U sa­moj stva­ri, me­ni se do­go­di­la ne­vje­ro­vat­na glu­post. Ot­ple­sa­la sam sa tim ko­njič­kim ofi­ci­rom uza­stop­ce de­set ma­zur­ki sa­mo ra­di to­ga da bi mi po­za­vi­dje­le mo­skov­ske go­spo­đi­ce. Po­zna­to je ko­li­ko one ci­je­ne na­še gar­di­ste. Ali na ba­lu or­ga­ni­zo­va­nom po­vo­dom do­la­ska v.k. Mi­ha­i­la Pa­vlo­vi­ča, on sa­mo što me ni­je is­pu­stio i ja sam se ta­ko na nje­ga na­lju­ti­la da sam od­luč­no pre­ki­nu­la sa njim ples i za­mi­je­ni­la ga Alek­se­je­vim, ko­ji tek što se bio vra­tio sa se­la.
Nje­go­vo vi­so­čan­stvo me je pre­po­zna­lo, još dva­put me bi­rao da ple­še­mo ma­zur­ku i pi­tao me- ni­je­sam li ja za­bo­ra­vi­la Pe­ste­lja?
Ka­da je Sa­šenj­ka is­pri­ča­la Ljer­mon­to­vu o mo­jim tri­jum­fi­ma na sku­pu, i o ša­la­ma ve­li­kog kne­za na ra­čun Pe­ste­lja, ja sam bi­la pri­nu­đe­na da is­pri­čam o mom pret­hod­nom po­znan­stvu sa Pe­ste­ljom, i o nje­go­vim udva­ra­nji­ma. Mi­šel je od lju­bo­mo­re čas bli­je­dio, a čas cr­ve­nio, i evo ka­ko se o to­me iz­ra­zio:
Po­gle­daj ka­ko je mi­ran moj po­gled /Ma­da je zvi­je­zda mo­je sud­bi­ne /Odav­no već po­bli­je­dje­la/ A s njom i sje­ća­nje na li­je­pe da­ne. /Su­za ko­ja se vi­še pu­ta oti­ma­la /Da blje­sne pred tvo­jim li­cem/
Već ne­će do­ći kao ra­ni­je/ Na smi­jeh sud­bi­nom upu­ćen./ Na­da mnom si se pod­smi­ja­va­la ti /A ja sam od­go­va­rao s pre­zi­rom. /Od ta­da pra­zni­nu mog sr­ca/ Ja ni­čim ni­je­sam za­mi­je­nio. /Ni­šta nas vi­še zbli­ži­ti ne­će./ Ni­šta mi ne­će do­ni­je­ti mir./ I sr­ce mi ša­pu­će po­ne­kad/„Ja ne mo­gu vo­lje­ti dru­gu!”/ (Ja sam se žr­tvo­vao dru­gim stra­sti­ma). /Ali ako pret­hod­na ma­šta­nja/ Ne mo­gu na­ma da slu­že vi­še/Či­me ćeš da ih za­mi­je­niš ti?/Či­me ćeš da uljep­šaš ži­vot moj?/Ako si već pre­tvo­ri­la u prah/Mo­je na­de na ovoj pla­ne­ti/A mo­žda čak i na ne­be­si­ma!/
Ljer­mon­to­va ni­je­sam vi­dje­la u to­ku ne­dje­lje. On je na­ku­pio mno­go raz­lo­ga da se na me­ne lju­ti. Lju­tio se zbog Pe­ste­lja, lju­tio se, či­ni se, i zbog ve­li­kog kne­za, lju­tio se zbog od­bi­ja­nja da sa njim ple­šem ma­zu­r­ku, a vi­še od sve­ga što sam se, bez ima­lo sti­da, hva­li­la svo­jom ko­som. Na ve­če­ri kod tet­ke Hi­tro­ve ja sam se sa do­brim star­cem kne­zom Lo­ba­no­vim–Ro­stov­skim op­kla­di­la u pud (mje­ra za te­ži­nu ki­lo­gra­ma) bom­bo­na da se u mo­joj ko­si ne­će na­ći ni jed­na ošte­će­na dla­ka. Po­sli­je ve­če­re, sve pri­sut­ne go­spo­đi­ce, u na­di da će do­ka­za­ti da ni­je­sam u pra­vu, po­če­le su da pre­gle­da­ju mo­ju ko­su, da je tr­za­ju, ču­pa­ju, mu­če, i sa spar­tan­skom su­ro­vo­šću, upo­zna­li jav­nost sa isti­nom pre­kri­ve­nom od gla­ve do pe­te mo­jom ko­som. Svi su uz­di­sa­li, svi su se di­vi­li, sa­mo je Mi­šel kroz zu­be pro­mr­mljao: „Ka­kvo ko­ket­stvo!” „Re­ci­te bo­lje: Ka­kva la­ko­most!” Pa ri­ječ je o pu­du bom­bo­na. Tje­ši­te se što ću ih po­di­je­li­ti sa va­ma. Dru­gog da­na su gro­zni sti­ho­vi pred­ska­za­li mo­ju bu­duć­nost.
