vlja­na ka­da su srp­ske ze­mlje bi­le pre­te­žno jed­no­vjer­ske, pra­vo­slav­ne. U isto vri­je­me, po­red na­ci­o­nal­nog ju­go­slo­ven­stva, u srp­ski na­rod tri­ju vje­ra po­či­nju se uno­si­ti i ide­je ne­na­ci­o­nal­nog gra­đan­stva i ide­je ko­mu­ni­zma. Sve te tri ide­o­lo­gi­je bi­le su smet­nja za isti­ni­to i tač­no pred­sta­vlja­nje Nje­go­še­vih dje­la. Bi­lo je ne­mo­gu­će go­vo­ri­ti o mu­sli­ma­ni­ma srp­skog je­zi­ka kao o Sr­bi­ma mu­ha­me­dan­ske vje­re, a tač­no go­vo­ri­ti o na­ci­o­nal­nom ka­rak­te­ru onih pro­tiv ko­jih se di­zao Pr­vi srp­ski usta­nak. Bi­lo je ne­mo­gu­će spo­mi­nja­ti Bit­ku na Gra­hov­cu, a re­ći da su Tur­ci iz te bit­ke uglav­nom zna­li sa­mo srp­ski. Još je te­že je bi­lo go­vo­ri­ti o is­tra­zi po­tu­ri­ca. A „Gor­ski vi­je­nac“ bez is­tra­ge po­tu­ri­ca kao da i ne po­sto­ji. Za­to su se već ta­da po­če­le ra­đa­ti pret­po­stav­ke da se ulo­ga i zna­čaj Nje­go­ša i nje­go­vih dje­la poč­nu ve­o­ma opre­zno pred­sta­vlja­ti i re­la­ti­vi­zo­va­ti osnov­ne po­ru­ke i sa­dr­žaj tih dje­la a pri­je sve­ga „Gor­skog vi­jen­ca”, kao kru­ne Nje­go­še­ve ge­ni­jal­no­sti. A, pr­vi čo­vjek ko­ji je po­čeo ozbilj­ni­je go­vo­ri­ti o Cr­no­gor­ci­ma kao ne-Sr­bi­ma, dje­lo­vao je iz­me­đu dva svjet­ska i po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta i zvao se Sa­vić Mar­ko­vić Šte­di­mli­ja (1906–1971). Ka­ko je Cr­na Go­ra ži­vje­la kroz Nje­go­ša bi­lo je ne­lo­gič­no da se na­pad­ne Nje­goš. Nje­goš je bio i ostao ka­ri­ja­ti­da srp­stva i pra­vo­sla­vlja. Za­to ga je va­lja­lo odvo­ji­ti od ta dva stu­ba na ko­ja se na­sla­njao. Na ovu pri­ču o Nje­go­še­vom za­pad­nja­štvu i ne­pra­vo­sla­vlju na­do­ve­za­lo se i ko­mu­ni­stič­ko pred­sta­vlja­nje Nje­go­ša kao čo­vje­ka ko­ji ni­ka­ko ni­je ni mo­gao bi­ti re­li­gi­o­zan. Nje­goš se po­ku­ša­va pred­sta­vi­ti kao čo­vjek ko­ji je ži­vio ne sa­mo ne­pra­vo­slav­no ne­go i an­ti­hri­šćan­ski. U tom smi­slu su se ši­ri­le pri­če o Nje­go­še­vom ne­mo­ra­lu, što je tre­ba­lo da na naj­pri­zem­ni­ji na­čin sru­ši nje­go­vo pra­vo­sla­vlje. U uslo­vi­ma ka­da se ra­đa ide­ja o cr­no­gor­skoj po­seb­no­sti u od­no­su na srp­stvo, ona se bez Nje­go­ša ne mo­že ostva­ri­ti jer ako se Sr­bi­ma pre­da Nje­goš, on­da šta osta­je Cr­noj Go­ri? Jer sa njim idu i svi Pe­tro­vi­ći, za­jed­no sa po­to­njim kra­ljem Ni­ko­lom i ce­tinj­ska štam­pa­ri­ja iz do­ba Cr­no­je­vi­ća. Ov­dje se po­sta­vlja pi­ta­nje: šta je na­ve­lo auto­ra ovih re­do­va da po­ka­že ka­ko se­ce­si­o­ni­sti tra­že tra­go­ve an­ti­srp­stva u Nje­go­še­vom dje­lu? Od­go­vor na to je­ste u isla­mu i po­lo­ža­ju srp­ske Cr­ne Go­re u od­no­su na islam­ski prav­ni po­re­dak ko­ji je Nje­goš „opje­vao“ pri­je sve­ga u „Gor­skom vi­jen­cu” .
(Na­sta­vi­će se)