Pi­še: Mi­li­ca KRALj


Pjevale su o žud­nji, o stra­sti, o bo­lu. Le­tje­le slo­mlje­nih i ra­nje­nih kri­la. Su­o­ča­va­le se sa bu­kom i bi­je­som svje­to­va. Po­tom str­plji­vo od zla­ta­stih pro­sja­ja tka­nja pa­u­ko­vih ni­ti is­pi­sa­le stra­ni­ce i stra­ni­ce pi­sma svi­je­tu od ko­ga im pi­smo ne­će sti­ći.
Me­đu zna­čaj­ne že­ne de­vet­na­e­stog vi­je­ka is­tak­nu­to mje­sto ne­sum­nji­vo pri­pa­da Vil­hel­mi­ni Mi­ni Ka­ra­džić Vu­ko­ma­no­vić. Kćer Vu­ka Ste­fa­no­vi­ća Ka­ra­dži­ća i Ane Ma­ri­je Kra­us u ve­li­koj mje­ri je svo­jim ra­dom i za­la­ga­njem, ali i po­ma­žu­ći ocu bi­la pri­sut­na u kul­tur­nom i du­hov­nom ži­vo­tu Sr­bi­je.
Njen do­pri­nos Vu­ko­vom ra­du bio je ogro­man. Min­ka, ka­ko joj je otac te­pao iz mi­lo­šte, bi­la je nje­gov se­kre­tar, po­sred­nik, pre­go­va­rač, nje­go­va­te­lji­ca, po­moć­ni­ca, ne­ko ko mu je u sva­kom tre­nut­ku bio na do­hvat ru­ke i ko mu je bio od ve­li­ke i dra­go­cje­ne po­mo­ći.
Zad­njih je­da­na­est go­di­na svog ži­vo­ta pro­ve­la je bez svo­jih naj­dra­žih: bez ro­di­te­lja, si­na je­di­ca, mu­ža, bra­će i se­sta­ra.
U osa­mi svog sta­na u Be­ču, opre­mlje­nog skrom­no, s naj­nu­žni­jim na­mje­šta­jem, pu­nih je­da­na­est go­di­na, jed­nom dnev­no Mi­na je uzi­ma­la svoj spo­me­nar od še­zde­set li­sti­ća, i s te­škim i bol­nim uz­da­hom, li­sta­la stra­ni­ce, či­ta­ju­ći po­sve­te i iz­ra­ze udi­vle­ni­ja ko­je su joj is­pi­sa­li Jak­ob Grim i Le­o­pold Ran­ke, Ša­fa­rik i Ka­per, Flo­ra Og­njev, ne­su­đe­ni za­ruč­nik, me­di­ci­nar (sin ru­skog spa­hi­je), Ste­van Kni­ća­nin, Bran­ko Ra­di­če­vić i broj­ne dru­ge zna­čaj­ne lič­no­sti to­ga do­ba.
Či­ta­la je sjet­ne Bran­ko­ve sti­ho­ve Mi­ni Ka­ra­džić u spo­me­ni­cu: Pe­vam da­nju, pe­vam no­ću, / pe­vam, se­le, što god ho­ću; / I što ho­ću, to i mo­gu, / sa­mo jed­no ja ne mo­gu:/ Da za­pe­vam gla­so­vi­to, / Gla­so­vi­to, si­lo­vi­to, / Da te dig­nem sa ze­mlji­ce, / Da te met­nem međ` zve­zdi­ce. / Da si me­đu zve­zdi­ca­ma, / me­đu svo­jim, se­le mo­ja, / Mi­lim se­stri­ca­ma.
Taj „sla­vuj srp­ske po­e­zi­je” ko­ji je, ka­ko ga se Mi­na sje­ća­la, imao ne­ke bla­ge dje­ti­nja­ste ve­se­lo­sti, is­ka­zao je svo­ju te­žnju ka vi­si­na­ma ko­ja ni­je vi­še ro­man­ti­čan bol zbog ne­mo­ći da se otrg­ne od ze­mlje; u njoj je pa­gan­sko ne­bo na do­hvat ru­ke, a jaz ime­đu ne­ba i ze­mlje pre­mo­šćen jed­na­kom lje­po­tom dje­voj­ke i zvi­je­zde.
