Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ


U lje­to 1946. na Ble­du je do­ni­je­ta od­lu­ka da se nad­bi­skup iz­ve­de pred sud. Pre­ma na­vo­di­ma Ja­ko­va Bla­že­vi­ća, ta­da­šnjeg jav­nog tu­ži­o­ca Hr­vat­ske, na Ble­du su se na­šli Ti­to, Kar­delj, Jo­sip Hrn­če­vić, jav­ni tu­ži­lac Ju­go­sla­vi­je, i on. „Ti­to nas je po­zvao, nas dvo­ji­cu, na Bled, gdje smo či­tav dan raz­go­va­ra­li ka­ko da po­sta­vi­mo op­tu­žni­cu i kri­vič­no go­nje­nje Ste­pin­ca”, pi­sao je Bla­že­vić. Na­gla­sio je da su po­li­tič­ki raz­lo­zi do­ve­li do ta­kvog su­đe­nja.
Stva­ri su se br­zo raz­vi­ja­le. Sud­ski pro­ces osam­na­e­sto­ri­ci op­tu­že­nih po čla­nu 13, pa­ra­graf 2 Za­ko­na o zlo­či­ni­ma pro­tiv na­ro­da i dr­ža­ve ot­po­čeo je 9. sep­tem­bra 1946. go­di­ne. Sa­dr­žaj op­tu­žbi bio je ra­zno­vr­stan, a cilj su­đe­nja bi­lo je pri­pre­ma­nje te­re­na za pro­ces nad­bi­sku­pu Ste­pin­cu. Na su­đe­nju su se na­šli lju­di kao što su Erih Li­sak, Ivan Ša­lić, nad­bi­skup se­kre­tar, Mo­de­sto Mar­tin­čić, pro­vin­ci­jal fra­nje­va­ca u Za­gre­bu i dru­gi. Zva­nič­ni za­pi­snik sa su­đe­nja ob­ja­vljen je u je­sen 1946. go­di­ne. Pred­sjed­nik sud­skog vi­je­ća bio je dr Žar­ko Vim­pul­šak, jav­ni tu­ži­lac Ja­kov Bla­že­vić.
Op­tu­žni­ca je te­re­ti­la Li­sa­ka da je or­ga­ni­zo­vao kri­žar­ske gru­pe ko­je je na­mje­ra­vao da pre­ba­ci u Ju­go­sla­vi­ju; da je odr­ža­vao ve­ze sa usta­škim ge­ne­ra­lom Mo­ško­vim i nad­bi­skup­skim dvo­rom; ušao ile­gal­no u Ju­go­sla­vi­ju; do­la­zio u kon­takt sa Ste­pin­cem, Ša­li­ćem i dru­gi­ma. Ša­lić je op­tu­žen zbog po­ma­ga­nja Li­sa­ku da stu­pi u do­dir sa Ste­pin­cem; odr­ža­va­nja ve­ze iz­me­đu Li­sa­ka i dru­gih op­tu­že­nih (Gu­lin, Crn­ko­vić), uče­stvo­va­nja u bla­go­si­lja­nju usta­ške za­sta­ve u nad­bi­sku­po­voj pri­vat­noj ka­pe­li i sla­nja li­je­ko­va kri­ža­ri­ma u šu­mi. Ši­mec­ki, Mar­tin­čić i Mar­ge­tić su op­tu­že­ni zbog pri­su­stvo­va­nja slu­žbi pri­li­kom osve­će­nja za­sta­ve i nje­nog ši­ve­nja; zbog skri­va­nja zla­ta u sa­mo­sta­nu, pri­kri­va­nja usta­ša-fra­nje­va­ca i pru­ža­nja po­mo­ći is­ti­ma da na­pu­ste ze­mlju. Svi pu­te­vi vo­di­li su u nad­bi­skup­ski dvor.
Po­sma­tra­či­ma je bi­lo ja­sno da se pri­pre­mao pro­ces nad­bi­sku­pu Ste­pin­cu. Već 10. sep­tem­bra kon­zul Ho­hen­tal ja­vio je Bern­su da je iz za­tvo­ra pu­šten dr August Ko­šu­tić, je­dan od pr­va­ka HSS. Bio je uvje­ren da je nje­go­vo oslo­bo­đe­nje bi­lo u ve­zi sa pred­sto­je­ćim su­đe­njem Ste­pin­cu, Ša­li­ću i osta­li­ma. Sma­trao je da re­žim na­mje­ra­va da se ob­ra­ču­na sa Cr­kvom odvo­je­no. Kon­zul je sa­op­štio da mu je nad­bi­skup Ste­pi­nac uru­čio taj­ni me­mo­ran­dum u ko­me je iz­ra­zio uvje­re­nje da je cilj su­đe­nja bio da ga in­di­rekt­no pro­gla­si kriv­cem i ta­ko ubr­za nje­go­vo ukla­nja­nje. Kon­zul je vje­ro­vao da je Ša­lić bio uple­ten u ve­ze sa Li­sa­kom, iako je Ste­pi­nac to ne­gi­rao. Pri­znao je, ipak, da je pri­mio Li­sa­ka sep­tem­bra 1945. go­di­ne i da je kri­žar­ska za­sta­va bi­la osve­će­na u ka­pe­li ok­to­bra iste go­di­ne.
