Da. On je po­sti­gao to što je že­lio. Su­ško­va je pre­ne­bre­gla brak iz ra­ču­na, iz­ja­vi­la lju­bav Mi­ha­i­lu Ljer­mon­to­vu, i sa­gla­si­la se da se uda za nje­ga. E to on uop­šte ni­je oče­ki­vao. Je­ka­ta­ri­na Su­ško­va je ka­sni­je pot­pu­no iskre­no pi­sa­la: „Pr­vi put ka­da sam vi­dje­la Mi­še­la po­sli­je tog ras­ki­da, i ka­da mi je on re­kao: Tue s un an­ge, pre­u­ve­li­ča­va to što je on na­zi­vao mo­jim po­žr­tvo­va­njem. Ja sam oci­je­ni­la sko­ro gru­bim sa nje­go­ve stra­ne ismi­ja­va­nje i ko­men­tar o to­me ka­ko sam ja ne­pro­mi­šlje­no od­bi­la Lo­pu­hi­na, ka­ko je to za me­ne bi­jed­nu si­ro­tu, bi­la sjaj­na par­ti­ja, ka­ko bih uvi­jek bi­la ukra­še­na bri­li­jan­ti­ma, umo­ta­na ša­lo­vi­ma, okru­že­na ras­ko­ši.” On kao da me je pec­kao i za­dir­ki­vao.
– Ja sam po­stu­pi­la po sop­stve­nom ubje­đe­nju i, što je va­žno, po va­šoj že­lji, i zbog to­ga ni za čim ne ža­lim.
– Zar sa­mo mo­ja lju­bav mo­že sve to da za­mi­je­ni?
– Ap­so­lut­no sve.
– Ali ja imam te­šku na­rav. Ja sam eks­plo­zi­van, kon­flik­tan, zao, lju­bo­mo­ran, ja mo­ram da slu­žim, da ra­dim, a vi će­te pro­vo­di­ti ži­vot za­klju­ča­ni sa mo­jom ba­bom.
– Ja ću sa njom raz­go­va­ra­ti o va­ma, oče­ki­va­će­mo vaš po­vra­tak, mi će­mo za­jed­no bi­ti za­do­volj­ne, mo­ja pla­me­na lju­bav će shva­ti­ti i uva­ža­va­ti nje­nu sta­rač­ku pri­ve­za­nost za vas.
– S mo­je stra­ne to je bi­la ma­la pro­vje­ra. Ja vje­ru­jem u va­šu lju­bav i sprem­nost da me uči­ni­te sreć­nim. Ni­ka­da do sa­da ni­je­sam bio ta­ko sre­ćan, jer ni­je­sam bio vo­ljen. Pa ipak, o sve­mu raz­mi­sli­te do­bro. Ne­će­te li ne­ka­da po­ža­li­ti za Lo­pu­hi­nim? On je do­bar, a ja zao, on je bo­gat, a ja sam si­ro­ma­šan, ja od vas ne tra­žim ni sa­ža­lje­nje, ni upo­re­đe­nja, a sa­da ste još na vri­je­me, i ja mo­gu da vas po­mi­rim sa Lo­pu­hi­nim i da bu­dem vaš kum.
– Mi­šel, zar vi ne shva­ta­te da je su­ro­vo da se pod­smi­ja­va­te na­da mnom, i da me na­go­va­ra­te da po­stu­pim pro­tiv mog sr­ca i mo­je sa­vje­sti? Ja vas vo­lim i za me­ne je sa Lo­pu­hi­nim sve za­vr­še­no. Za­što me mu­či­te i pred­sta­vlja­te se go­rim ne­go što je­ste?
– Da ne bih po­stu­pio kao osta­li. Svi že­le da se pred­sta­ve do­brim i u nji­ma se ubr­zo raz­o­ča­ra­ju, a ja, mo­žda, pre­u­ve­li­ča­vam svo­je ne­do­stat­ke i za vas će bi­ti pri­jat­no iz­ne­na­đe­nje kad vi­di­te da sam bo­lji ne­go što ste oče­ki­va­li.
Te­ško je za­mi­sli­ti ka­ko je lju­bav Ljer­mon­to­va uz­di­gla me­ne u mo­jim sop­stve­nim oči­ma: ja sam se uz­bu­đi­va­la u nje­go­vom pri­su­stvu, di­vi­la mu se, gle­da­la ga i ne mo­gu da ga se na­gle­dam, slu­šam ga i ne mo­gu da ga se na­slu­šam. Pro­la­zi­la sam kroz fa­ze lju­bo­mo­re ka­da su kod nas do­la­zi­le mla­de dje­voj­ke (ma­kar one bi­le i na­ka­ze). Na sva­ku od njih sam bi­la lju­bo­mor­na, sva­koj sam za­vi­dje­la, sva­ku mr­zje­la za sva­ki nje­gov po­gled, za sva­ku nje­go­vu vul­gar­nu ri­ječ. Ali sam bi­la ra­do­sna pred mo­jim pri­ja­te­lji­ma, pred nji­ma sam se po­no­si­la nje­go­vom lju­ba­vlju, sa nji­ma sam bi­la sko­ro i ne­uč­ti­va, ta­ko sam, po­ne­kad že­lje­la da im ka­žem: osta­vi­te nas ako vam je do­sad­no sa njim! On je moj al­maz, on je ukra­sio i obo­ga­tio moj ži­vot, on je moj idol, on je udah­nuo be­smrt­nu lju­bav u mo­ju be­smrt­nu du­šu.
