To što je on svo­je me­mo­ar­ske spi­se uob­li­ča­vao pred kraj ži­vo­ta, od­no­sno što je go­vo­rio o do­ga­đa­ji­ma ko­ji su se zbi­li dav­no pri­je to­ga, ima, ne­spor­no, i svo­je lo­še i do­bre stra­ne: lo­še – jer je sje­ća­nje, ipak, var­lji­vo a, uz to što, obič­no – bli­je­di, uti­sci o ne­če­mu se vre­me­nom mo­gu i mi­je­nja­ti pod uti­ca­jem kraj­njeg is­ho­da do­ga­đa­ja o kom je ri­ječ, ili ne­kih dru­gih okol­no­sti, a do­bre – jer se sa vre­men­ske dis­tan­ce, o ko­joj isto­ri­o­gra­fi ne go­vo­re bez raz­lo­ga, smi­re­ni­je gle­da na ono što se do­go­di­lo ne­go u to­ku do­ga­đa­nja, i osvr­će se na ši­re okol­no­sti u okvi­ru ko­jih se ne­što zbi­lo, te se, iz oba raz­lo­ga, objek­tiv­ni­je po­sma­tra i te­me­lji­ti­je tu­ma­či.
Ne­za­mi­sli­va je bi­lo ka­kva isto­ri­ja cr­no­gor­ske di­plo­ma­ti­je, ili cr­no­gor­skih od­no­sa sa naj­va­žni­jim evrop­skim dr­ža­va­ma, bez do­brog uvi­da u Me­mo­a­re voj­vo­de Ga­vra Vu­ko­vi­ća. Uz to, bi­lo bi ve­o­ma uput­no (to, valj­da, ni­je ne­u­mje­sno re­ći na ovom mje­stu), da cr­no­gor­ske di­plo­ma­te te­melj­no pro­u­če Ga­vro­vu di­plo­mat­sku dok­tri­nu i od­no­se Cr­ne Go­re sa po­je­di­nim dr­ža­va­ma u svje­tlu ovih spi­sa. A, tre­ba ima­ti u vi­du da je Cr­na Go­ra, ma­da u to vri­je­me naj­mla­đa evrop­ska dr­ža­va (za­jed­no sa Sr­bi­jom), ste­kla za­vi­dan me­đu­na­rod­ni ugled, po­red osta­log, i za­hva­lju­ju­ći di­plo­mat­skim spo­sob­no­sti­ma i ak­tiv­no­sti­ma voj­vo­de Ga­vra.
Na ne­ko­li­ko mje­sta u Me­mo­a­ri­ma, voj­vo­da Ga­vro is­ti­če isti­ni­tost svo­jih ka­zi­va­nja i, po­vo­dom mno­gih te­ma, upo­zo­ra­va bu­du­će či­ta­o­ce i isto­ri­ča­re da se osla­nja­ju na ono što on o to­me ka­že a ne na ono što je pi­sa­la štam­pa, ili njen dio, u evrop­skim ze­mlja­ma, jer se do­pi­sni­ci po­je­di­nih li­sto­va, od­no­sno auto­ri na­pi­sa u nji­ma, ni­je­su, u mno­gim si­tu­a­ci­ja­ma i po­vo­dom mno­gih rat­nih ili di­plo­mat­skih zbi­va­nja i za­ple­ta, dr­ža­li stvar­nih či­nje­ni­ca ne­go su, sva­ko iz svo­jih raz­lo­ga, pi­sa­li ona­ko ka­ko je od­go­va­ra­lo po­li­ti­ci ze­mlje na či­joj je stra­ni po­je­di­ni list bio. To upo­zo­re­nje mo­že bi­ti shva­će­no i kao voj­vo­di­na ne­skrom­nost i pre­ten­dent­stvo na isti­nu, ali ga tre­ba uze­ti i ve­o­ma ozbilj­no. Uosta­lom, ni­je valj­da spor­no da je on, sa mje­sta na ko­ji­ma je bio, bio upo­znat sa do­ga­đa­ji­ma o ko­ji­ma pi­še, i svim dru­gim što je sa nji­ma u ve­zi, ne­u­po­re­di­vo bo­lje i iz­vor­ni­je ne­go bi­lo ko­ji do­pi­snik ne­kog od stra­nih li­sto­va, ko­ji su, kao i da­nas, do­bi­ja­li in­for­ma­ci­je uglav­nom iz „iz­vo­ra“ ko­ji su ra­di­li za in­te­re­se ze­ma­lja iz ko­jih su, i ni­je­su, uvi­jek, ni po­u­zda­ni ni ne­ten­den­ci­o­zni.
Svje­stan da se i pi­sa­nje štam­pe o sa­vre­me­nim joj do­ga­đa­ji­ma uzi­ma kao pri­mar­na isto­rij­ska gra­đa, ni­šta ma­nje ne­go i me­mo­ar­ska ka­zi­va­nja, voj­vo­da Ga­vro je, s raz­lo­gom, uka­zi­vao na po­je­di­ne pri­mje­re ne­i­sti­ni­to­sti ko­je se pu­tem „pre­se“ pla­si­ra­ju. Uz to, voj­vo­da Ga­vro je bio svje­stan i ve­o­ma sna­žnog uti­ca­ja usme­nog pri­po­vi­je­da­nja isto­ri­je u Cr­noj Go­ri i pre­no­še­nja ka­zi­va­nja o naj­zna­čaj­ni­jim do­ga­đa­ji­ma i lju­di­ma „sa oca na si­na“, te se tru­dio da, svo­jim auten­tič­nim i isti­ni­tim ka­zi­va­njem, spri­je­či bu­du­ća kri­vo­tvo­re­nja či­nje­ni­ca o do­ga­đa­ji­ma či­ji je uče­snik bio i lju­di­ma ko­je je, i do­bro i „iz­bli­za“, po­zna­vao.
Je­zik ko­jim su pi­sa­ni Me­mo­a­ri je iz­vor­ni srp­ski je­zik voj­vo­di­nog do­ba, ve­o­ma bo­gat, sa ne­ma­lo ar­ha­i­za­ma, lo­ka­li­za­ma i tur­ci­za­ma, ali i ri­je­či ko­je do­la­ze iz la­tin­skog, fran­cu­skog i dru­gih evrop­skih je­zi­ka, što je plod nje­go­vog vla­da­nja i slu­že­nja stra­nim je­zi­ci­ma. Ali, u nje­go­vom pi­sa­nju ima od­re­đe­nih ne­do­sled­no­sti: istu ri­ječ, na raz­li­či­tim mje­sti­ma, raz­li­či­to pi­še (sljed­stve­no i slje­stve­no, pa­ra­brod i pa­ro­brod, ba­ta­ljon, ba­ta­li­on i ba­ta­le­on, i sl.); raz­li­ka ima i kod po­čet­nog slo­va iste ri­je­či (ne­gdje je po­čet­no slo­vo ve­li­ko, ne­gdje ma­lo), ni­je­su, baš, ri­jet­ke gre­ške u pa­de­ži­ma, a če­sto je „čud­na“ upo­tre­ba zna­ko­va in­ter­punk­ci­je (po­go­to­vo za­pe­te).
(NA­STA­VI­ĆE SE)

Pi­še: Vlaj­ko Ću­la­fić