Ka­da su ti pre­ni­je­li /Pri­ču ve­za­nu za mo­je ime/ I ča­sa mo­ga ro­đe­nja pro­klet­stvo /Kad mi krv po­sta­ne hra­na /A bu­dem ži­vio ne­đu lju­di­ma/ Ne ra­du­ju­ći ni­či­ju lju­bav/ Ne pla­še­ći se ni­či­je zlo­be/Ta­da će nož ka­ja­nja te­be/ Pro­pa­ra­ti i sje­ti­ćeš se/ Šta sam na ra­stan­ku re­kao. /Avaj-ni­je to bi­la ma­šta!/ I ako su sa­mo na kra­ju/Po­ra­že­ne mo­je mu­ške gru­di,/Vje­ro­vat­no je to ra­ni­je znao Tvo­rac,/ Da ni­je­si stvo­re­na za stra­da­nje.
Uve­če sam do­bi­la pi­sam­ce od Sa­šenj­ke. Ona me po­zi­va­la kod se­be i mo­li­la me da opro­stim gre­šni­ku ko­ji se po­ka­jao, a kao do­kaz istin­skog ka­ja­nja, po­sla­la mi je no­ve sti­ho­ve.
Pred no­ga­ma dru­gih ni­je­sam za­bo­ra­vljao /Po­gled oči­ju tvo­jih. /Vo­le­ći dru­ge sa­mo sam pa­tio/Lju­ba­vlju da­na pret­hod­nih. /Tu­ga je moj mrač­ni go­spo­dar. /Sve u me­ni bu­di pro­šlost. /Ne­pre­sta­no po­na­vljam isto:/„Vo­lim te­be, vo­lim!”/I ne­će sa­zna­ti buč­ni svi­jet /Ka­ko te nje­žno vo­lim ja,/ I ko­li­ko sam go­di­na pa­tio/ Pro­go­njen onim što je bi­lo./ I ka­ko sam sa­mo na­u­mio/ Da pod ne­bom ti­ši­nu tra­žim./A sr­ce će mi stal­no ša­pu­ta­ti/„Vo­lim sa­mo nju jed­nu!”
Ja sam Sa­šenj­ki od­go­va­ra­la da pi­sam­ce za me­ne ni­je za­go­net­no, da pre­da mnnom ni­ko ni­je kriv, ni­ko ni u če­mu ni­je po­gri­je­šio, pa pre­ma to­me, ne­ma ni­ko ni­šta da mi opra­šta.
Dru­gog da­na sam sje­dje­la po­red pro­zo­ra kad je pred mo­je no­ge pao bu­ket žu­tog šip­ka, iz či­je sre­di­ne je štr­čao po­zna­ti sta­ri pa­pir, čak je ši­pov­nik bio ubran u na­šem vr­tu.
Pre­da mnom le­ži li­stić/ Sa­svim bez­vri­je­dan za dru­ge,/Ali u nje­mu su slu­čaj­no spo­je­ni/sud­bi­na, na­de i mi­sli mo­je. /Is­pi­san je on tvo­jom ru­kom /A ja sam ga si­noć ukrao /I za do­bi­tak me­ni dra­gi/Spre­man sam, kao i do sad, da pa­tim.
Iz svih Ljer­mon­to­vih po­stu­pa­ka vi­dje­lo se ka­ko mu je gla­va pre­pu­na ro­man­ti­čar­skih ide­ja i ka­ko je u nje­mu ra­no bi­la raz­vi­je­na že­lja da bu­de ju­nak i uni­šta­va­lac sr­ca. I da bu­dem iskre­na, po­če­la sam da ga se pla­šim, skri­va­la sam od Sa­šenj­ke nje­go­ve sti­ho­ve i ra­do­va­la sam se ka­da sam uspi­je­va­la da je ob­ma­nem.”
Tre­ba pri­mi­je­ti­ti da je po­et­ski ukus Je­ka­te­ri­ne Su­ško­ve, za raz­li­ku od dru­gih svo­jih su­par­ni­ca, uči­nio da je miss Black eyes, ka­ko ju je zvao sam Ljer­mon­tov zbog nje­nih oča­ra­va­ju­ćih cr­nih oči­ju, sa­ču­va­la sve sti­ho­ve ko­je joj je po­sve­tio mla­di obo­ža­va­telj.(Na­sta­vi­će se)