U to vri­je­me ja sam ži­vje­la pu­nim, ali ne­mir­nim ži­vo­tom sr­ca i ma­šte i bi­la bes­kraj­no sreć­na.”
Me­ni se či­ni, ma šta Ljer­mon­tov iz­mi­šljao, ubr­zo po­sli­je ta­kve iz­ja­ve, to­bo­že ne­ko od is­kre­nih pri­ja­te­lja Su­ško­ve je na­pi­sao ano­nim­no pi­smo o pod­mu­klo­sti i la­ži Ljer­mon­to­va, ko­ji je na­ma­mlji­vao u svo­je mre­že mla­du lje­po­ti­cu. Pi­smo je dostavlje­no nje­nim ro­di­te­lji­ma i Ljer­mon­to­vu je bi­lo za­bra­nje­no da ta­mo do­la­zi.
Uvje­re­ni smo da je Ljer­mon­tov do kra­ja ži­vo­ta, na svoj na­čin, vo­lio Je­ka­te­ri­nu Su­ško­vu. Ali on se ni­je mo­gao sa njom ože­ni­ti bez ba­bi­ne sa­gla­sno­sti. I to je sve. Da je on bio ta­ko po­dal i po­kva­ren u lju­bav­nim od­no­si­ma sa Su­ško­vom, za­što bi se on, ka­sni­je, na­tu­rao da na nje­noj svad­bi bu­de kum. Pri­ča se da je na dan nje­ne svad­be me­đu pr­vi­ma ule­tio u sa­lu za vjen­ča­va­nje i po­si­pao ta­mo so da bi se su­pru­žni­ci što če­šće sva­đa­li. O ka­kvoj on­da rav­no­du­šno­sti mo­že bi­ti ri­je­či? O ka­kvoj po­dlo­sti i po­kva­re­no­sti? To je bi­la obič­na lju­bo­mo­ra. I nje­go­ve opro­štaj­ne ri­je­či „Ja vas vi­še ne vo­lim, či­ni se da vas ni­ka­da ni­je­sam ni vo­lio...” su­vi­še su li­te­rar­ne. Za­što joj je on­da ma­lo pri­je smr­ti po­klo­nio por­tret, ko­ji ona ni­je pri­hva­ti­la? Za­što ga je u ljut­nji po­ci­je­pao? O Su­ško­voj, i nji­ho­voj uza­jam­noj, ali ne­u­spje­loj lju­ba­vi, osta­li su za­pa­že­ni sti­ho­vi 1837. go­di­ne:
Ras­ta­li smo se, ali por­tret tvoj/Ja na gru­di­ma svo­jim ču­vam: /Kao bli­je­di zra­čak sreć­nih da­na/On i sad ra­du­je du­šu mo­ju./I no­vim, oda­nim stra­sti­ma/ Ne mo­gu pre­sta­ti da ga vo­lim,/ Osta­vlje­ni hram je, ipak, hram,/ Po­ru­še­ni idol je, ipak, idol./
Po­red to­ga, ako je on, to­bo­že ra­di pri­ja­te­lja, ko­je­ga je spa­sio od ne­po­treb­ne že­nid­be, u Pe­ter­bur­gu us­po­sta­vio lju­bav­ne od­no­se sa Je­ka­ta­ri­nom Su­ško­vom, nje­mu je mo­ra­lo bi­ti ja­sno da će to sa­zna­ti nje­go­va biv­ša vo­lje­na, ko­ja mu je obe­ća­la ču­va­ti vjer­nost, Va­renj­ka Lo­pu­hi­na. I da li je nje­mu bi­lo po­treb­no da to­li­ko pre­ži­vlja­va sa­zna­nje o sko­roj svad­bi Lo­pu­hi­ne sa bo­ga­tim mla­do­že­njom Ni­ko­la­jem Fjo­do­ro­vi­čem Beh­ma­to­vim, ima­ju­ći u vi­du da je on sam ubr­zao tu svad­bu svo­jim lju­bav­nim od­no­si­ma. Uz­gred, to je, ta­ko­đe, či­sto po­et­sko osje­ća­nje. Kao kod Dan­tea i kod dru­gih kla­si­ka. Ubr­zo je pje­snik, iako ni­je mno­go stre­mio ka Va­renj­ki Lo­pu­hi­noj, ni­je for­si­rao su­sre­te, ali kad je sa­znao za nje­nu svad­bu, na­glo je pla­nuo nje­žnim osje­ća­nji­ma. I ta­ko či­ta­vog ži­vo­ta. Pje­sni­ku je bio neo­p­ho­dan po­seb­ni ide­al u lju­ba­vi. Svo­ja La­u­ra, svo­ja Be­a­tri­če.
(Na­sta­vi­će se)