Is­pi­ti­va­nje op­tu­že­nih, sa­slu­ša­nje svje­do­ka i či­ta­nje do­ku­me­na­ta tra­ja­li su do 18. sep­tem­bra, kad je jav­ni tu­ži­lac sa­op­štio da je ras­po­lo­ži­vim do­ka­znim ma­te­ri­ja­lom po­tvr­đe­no da je nad­bi­skup Ste­pi­nac bio po­kre­tač i in­spi­ra­tor svih ak­ci­ja i da ga zbog to­ga tre­ba iz­ve­sti pred sud sa osta­li­ma. Zah­ti­je­vao je da nad­bi­skup bu­de uhap­šen, a su­đe­nje od­lo­že­no dok ne pri­pre­mi op­tu­žni­cu. Za­htjev je pri­hva­ćen, a isto ve­če, 18. sep­tem­bra, nad­bi­skup Ste­pi­nac je uhap­šen.
Ne­ko­li­ko sa­ti pri­je hap­še­nja, nad­bi­skup je po­zvao kon­zu­la Ho­hen­ta­la. U jed­no­ča­sov­nom raz­go­vo­ru iz­ja­vio je da je su­đe­nje Ša­li­ću i osta­li­ma pred­sta­vlja­lo iz­ru­gi­va­nje prav­di i da je oče­ki­vao da i sam bu­de uhap­šen, iako ne od­mah. Kon­zul je pri­mi­je­tio da je Ste­pi­nac sa­ču­vao spo­lja­šnji mir, iako se pri­mje­ći­va­lo da je ner­vo­zan i ne­si­gu­ran. To­kom raz­go­vo­ra, nad­bi­skup je sa­op­štio da su su­đe­nja i umor­stva sve­šte­ni­ka pred­sta­vlja­la ob­ra­čun iz­me­đu Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je i ka­to­li­čan­stva. Sve to na­zvao je vla­da­vi­nom te­ro­ra ko­ja je mo­gla, ako se ne pre­ki­ne, da do­ve­de do uni­šte­nja ka­to­lič­ke cr­kve. Nad­bi­skup ni­je vje­ro­vao da se bi­lo šta mo­glo uči­ni­ti za spas ži­vo­ta sve­šte­ni­ka, kao i nje­go­vog, upr­kos to­me što je vje­ro­vao u oda­nost hr­vat­skog na­ro­da Ka­to­lič­koj cr­kvi. Na­gla­sio je da će tra­gič­na sud­bi­na na­ro­da u ze­mlja­ma is­toč­ne Evro­pe za­de­si­ti i osta­le na­ro­de uko­li­ko za­pad­ne dr­ža­ve ne pre­du­zmu pre­ven­tiv­ne mje­re u svo­jim i dru­gim ze­mlja­ma. Uvje­re­nje da će So­vje­ti osta­ti u okvi­ri­ma ta­da­šnjih gra­ni­ca bi­lo je ne­tač­no i neo­dr­ži­vo, upo­zo­rio je Ste­pi­nac. Nad­bi­skup je bio uvje­ren da će sa na­kon ob­ra­ču­na sa Ka­to­lič­kom cr­kvom re­žim ob­ra­ču­na­ti i sa HSS-om, ko­ji je bio uz­dr­žan u po­gle­du sa­rad­nje sa kri­ža­ri­ma. Osvr­ću­ći se na pi­sa­nje štam­pe da je odr­ža­vao ve­ze sa Pa­ve­li­ćem i osta­li­ma, nad­bi­skup je upo­zo­rio da je bi­lo ne­mo­gu­će iz­bje­ći su­sre­te po­gla­va­ra Cr­kve sa še­fom dr­ža­ve. Do­dao je da se slič­no do­go­di­lo po­sli­je nje­go­vog su­sre­ta sa Ti­tom, ka­da su nji­ho­ve sli­ke bi­le ob­ja­vlji­va­ne sa ci­ljem da uvje­re na­rod da je Cr­kva po­dr­ža­va­la no­vi re­žim. Nad­bi­skup je znao da će se bi­skup Her­li, ko­ji se na­la­zio u Ri­mu, vra­ti­ti u Ju­go­sla­vi­ju. Po mi­šlje­nju kon­zu­la, nad­bi­skup je bio za­bri­nut za sud­bi­nu bi­sku­pa i sve­šten­stva po­što je vje­ro­vao da je vlast da­la na­red­bu da bu­du po­bi­je­ni. „Vla­da­vi­na te­ro­ra ko­ja se na­zi­ra­la bi­la je glav­na po­ru­ka”, za­klju­čio je kon­zul.
(Na­sta­vi­će se)