Vil­hel­mi­na Mi­na Ka­ra­džić, sed­mo Vu­ko­vo di­je­te, ro­đe­na je 12. ju­la 1828. go­di­ne u Be­ču. U po­ro­di­ci svo­jih ro­di­te­lja, oca Vu­ka i maj­ke Ane Marije Kra­us ste­kla je za­vid­no obra­zo­va­nje. Bi­la je pje­sni­ki­nja, pi­ja­ni­sta, pre­vo­di­lac, sli­kar, pu­to­pi­sac, pi­ja­ni­sta.
Upo­zna­la je naj­zna­ča­ni­je lič­no­sti srp­ske i evrop­ske kul­tu­re svo­ga do­ba (knji­žev­ni­ke, sli­ka­re): Jer­ne­ja Ko­pi­ta­ra, Đu­ru Da­ni­či­ća, pro­tu Ma­te­ju Ne­na­do­vi­ća, Nje­go­ša, kne­za Mi­ha­i­la Obre­no­vi­ća,Ste­va­na Kni­ća­ni­na, pa­tri­jar­ha Jo­si­fa Ra­ja­či­ća, cr­no­gor­skog kne­za Da­ni­la Pe­tro­vi­ća, Uro­ša Kne­že­vi­ća, Ak­sen­ti­ja Ma­ro­di­ća, Di­mi­tri­ja Ti­ro­la, Ste­va To­do­ro­vi­ća, Mi­li­cu Sto­ja­di­no­vić Srp­ki­nju. Sa Vrd­nič­kom vi­lom – Mi­li­com Sto­ja­di­no­vić Srp­ki­njom, in­ten­ziv­no je vo­di­la pre­pi­sku.
Da bi iza­šla iz oče­ve sjen­ke Mi­na je mo­ra­la sa­ma da se po­tru­di i da stek­ne za­vid­no obra­zo­va­nje, da savlada vje­šti­nu kon­ver­za­ci­je sa oče­vim po­sje­ti­o­ci­ma i pri­ja­te­lji­ma, od ko­jih su mno­gi bi­li i ugled­ne kru­ni­sa­ne gla­ve, na­uč­ni­ci, knji­žev­ni­ci, pre­vo­di­o­ci, cr­kve­ni ve­li­ko­do­stoj­ni­ci, sli­ka­ri, mu­zi­ča­ri, žur­na­li­sti.
Na­ža­lost, od tri­na­e­sto­ro dje­ce sa­mo su u ži­vo­tu osta­li Di­mi­tri­je i Mi­na.
Osim nje­mač­kog i srp­skog, Mi­na je zna­la ita­li­jan­ski i fran­cu­ski, a uči­la je i en­gle­ski je­zik.
Vuk, iako dok­tor fi­lo­zo­fi­je i član mno­gih na­uč­nih dru­šta­va, na­la­zio se če­sto sa po­ro­di­com u ve­o­ma te­škom ma­te­ri­jal­nom sta­nju. Nje­go­va pi­sma iz tog vre­me­na po­ka­zu­ju svu te­ži­nu nje­go­vih ne­pri­li­ka.
Vuk je, ipak, na­šao no­va­ca da omo­gu­ći Mi­ni da uči cr­ta­nje i sli­ka­nje kod ka­pe­la­na Jo­si­pa Pfaj­fe­ra, a za­tim je na­sta­vi­la usa­vr­ša­va­nje kod ži­vo­pi­sca Gru­be­ra. Mu­zič­ko obra­zo­va­nje ste­kla je kod „ma­e­stra” Ja­ko­va Gro­sma­na.
(Na­sta­vi­će se)